Analiza održivosti jednog projekata osnovni je preduslov u zahtjevima za njihovo finansiranje. Zašto je za donatore taj podatak toliko važan? I prije svega, jesmo li sigurni da je uvijek neophodan? Jedan komentar
Ako želite da deprimirate osobu koja radi u nevladinoj organizaciji, postoji vrlo jednostavan način: tražite joj da napravi analizu odživosti prijedloga projekta. Sigurno ćete joj uništiti dan a možda i uplašena pobjegne.
Jedan od veoma važnih uslova u zahtjevima za finansiranje projekata takozvana je održivost projekta. Donatori se često njome služe da bi opravdali odbijanje projekta, dok se iz istih razloga kandidati plaše. S razlogom, jer je veoma teško garantovati održivost. Ne zato što su u pitanju komplikovana naučna pravila čak, naprotiv, vjerovatno je sasvim suprotno.
Šta se naknadno dešava?
Analiza održivosti jednog projekta praktično odgovara na pitanje: šta će se desiti s rezultatima nakon završetka finansiranja? Na Balkanu se koristi izraz „drži vodu dok majstori odu“. Naravno, nikome nije u korist da stvari idu ovim tokom.
U kooperacionim projektima korisnik bi trebalo da ima dobit i nakon završetka finansiranja, tj. pošto su majstori otišli. Niko ne želi da finansira stanicu za prečišćavanje vode, koja će na kraju ostati neiskorišćena jer nema novaca za njeno održavanje (vaš korespondent poznaje više takvih projekata). Ista stvar može se desiti pri kupovini traktora, donaciji skupih medicinskih uređaja i tome slično.
Sa druge strane, niko ne želi trošiti milione za formiranje javnih institucija, kao na primjer agencije za razvoj preduzetništva, graditi infrastrukture, sakupljati podatake o propisima, organizovati obuku, nabavljati opremu - koja će u trenutku kada je novac potrošen postati spavaonica, jer nema novca za dalje aktivnosti, osim za plate zaposlenih (u tom slučaju neophodno je pitati kojim se poslom bave ovi ljudi).
Dovde je situacija u potpunosti jasna. Održivost znači dati kontinuitet onome što je stvoreno zahvaljujući projektu, odnosno moći pokriti troškove njegovog održavanja. Jedna od važnih stavki za donatore bez daljnjeg je i uticaj projekta na razvojnu politiku. Ako izjavite da ste ubijedili vlast (nacionalnu, regionalnu i lokalnu), da je neophodno dati ekonomsku podršku strukturama koje štite žrtve nasilja u porodicama ili eventualno besplatnu kompjutersku nastavu za siromašnu djecu, u tom slučaju nećete morati da se mučite da tražite novac za kratki ili srednji rok vašeg projekta.
Održivost organizacija
Zahtjev o održivosti projekta često se odnosi ne samo na pojedinačne projekte već i na organizacije koje ih promovišu. Pitanje, koje se postavlja samo po sebi, svakako je šta se dešava organizacijama (riječ je najčešće o NVO) nakon završetka finansiranja od strane donatora?
Nijedan donator ne želi da godinama finansira istu organizaciju, koja će se po završetku fondova ugasiti (postoje zemlje u kojima je odživost nemoguća upravo iz ovih razloga).
Možemo reći da sve ovo ima svoju logiku. Ali, zašto onda ovaj sumorni uvod, pitaćete se? Ostavljajući po strani održivost organizacija, odgovor je vrlo jednostavan: većina projekata koji su dobili fondove u suštini nijesu održivi. Znači riječ je o pravilu koje nije primijenljivo.
Lažne izjave
Izjavite da je bačva mala, da ne iziskuje troškove održavanja i da jednom kada je popravljena može trajati pola vijeka. Odigrali ste igru. Na ovom principu funkcionišu skoro svi projekti nevladinih organizacija.
Javna kampanja ne može trajati do beskonačnosti, samo da bi se donatorima dokazala održivost projekta. Može dovesti ljude do zabune i imati negativne efekte. Taj princip se primjenjuje kada su u pitanju početni kursevi za kompjutere ili bilo kakav vid kratkog obučavanja (mnogi projekti ih predviđaju). Nije uvijek potreban ili moguć drugi ili treći krug obučavanja a samim tim ni troškovi održavanja.
Osnovno je pitanje: da li su majstori dobro uradili svoj posao da voda ne bi istekla? Drugim riječima, da li su javna kampanja ili početni kursevi imali pozitivne rezultate? Ovo je pitanje, međutim, druge prirode, jer nije vezano za koncept održivosti već za kvalitet rezultata projekta.
Zabranjeno je reći
Nijedna nevladina organizacija nije u poziciji da kaže donatoru da održivost nije njihov prioritet, da ostavi nepopunjeno mjesto u formularu ili napiše „nije relevantno“.
Ovakav stav, naravno, doveo bi do neizbježnog odbijanja projekta. Donatori zahtijevaju analizu održivosti projekta, ne mareći o njegovoj efektivnoj koristi. Sve se ovo dešava iz razloga što se u posljednjih deset godina ni sami donatori nijesu suštinski zapitali o smislu koncepta održivosti a da ne govorimo o tome kako se primjenjuje.
Ako zapitate bilo koga ko se bavi evropskim konkursima, koji je najvažniji dio projekta, odgovoriće vam: održivost. U suštini, za mnoge projekte nevladinih organizacija, održivost nije toliko značajna, ali se to ne može glasno reći. Bilo bi blasfemično.
Tako, kada nam ga traže, mi sjednemo i napišemo ga. Najčešće smo prinuđeni da izmišljamo stvari koje nijesu logične, samo da bismo dali prividnu održivost projektu. Upravo iz ovog razloga napisati analizu odživosti projekta jako je teško.
Pitanje održivosti veoma je kompleksno i jasno je da u sebi sadrži mnogobrojne aspekte. Ovako kratak tekst može identifikovati tek neke od njih. Koncept sam po sebi nije negativan i nije za odbaciti u potpunosti, ali je primjenjiv samo za neke projekte.
Nevladine organizacije trebale bi biti u stanju da kažu: održivost nije najvažnija stavka u jednom projektu. A donatori bi trebali biti u stanju da cijene i razumiju. Debata bi odavde trebalo da počne. Čitajući ovaj tekst, ko god radi u jednoj NVO, vjerovato bi rekao: „To je nemoguće. To se ne može promijeniti. To je tako i tačka“. Upravo odavde trebalo bi da krene pitanje: zašto se nikada nije povela diskusija?
