Aleksandar Vućić (foto Glenn Fawcett )
SNS i SPS, koje su Srbijom vladale u minule gotovo dve godine, u novom sazivu parlamenta od 250 mesta će imati više od 200 poslaničkih mandata. Opozicija je bukvalno “počišćena” sa političke scene i u narednim godinama joj preti još veća marginalizacija
Srpska napredna stranka (SNS) Aleksandra Vučića imaće skoro dvotrećinsku većinu i apsolutnu dominaciju na srpskoj političkoj sceni, a time i punu odgovornost za sve što se bude dešavalo u naredne četiri godine, odnosno do kraja njenog mandata. Opozicija je bukvalno “počišćena” sa političke scene i u narednim godinama joj preti još veća marginalizacija.
SNS je na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 16. marta osvojila 158 mandata u srpskom parlamentu koji ima 250 mesta. Druga po snazi u novom sazivu parlamenta biće Socijalistička partija Srbije (SPS) dosadašnjeg premijera Ivice Dačića, koja je osvojila 44 mandata. To znači da će dve stranke koalicije koja je Srbijom vladala u minule gotovo dve godine imati više od 200 mandata.
Stranke koje su pre gotovo 14 godina srušile režim Slobodana Miloševića najavivši ubrzane evrointegracije svedene su na nekoliko manjih grupacija koje ni zajednički ni pojedinačno ne mogu da ugroze Vučića i SNS. Demokratska stranka (DS), godinama vodeća politička snaga u postmiloševićevskoj Srbiji, imaće samo 19 mandata, dok će Nova demokratska stranka (NDS), nastala cepanjem DS uoči samih izbora, imati 18 mandata. Sve ostale srpske stranke ostale su ispod cenzusa od pet odsto i ne ulaze u parlament.
Ako se ima u vidu apsolutna dominacija samo jedne političke partije Srbija će, objektivno gledano, ostati bez odgovarajuće parlamentarne kontrole izršne vlasti. Jer, čak i ako neke opozicione stranke uđu u novu vladu, one će morati da bespogovorno slede volju SNS koja ima dovoljno poslanika da sama ospori bilo koju vladinu odluku ili pokrene bilo koji postupak smene u organima izvršne vlasti.
Vlada
Vučić je rekao da će nova vlada biti formirana do 1. maja i da će opoziciji ponuditi podelu vlasti. Ideja o uključivanju dela opozicije u osnovi je motivisana potrebom da se i u narednim godinama zadrže podele među opozicionim partijama. Jer, sasvim je izvesno da će nova vlada morati da vuče i nepopularne poteze, što će je samo po sebi činiti ranjivom. Ako bi tu vladu činila samo jedna stranka, postojao bi rizik da se ostale organizuju i povežu.
U svakom slučaju, čini se da se otvara neka vrsta „kastinga“ za jednu ili dve stranke koje će ući u vladu. Logično je očekivati da SNS pozove dosadašnje partnere iz SPS-a. Ukoliko se odluči na koaliciju sa još nekom partijom, očekivan izbor bi bila NDS, budući da je i tokom kampanje lider te stranke i bivši predsednik Srbije Boris Tadić stavljao do znanja da bi mogao da sarađuje sa SNS-om. U tom slučaju bi u opoziciji ostala samo veoma slaba DS koju vodi Dragan Đilas.
Čak i da dobije ponudu za ulazak u vladu Đilas to ne može da prihvati jer je u predizbornoj kampanji čvrsto obećavao da neće u savez sa SNS-om. Pred njim i njegovom partijom je, inače, veoma težak period zbog katastrofalnog izbornog poraza. DS tek treba da pokuša da definiše novu politiku koja bi ponovo privukla pažnju obrazovanijeg dela srednjeg sloja birača koji su joj u minulih dvadesetak godina tradicionalno bili naklonjeni.
Populizam
Pristalice opozicionih stranaka rezultate izbora predstavljaju kao poraz građanske Srbije, korak nazad i povratak populizma koji je karakterisao Miloševićev režim. Ali, Vučić i SNS nemaju previše razloga da brinu zbog takvih optužbi budući da je jasno da će, sve dok se drže kursa koji su imali u dve godine mandata prethodne vlade, imati podršku Brisela i Vašingtona.
U protekle dve godine prodor u evrointegracijama napravljen upravo zahvaljujući Vučiću koji je korigovao politiku prema Kosovu, potpisao Briselski sporazum i na taj način omogućio zvaničan početak pregovora Srbije i Evropske unije (EU) o pridruživanju. U praksi je, dakle, učinio više nego što su učinili njegovi prethodnici, što se ceni na međunarodnom planu.
U prvom obraćanju javnosti nakon izborne pobede Vučić je najavio da Srbija čvrsto ostaje na evropskom kursu i da će poštovati Briselski sporazum. Time je stavio do znanja da će, uprkos otporima, nastaviti sa primenom Briselskog sporazuma, a time i normalizaciju odnosa sa Prištinom. Priznavanje kosovske nezavisnosti, naravno, ne treba očekivati, ali napredak u odnosima je neminovan.
Vučić i SNS su i pre izbora pokazali da ne nameravaju da se vraćaju na politiku iz vremena Miloševića. Naime, načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković je dva dana pred izbore najavio mogućnost povratka služenja vojnog roka, što bi značilo napuštanje koncepta profesionalne vojske. Ministarstvo odbrane je reagovalo veoma brzo i odlučno, saopštivši da nikakvih promena u tom pogledu neće biti.
Ovaj naizgled sitan detalj pokazuje da Vučić i SNS razumeju značaj reformi sistema odbrane koje su nakon pada Miloševića sprovedene uz snažnu podršku NATO i da u tom pogledu ne žele ništa da menjaju. Ulazak u NATO se ne očekuje jer se većina stanovništva tome i dalje snažno protivi, ali je jasno da neće biti dopuštena ni antinatovska politika.
Reforme
Uprkos činjenici da je dobro prihvaćen na međunarodnoj sceni i da ga opozicija ne može ugroziti, Vučićeva pozicija je daleko od toga da se može smatrati udobnom. Budući da ima apsolutnu kontrolu vlasti, partneri iz Brisela i Vašingtona će od njega očekivati da brže i odlučnije rešava probleme vezane za praktičnu primenu Briselskog sporazuma, dok glasači koji su za njega glasali očekuju brzo popravljanje socijalnih prilika.
Sa ubrzavanjem primene Briselskog sporazuma će nekako i ići budući da nijedna izrazito nacionalistička stranka nije prošla cenzus i da ideje o prekidu pregovora sa Briselom i Prištinom neće imati zastupnika u parlamentu. Popravljanje ekonomske i socijalne situacije je, međutim, daleko komplikovaniji zadatak za koji SNS i njen lider verovatno nisu dovoljno dobro pripremljeni.
Ključni problem je to što su institucije i vladavina prava marginalizovani, a sva moć je u rukama stranaka i njihovih vrhuški. Vučić je u minule dve godine, a naročito tokom kampanje za izbore, izgradio predstavu o sebi kao o političaru od čije energije sve zavisi. Birači od njega a ne od institucija očekuju da popravlja i menja društvo i privredu. To može da godi ličnoj sujeti, ali u sprovođenju reformi nije od velike koristi.
SNS je pobedu izvojevala na brutalnoj kampanji tokom koje je oponente optuživala za korupciju i kriminal i opisivala ih kao ključne saveznike srpskih tajkuna. To je mogla da realizuje zahvaljujući punoj kontroli nad medijima koji su nju predstavljali isključivo u pozitivnom, a opoziciju u negativnom svetlu.
Birači su mogli da vide krupna predizborna obećanja, ali ne i konkretne planove za oporavak privrede. Obećana im je redovna isplata penzija, očuvanje radnih mesta u javnom sektoru i socijalna sigurnost, ali i temeljite reforme. Reformi, međutim, nema bez oštrih rezova, naročito u javnom sektoru. A upravo zaposleni u tom sektoru čine lavovski deo glasačkog tela vladajuće stranke, pa će SNS morati da bude veoma uzdržana.
