Aleksandar Vučić
Koalicija koju predvodi SNS, uprkos činjenici da je dobila više glasova nego na izborima od pre dve godine, će imati čak 27 poslanika manje u dosadašnjem sazivu parlamenta
Srpski premijer Aleksandar Vučić i njegova Srpska napredna stranka (SNS) apsolutni su pobednici prošlonedeljnih vanrednih izbora za srpski parlament budući da su, prema još uvek nezvaničnim rezultatima, osvojili ukupno 131 od ukupno 250 mesta u srpskom parlamentu i mogu da vladaju sami. Ali, umesto potpunog zadovoljstva vladajuće stranke, ovaj nesumnjiv uspeh izaziva nervozu i veoma oštre reakcije na primedbe opozicije da je u izbornom procesu bilo neregularnosti.
Jedan od razloga za izostanak slavljeničke euforije mogla bi da bude činjenica da će koalicija koju predvodi SNS, uprkos činjenici da je dobila više glasova nego na izborima od pre dve godine, imati čak 27 poslanika manje u dosadašnjem sazivu parlamenta. Na izborima održanim 2014. godine SNS je “do nogu” potukla opoziciju, a koalicija koju je predvodila dobila je čak 158 poslaničkih mesta. Upravo završeni vanredni izbori raspisani su sa ciljem da se ojača pozicija stranke, pa je nedostatak punog zadovoljstva razumljiv.
Ovakav mogući raspored snaga u novom parlamentu posledica je najava da bi cenzus od pet odsto moglo da pređe čak sedam stranaka i koalicija. A veći broj stranaka i koalicija preko cenzusa znači da će manje stranaka ostati bez poslaničkih mandata. Izborni sistem predviđa da se glasovi koje dobiju stranke koje ne uđu u parlament raspodeljuju na stranke koje su ušle u parlament, i to tako da one su osvojile najviše glasova dobiju njihov najveći procenat. Ovoga puta takozvanih rasutih glasova za raspodelu će biti manje nego pre dve godine, što utiče na poziciju SNS-a.
Pored SNS-a, u parlament sigurno ulaze Socijalistička partija Srbije (SPS) sa 29 osvojenih mandata, ultranacionalistička Srpska radikalna stranka (SRS) sa 22 mandata, Demokratska stranka (DS) i koalicija Dosta je bilo sa po 16 mandata. Koalicija Socijaldemokratska stranka (SDS), Liberalno-demokratska partija (LDP) i Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSDV) i koalicija koju čine Demokratska stranka Srbije (DSS) i Dveri su tek neznatno iznad cenzusa i njihov ulazak u parlament još nije potpuno izvestan. Ako pređu cenzus, što će se verovatno dogoditi, te dve koalicije će dobiti po 13 poslaničkih mesta.
Vešt političar, a Vučić to svakako jeste, uvek će pokušati da probleme sa kojima se suočava pretvori u makar prividnu prednost. Za njega je ulazak ultranacionalističke SRS i koalicije DSS Dveri u parlament potencijalno opasan jer ta dva bloka su antievropska i antiNato, a zagovaraju tesne veze sa Rusijom. Vučić će moći, i u odnosu na Brisel i Vašington, i u odnosu na domaću proevropski raspoloženu političku javnost, da se nametne kao političar koji je jedini u stanju da se odupre prodoru ultradesnice, odnosno kao nezaobilazan faktor stabilnosti.
Cenzus
Republička izborna komisija (RIK) i organizacije koje prate izborni proces kažu da je razlika u odnosu na cenzus od pet odsto za dve koalicije toliko mala da će se verovatno morati sačekati konačno prebrojavanje glasova da bi se definitivno utvrdilo da li dobijaju poslaničke mandate ili ne. Opozicija je ubrzo po zatvaranju biračkih mesta došla u RIK tražeći uvid u glasačke listiće. Dve koalicije koje su na granici cenzusa su se, uprkos ogromnim ideološkim razlikama, povezale i organizovale, izražavajući bojazan da bi mogle da budu pokradene.
Sumnju u regularnost izbora na pojedinim biračkim mestima izrazile su i neke druge opozicione stanke, što je izazvalo oštru i gnevnu reakciju premijera Vučića i dovelo do daljeg podizanja tenzija. Tako je izborni proces za nepuna 24 sata od zatvaranja biračkih mesta skliznuo u dnevno-politička prepucavanja, što mnogo više pogoduje opoziciji, koja je gubitnik izbora, nego vlastima, od kojih se očekuje da se okrenu poslovima vezanim za formiranje nove vlade.
Vučiću je, izgleda, naročito zasmetao bivši član njegove vlade Saša Radulović čiji je pokret “Dosta je bilo” zabeležio izuzetan rezultat, uprkos činjenici da nije imao pristup medijima i da je lavovski deo kampanje odradio kroz terenski rad i društvene mreže. Radulović je u kampanji optuživao vlast za korupciju i to će verovatno nastaviti da čini i u parlamentu. U obraćanju novinarima premijer je o njemu govorio uvredljivim tonom, a na sličan način je predsednik RIK-a Dejan Đurđević dan nakon zatvaranja biračkih mesta govorio o funkcionerima opozicije koji su dolazili u RIK da se žale.
I dok je nervoza dve koalicije koje su na ivici cenzusa sasvim razumljiva i opravdana, naglašeno insistiranje na izbornoj krađi koje dolazi iz drugih stranaka, a pre svih DS-a, nije preterano racionalno. Jer, pobeda SNS-a je toliko ubedljiva da ni utvrđivanje eventualnih neregularnosti ne bi bitnije promenilo njihovu poziciju. Treba, takođe, imati u vidu činjenicu da je u RIK pristiglo veoma malo zvaničnih pritužbi na regularnost izbora i da su posmatračke misije, uključujući i inostrane, izborni proces okarakterisale kao regularan. Vučić se odmah “upecao” na optužbe iz opozicije, napavši njene predstavnike.
Vlada
Za očekivati je da će se strasti, makar privremeno, stišati nakon što bude u potpunosti završeno brojanje glasova i kada se bude znalo da li dve koalicije koje su na ivici cenzusa ulaze u parlament ili ne ulaze. Vučić će tada moći da se okrene važnijem poslu, sklapanju novog vladajućeg bloka i formiranju vlade. To može da učini i sam, bez ičije pomoći, ali je mnogo verovatnije da će potražiti koalicionog partnera kako bi obezbedio veću političku stabilnost.
Tokom pedizborne kampanje SNS je u više navrata oštro napala SPS Ivice Dačića, sa kojim je bila u koaliciji u prethodnoj vladi. Otuda su se pojavile spekulacije da se Vučić sprema da promeni koalicionog partnera. Ali, već opisana promena odnosa snaga unutar parlamenta mogla bi ga naterati da odustane od takve namere i da se ponovo okrene Dačiću, sa kojim već ima dugo iskustvo i sa kojim može da osigura vrlo komotnu i stabilnu većinu.
Osim toga, SPS u opoziciji bi, objektivno gledano, mogla da bude veći problem za Vučića nego SPS kao koalicioni partner. Jer, to je druga po snazi parlamentarna stranka i nije isključeno da će u parlamentu sarađivati sa drugim opozicionim strankama. Samim tim jačao bi opozicioni blok, a makar teoretski bi bile otvorene mogućnosti za sklapanje nekih jačih opozicionih saveza. A praksa pokazuje da u slučaju dubljih kriza teoretska mogućnost lako postane stvarnost.
SNS je na izbore 24. aprila izašla u koaliciji sa još šest partija - Socijaldemokratskom partijom Srbije (SDPS), Partijom ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS), Pokretom socijalista, Novom Srbijom, Srpskim pokretom obnove (SPO) i Srpskom narodnom partijom (SNP). Prema koalicionom sporazumu, SNS od ukupno 131 mandata treba da dobije 98, SDPS 10, PUPS 9, Nova Srbija pet, a po tri Pokret socijalista, SPO i SNP.
Koalicija oko SNS-a ima samo pet mesta više od natpolovične većine koja iznosi 126 poslanika a zakon predviđa da su vlasnici mandata poslanici a ne koalicije. To, opet samo teoretski, znači da bi neko od koalicionih partnera, u slučaju da dođe do većih političkih potresa, imao tehničku mogućnost da napusti vladu i tako uskrati premijeru natpolovičnu većinu. Vučić svakako ima načina da drži pod kontrolom partnere iz svoje koalicije, ali i to odvlači određenu energiju i vreme.
