Lepi život u paklu Ivana Ivanjija

Povodom Dana sjećanja, zapis našeg saradnika Božidara Stanišića o istoimenoj knjizi sjećanja Ivana Ivanjija, pisca svjedoka holokausta

Pročitao sam brdašce knjiga o Holokaustu, među kojim su mnogobrojne iz pera direktnih svjedoka Zla nad ljudskim bićima krivim samo zato što su bili Jevreji i Romi. Ako to izgleda razmetljivo, neka bude. Pročitao, ali ni u jednom znanih mi svjedočenja o Holokaustu ne nalazim odnos prema toj temi uporediv sa Ivanjijevim u njegovom kompleksnom mozaiku sjećanja Moj lepi život u paklu (Laguna, Beograd 2016, str. 392 ). “Ja nikad nisam sanjao ništa u vezi s logorom. Mislim da je mainstream današnjice da bivši logoraši treba što više da kukaju: ‘Ah, kako je to bilo strašno!’”, napisao je u svojoj testamentarnoj knjizi Bilo jednom u Jugoslaviji.

Neka ovo bude jedan od mojih najkraćih zapisa povodom Dana sjećanja. Neka glavna riječ bude Ivanjijeva, u dodatku ovom zapisu – riječ Jevrejina kojem su drugi “pomogli” da sazna ko je i zašto je “krivac”. Isključivo, nadam se, riječ o bitnom. I dodajem, radoznalijima - samo jedan njegov roman preveden je na italijanski: La creatura di cenere di Buchenwald (prevod sa srpskog: Paola Buscaglione Candela, Giuntina 2001). Skoro nezapažen, dakle njegov Čovek do pepela. U Njemačkoj je Ivanji doslovno domaći pisac. Tamo je bio je čest gost brojnih inicijativa na temu Buhenvalda. Takođe kao prevodilac djela njemačkih pisaca.

Ponavljam: ne očekujmo u knjizi, u kojoj se autor volšebnom lakoćom premješta u brojne tačke Vremena Zla i svojih sjećanja na Zlo, samo i samo Ivanjijeva sjećanja na logor. Tek u drugoj polovini knjige prevladavaju logorski motivi i poslijeratna sjećanja na te dane, lica i situacije. “Ne treba ništa izmišljati kada policajci naoružani dugim cevima dolaze po jednog petnaestogodišnjeg dečaka”, tvrdi Ivanji svjedok Vremena Zla, u jeseni svog dugog života. Mojim lepim životom u paklu je preispitao i razloge uplitanja fikcije u romanima koje je bazirao na stvarnim događajima i proživljenim situacijama. “Ponekad se konci istine i mašte pomešaju u nerazrešivi čvor. Drugi put prosto ne želim ili ne mogu da se pomirim sa činjenicama…”. O tome, možda, nekom drugom prilikom.

Ivan Ivanji, proljeće 1941. Dvanaestogodišnjak – živi, kako mu se čini, u idili jedne dobrostojeće jevrejske porodice u Banatu, po svemu laičke. Kuća u kojoj se govori srpski, mađarski i njemački, u kojoj otac sinu za uspavanku recituje Getea. Svejedno, i u Petrovgradu¹ - kao i u hiljadama evropskih mjesta – ta porodica jeste jevrejska i, na kraju krajeva, da su nacisti išta znali o Geteu, možda ne bi bili to što bili jesu. Holokaust u Ivanjijevoj porodici će preživjeti Ivan i njegova sestra. Otac - ginekolog, majka – ljekar opšte prakse, biće stradalnici prvog talasa nacističkog pogroma u Srbiji. Ispostaviće se da je guvernanta njihove djece, Slovenka austrijskog porijekla, bila gestapovski doušnik. Stric, kod kojeg se Ivan skrivao, izdaće ga progoniocima.

Cijela knjiga je zapravo mozaik kratkih priča koje funkcionišu i kao samostalne narativne jedinice.

Ne znam je li nekom od filmadžija u Srbiji (s razlogom i u Njemačkoj) palo na um da se radi o jednoj, nažalost snažno tragičnoj priči dostojnoj jednog velikog filma? A nekom od dramaturga? Imalo bi se šta čuti sa teatarske scene.

Mene, nažalost, Moj lepi život u paklu i danas podsjeća na neuspjeli pokušaj publikacije na italijanskom kod meni bliskog izdavača. Sjetim se tako i pisma Ivana Ivanjija kojim me je utješio svojom mudrom ironijom, u stilu “oprosti im Bože, sigurno imaju profitabilnije autore”. Zahvalan sam mu na tome, nikad nije kasno da definitivno saznamo sa kim danas imamo posla uopšte u “kulturi”. Mudrost velikih knjiga sjećanja nije infektivna bolest.

Umro je prošle godine, na Dan pobjede, u Njemačkoj. “Pod svojim uslovima”, napisao je njegov sin Andrej. Blagoslovio je naslovnu stranu za svoju novu knjigu (…) Bilo jednom u Jugoslaviji, imao književno veče u vajmarskom pozorištu, otvorio Muzej prinudnog rada u Vajmaru, dao sijaset intervjua za nemačke medije, večerao špargle i popio belo veno u Geteovoj omiljenoj kafani Beli labud (…), otišao u Hitlerov omiljeni hotel Elephant gde je fireru u inat voleo da odseda, legao u krevet i zaspao, ovog puta zauvek, i to na Dan pobede nad fašizmom 9. maja 2024, u 96. godini, u gradu u koji su ga nacisti deportovali pre tačno 80 godina sa namerom da ga ubiju…”.

Iako mi nije poznato, vjerujem da se Ivan Ivanji nije slagao sa aktuelnim briselskim prijedlogom da se Dan pobjede nad nacizmom preimenuje u Dan mira.

PS

Nedavno, u jednom neformalnon razgovoru, upitan da li ću i poslije Gaze napisati prilog za Dan sjećanja, odgovorio sam: “Naravno. Zar treba mijenjati smisao činjenica i odnos prema Holokaustu?” I dodao: “O postupcima imperijalnog Izraela sudiće ljudi, Istorija i Moral…”. Toliko, sapienti sat.

Fragmenti iz Ivanjijeve knjige Moj lepi život u paklu

Telegrafski kratko saopštiću neke činjenice koje su neophodne da se kao ekspoze sagleda razvoj mog lepog života sa kratkim izletima u pakao. Tetka Olga, njen muž Endre, moja sestra Ildi, čak i baba po majci, Gizela, ostali su živi u logoru Bergen-Belzen i vratili se u Suboticu. Ujka Pištu, njegovu ženu i dvoje dece ugušili su izduvnim gasovima vozeći ih iz logora Staro sajmište kroz Beograd u onom specijalnom esesovskom kamionu dušegupki o kome su već mnogo pisali, ali meni je to konkretan deo porodične istorije. Na isti način ubijena je i moja mama. Tata je bio u logoru Topovske šupe i odatle su ga odveli da bi ga streljali kao taoca. Imao sam još jednog ujaka, Sašu, sreo sam ga samo jedanput ili dvaput u životu, kažu da je bio bogat i lep, njega, takođe sa ženom i dvoje dece, ubili su u Jasenovcu. Još jedan ujak, Imre, inženjer, oženjen Srpkinjom, Budimkom, veći deo rata proveo je u nekoj našoj zabiti, gde su ga krili njegovi zidari. Što sve skupa znači da je moja baba, vrativši se iz logora, mogla da ustanovi da je izgubila troje dece, a život je sačuvalo dvoje, što za jevrejsku porodicu na našim meridijanima predstavlja prilično pozitivan ishod. Da li to sme tako da se kaže? E, pa ja smem, ali teško drugima ako bi se usudili da takvim tonom pišu o paklu koji je predstavljao prolog za moj lepi život.

(…)

Vremena Zla u svakoj epohi – i nekada i sad – sastoje se od takvih trenutaka bespomoćnosti i smrtnog straha, svejedno da li se radi o Sabinjankama pred Rimljanima, Jevrejima pred esesovcima ili Geteu pred Napoleonovim razuzdanim ratnicima. Međutim, kao što je već rečeno: negdašnji koncentracioni logor Buhenvald tamo gore – nasilje – i dom na trgu Frauenplan u Vajmaru – Gete – u vazdušnoj liniji udaljeni su jedno od drugog samo nekoliko kilometara, simboli vrhunaca Zla i humane veličine jedan drugom nigde na svetu nisu bliži. Kao šesnaestogodišnjak u Buhenvaldu na brdu Etersberg kraj Vajmara o tome nisam znao ništa. Nisam čuo ni legendu o Geteovom hrastu u samom logoru. O mnogim činjenicama ne znamo ništa, o brojnim legendama samo malčice više.

(…)

Vlada kraljevine Jugoslavije je 16. septembra 1939. godine donela dve odredbe koje su se ticale Jevreja, a jedna od njih važila je i za mene. Prva je Jevrejima zabranila svaku trgovinu životnim namirnicama. Pa šta? Moji roditelji su bili lekari. Druga se, međutim, odnosila baš na mene, to jest, na „lica jevrejskog porekla“ i njihovo školovanje na srednjim i višim školama i univerzitetima. Ni u jednoj školi nije smelo da procentualno bude više Jevreja nego što je procenat Jevreja u celoj zemlji. Moj otac je pokušavao da mi to objasni i smatrao da zbog svega toga moram da budem naročito marljiv i poslušan, ali ja sam izjavio: „Ako ne budem smeo da studiram, postaću kapetan na nekom brodu.“

(…)

Doček nove 1941. godine. Poslednji, ali i prvi proslav- ljen na takav način sa tatom. Naravno da ja pred svoj dvanaesti rođendan nisam mogao da znam da se nešto zbiva poslednji put, ali zašto moj otac to nije ni naslutio? Ili jeste? Ne sećam se da li je padao sneg. Izgleda da su otpale baš pločice koje bi trebalo da mi to pokažu. Sigurno jeste. Danas mi se čini da je pre Vremena Zla sve bilo sređeno i predvidivo. Ako ne krajem novembra, početkom decembra je sigurno počeo da pada sneg. Tata je odlučio da veče pred ponoć, pred Novu godinu, provede samo sa mojom sestrom i sa mnom. Ne znam kuda su za to vreme otišle mama i guvernanta. Sigurno smo nešto pojeli za večeru, ali ne znam više šta. Opet tek pokoja pločica na mozaiku. Baš je mnogo kamenih kockica otpalo. Tata je imao četrdeset i dve godine. Igrali smo remi. Pokušavali da izlivamo olovo. Zagrevali smo ga dok ne bi postalo tečno, pa ga naglo sipali u hladnu vodu. Po oblicima figura, koje bi tako nastale, trebalo je tumačiti budućnost, to je prastari skandinavski običaj. Nikako nije uspelo da dođemo do bilo kakve prepoznatljive forme. Tati se olovo u vodi rastavilo u samo sitne parčiće. Konstatovali smo da liče na kugle. Nismo se setili da ih tumačimo kao sačmu. Ili kao metke. I da će ga godinu i desetak meseci posle toga streljati. Tatu.

(…)

Zar zaista niko od njih nije slutio da 1. januar 1941. godine nagoveštava… Šta? Na melodiju bećarca pevalo se: Alaj volem što smo neutralni. Sećam se da je tu pesmu pevao i moj otac. Za razliku od mene, imao je lep glas.

(…)

Ali kako se mama osećala u logoru? Na Starom sajmištu? Moja mama. I kad se popela u kamion marke zaurer. I kad je osetila plin? Da li je prva u tom „transportu“ shvatila o čemu se radi? Stigla da kaže onima oko sebe? Možda osećala olakšanje da je najzad gotovo? I setila se dede koji je sebi dao deset kubika morfijuma, jer nije dozvolio da mu pokvare kraj života. Nije teško zamisliti šta je poslednje što pomisli jedna majka. Na svoju decu je mislila. Da li su još živa? Da li će ostati živa? Da li je imalo smisla roditi ih za ovakav život, ovakav svet? A otac, pre nego što su ga streljali? Suočen sa streljačkim strojem?

(…)

Za trenutak deluje još tužnije (sin strica izdajnika, napomena: BS) nego maločas i kaže: „Moj pokojni otac bio je čudan čovek…“ To nije nikakav odgovor na pitanje, ne izražava njegov stav. Pauza. Puštam ga da razmisli. Najzad dodaje: „Znam da je između vas dvojice bilo problema, ali ja ih nikada nisam sasvim shvatao…“ Problemi između mene i strica? Moje hapšenje je problem između njega i mene? Nisam neučtiv domaćin, ali to je sad jedinstvena prilika da saznam nešto više o najbitnijem trenutku mog života, pa nastavljam da ga maltretiram pitanjima. Kako je on doživeo dolazak mađarskih policajaca koji su me odveli iz stana? O čemu su razgovarali kad me više nije bilo? „I moj život se promenio kad tebe više nije bilo“, kaže moj brat od strica. „Iako sam ja trunčicu stariji, ti si uvek bio zreliji.“ Ponečeg se ipak sećam prilično tačno. Ne svih sitnica. Iako je to bilo odsudno jutro. Verovatno najodsudnije u mom životu. Bilo je rano ujutro. Ne sećam se da li smo pre toga već doručkovali. Verovatno jesmo, jer se ne sećam da sam u toku dana bio gladan. Svakako smo svi bili budni i obučeni. Obično smo doručkovali kafu sa mlekom i hleb sa puterom, a ponekad namazan mašću sa malo crvene paprike. Odgovarajuće pločice nedostaju sa zida mozaika. Na vratima dvojica naoružanih policajaca u svojim plavim uniformama i jedan civil. Ne sećam se da li su zvonili ili kucali, verovatno nisam obraćao pažnju na nečiji dolazak, jer nisam verovao da može da se tiče mene. Moj stric je tiho razgovarao sa njima u predsoblju. Nisam obraćao pažnju sve dok mi strina nije rekla: „Sad ćeš morati da pođeš sa tom gospodom!“

(…)

U Nemačkoj i Austriji više desetina puta sam pozivan da govorim o koncentracionim logorima pred različitom publikom, naročito često u školama, u Srbiji doskoro nikada. Logično je da je u zemlji koja je odgovorna za Holokaust interesovanje drugačije nego kod nas. Zbog toga sam se iznenadio, ali rado odazvao pozivu da dođem u Treću beogradsku gimnaziju i razgovaram sa učenicima, jer su se u okviru nekog projekta posebno pripremali za tu temu.

(…)

Jevrejin sam samo po tome što me je Hitler proganjao na toj osnovi, ali s njim se ne slažem ni inače. Ne vredi. Gde god da me predstavljaju, obavezno naglašavaju da potičem „iz jevrejske, lekarske porodice“, što je, naravno, tačno. Ali ja bih, kao u onom starom jevrejskom vicu, voleo da se obratim Svevišnjem sa molitvom: „Gospode, već smo dovoljno dugo bili tvoj izabrani narod, zar sada ne bi mogao da izabereš neki drugi narod, a nas da ostaviš na miru!“

------

1] Petrovgrad (1935-1946), do 1935. Bečkerek, a od 1946 – Zrenjanin (80.000 stanovnika), treći najveći grad u Vojvodini (Srbija).