Beograd, učeći kvir

U Beogradu se završilo drugo izdanje Kvir studija, na kojima se pričalo o antikonformističkim pogledima, marginalnim identitetima i emancipatorskim praksama. Osservatorio se susreo sa koordinatorom kursa, filozofom i aktivistom Dušanom Maljkovićem

Da bismo razumeli, makar intuitivno, šta znači kvir u kontekstu društvene teorije i prakse, dovoljno je krakto ispratiti istoriju same reči. Prvobitno anti-gej epitet (queer na engleskom znači čudno, izopačeno, abnormalno), od devedesetih pa nadalje reč je počela da označava one forme znanja i društvenog delovanja koje dovode u pitanje heteronormativnost (tj. naturalizaciju heteroseksualnosti kao ‘normalnog’ izražavanja seksualnih odnosa), kao i svaku vrstu dominantne norme uopšte. Reč kvir se dakle ‘emancipovala’ od negativne i diskriminatorne konotacije. Na isti način, kvir pristupi i teorije imaju kao politički cilj da pomognu pojedincima i grupama koji su potlačeni jer su shvaćeni kao ‘abnormalni’ da se emancipuju i potvrde vrednost sopstvenih identiteta.

U Srbiji kvir teorija počinje da biva zastupljena od početka 2000-ih, nizom seminara koje je održao teoretičar Miodrag Kojadinović 2001. godine. Posle pauze od 10 godina, 2011. su lansirane Kvir studije, u organizaciji Centra za kvir studije pri Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Drugo izdanje studija se nedavno završilo. Tokom 28 susreta, u kojima je učestvovalo nekoliko desetina polaznika i polaznica, obrađivane su teme koje obuhvataju razvoj kvir teorija, kao i odnos između kvira i seksualnosti, religije, politike, umetnost i prirodnih nauka (program je dostupan na: www.cks.org.rs/2012/11/program-kvir-studija/). Osservatorio se susreo sa koordinatorom studija, Dušanom Maljkovićem, kako bi se osvrnuli na ovo iskustvo.

Koji je značaj Kvir studija za lokalni kontekst, za Srbiju danas?

Kao prvo, značajne su za aktivističku scenu, jer su unele nešto novo. Ovdašnja aktivistička scena je često copy&paste nečega sa Zapada i to je često vrlo problematično upravo zbog nepoštovanja lokalnog konteksta. To je, recimo, slučaj Prajda kao nekakve ideje koja nužno mora da se izgura na nekakav, zapadno-američki način, a da se ne misli o tome kako to nekako ovde modifikovati da bi bilo uspešnije.

Kao drugo, značajne su za one koji se bave akademskim radom. To je prostor koji se otvara u okviru Beogradskog Univerziteta koji je prilično konzervativan i koji nema takvih sadržaja. Osim toga, pokušali smo da damo još jednu dimenziju, a to je da studije budu siguran prostor za, hajde da kažem, seksualne manjine. Gde se ljudi posle toga druže i upoznaju.

Kao treće, značaj se vidi u jednoj pomalo čudnoj fascinaciji u regionu kada ljudi kažu “‘Vi imate u Srbiji kvir studije!” i “Super da to postoji”, i tako dalje. U tome prepoznajem i tu našu interiorizaciju kultur-rasizma, stav ‘mi jadni iz Srbije ne možemo ništa’. Bezveze, ne vidim zašto ne bismo imali. Ne vidim razlog da mi o sebi u tom smislu mislimo kao o nekako inferiornom narodu, građanima.

Koji je doprinos Kvir studija unapređenju obrazovnog sistema u kontekstu Bolonjske reforme?

Imam utisak da se ovde i ta loša Bolonja sprovodi na loš način. Ovakve reforme dovode do toga da univerzitet više nije nažalost mesto gde se reprodukuje znanje, nego se dešava pre svega priprema kadra za tržište rada, tako da će alternative sve više dobijati na značaju. Moj utisak je da se univerzitet rastao od znanja kao projekta uopšte, a da mi pokušavamo u nekim džepovima da to još uvek zadržimo i sačuvamo i formiramo alternativu.

Ja sam u projektu pisao da sam eksplicitno protiv ‘bolonjizacije’. Ono što sam podrazumevao tačno pod tim bila je ideja da se literatura ne sužava, da se dozvoljavaju duža izlaganja, da se dopuštaju duže diskusije, da može da se ozbiljno radi u tom teorijskom smislu i na samim predavanjima. Ali s druge strane, takođe je bila ideja da se niko ni na šta ne primorava, da ne postoji ta vrsta obaveznosti. Još jedna stvar je bitna: to je besplatan kurs. Dakle, uprkos ideji da je znanje roba i da se mora platiti, mi smo želeli da ponudimo kurs koji je besplatan. To je neka vrsta demokratizacije obrazovanja.

Mnogi koji dolaze na kvir studije kažu da im se jako sviđa ova forma, da je diskusija mnogo ozbiljnija nego na ‘zvaničnom’ univerzitetu. Međutim, nemam ambiciju da mi budemo konkurencija, nego da pre svega budemo dopuna i mesto gde će se drugačije raditi.

Na kursu si držao predavanje o kviru, levici i radničkom pokretu. Koja je bila glavna teza?

Glavna teza je da kvir ne mora nužno da ide uz levicu; može i uz desnicu, ali u momentu kad se poveže sa desnicom generalno postaje na neki način konzervativna i reakcionarna struja. I da to povezivanje ne mora da bude svesno. To sam detektovao u kontekstu mejnstrim gej pokreta, koji je od radikalnog levog skrenuo u neku liberalnu-konzervativnu priču u kojoj su ključne vrednosti konzervativne vrednosti, kao što su brak i porodica. Moja ideja je bila da se uslovno rečeno treba vratiti tradiciji tog pokreta koji je sedamdesetih godina, pre svega u Americi, radikalno preispitivao upravo ove buržuaske institucije kao institucije koje participiraju u kapitalizmu.

Ako hoćemo zaista nešto progresivno da proizvedemo, treba da se zakačimo za tu levu priču, i da se proširimo i na klasno pitanje i na rasno pitanje, i na neka druga pitanja. Kada se bavimo proučavanjem istorije gej pokreta mi vidimo takve koalicije non stop u Engleskoj, kao na primer ta poznata koalicija između rudara koji dolaze na prajd i gej aktivista koji idu na njihove sindikalne štrajkove. I to daje rezultate. Ja se nekad pitam, ako se mi zapravo otuđimo kroz Prajd od cele radničke klase u Srbiji, pa čemu onda Prajd, kakav će to efekat da izazove?

Kako bi onda opisao problem sa Prajdom u Srbiji?

Ovde postoji taj fatalizam Prajda, kao ‘mora po svaku cenu’, a ako fatalistički srljamo, onda to proizvede i negativne efekte. Meni se čini da u poslednje tri godine mi imamo samo negativan efekat i to treba ozbiljno analizirati. A da bismo ozbiljno analizirali treba da znamo neku teoriju, da ne bismo upali u modele prostog preuzimanja zapadnih ljudsko-pravaških diskursa i da ne bi došlo do situacije da se zaprepašćeno pitamo kakav je to primitivan narod, koji neće da se evropeizuje. Kriviti narod zato što ti na neki način nisi uspeo da ljude aktivistički senzibilizuješ... to je sumanuta stvar.

Po definiciji, kvir pristupi dovode u pitanje svaku vrstu institucionalizacije. Čak i sopstvene?

Tu su podeljena misljenja. Ja razumem problem institucionalizacije nečega što je navodno protiv institucija. Ali nije ista stvar ako smo mi na katedri kritični prema kapitalizmu ili smo nekritični dok se dešava proces uključivanja u svetski kapitalizam, bez obzira što katedra sama kroz taj proces postaje deo sistema. Jer je važno da se zadrži neka tačka otpora, makar to bilo u mišljenju neke alternative. Iz tog mišljenja uvek može nešto da se proizvede, ali ako nema te vrste mišljenja ne može ništa.

Naravno postoji kritika toga koja kaže “Da, ali mišljenje alternative i kritika su već integrisani u sistem koji se stalno predstavlja kao kritički, i tako dalje.” Ja se slažem. Da, naravno, sistem može sebi dozvoliti na akademiji da proizvodi markističke parole, čak i da se zalaže za revoluciju, kao što, recimo, čini Žižek. Međutim, bez tog mišljenja mi ne možemo uopšte da mislimo da postoji nekakva praktična alternativa ovome što se dešava. Bez obzira što je to možda u ovom trenutku integrisano, u nekom sledećem to može biti stvarno alternativa koja će proizvesti praksu. Ali samo kao posledica prethodne isprodukovane teorije to može da se desi.

Ako se to institucionalizuje to neće više biti kvir, ali će se otvoriti prostor da se nešto drugo radi. Tu mogućnost ne bih isključio, da se u nekom trenutku može stvarno okončati i da se proizvodi neki novi pojmovni aparat. Ali činjenica da sada kvir postoji kao ideja koja preispituje dominantne norme, etablirane ideje o seksualnosti i mnoge druge stvari, meni daje nadu da je takva produkcije alternative uslovno rečeno moguća. Zvalo se to kvir ili ne.