Obradović: Kritički nastrojeni mediji na meti vlasti

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović kaže da u Srbiji ima sve više slučajeva ograničavanja slobode izveštavanja i da veliku odgovornost za to snose vlasti. Kao najsvežije primere navodi seriju ograničenja koje su vlasti uvele u izveštavanju o početku radova na projektu “Beograd na vodi” za kritički nastrojene medije i novinare

Zabrana ekipi internet portala „Istinomer“, bez ikakvog zakonskog osnova, da snimi prilog na Savskom keju u Beogradu (područje na kome treba da se realizuje projekat  Beograd na vodi),  zahtev novinaru Božidaru Andrejiću da pokaže i legitimaciju vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) kako bi prisustvovao javnom skupu povodom početka radova na „Beogradu na vodi“, pozivanje glavnog i odgovornog urednika sajta „Teleprompter“  Danila Redžepovića na saslušanje u policiju govore u kakvim uslovima novinari u Srbiji danas rade i odslikavaju odnos vlasti prema našoj profesiji, naročito medijima koji su kritički raspoloženi u odnosu na aktuelnu vlast, kaže Obradović.

Zabrinuti ste zbog toga?

To jeste ozbiljan razlog za zabrinutost jer nas još jednom uverava da režim u Srbiji suštinski ne poseduje demokratski kapacitet koji podrazumeva i slobodne medije. Oni jednostavno ne shvataju da je kritička javnost neizostavan element svakog modernog društva i otuda ovakvi postupci prema novinarima. Insistira se na nekakvom nacionalnom jedinstvu koje vlast shvata zapravo kao jednoumlje i udvoričku podršku Aleksandru Vučiću, predsedniku Vlade Srbije. Svako odstupanje pojedinca, institucije ili medija iz tog nametnutog konteksta proglašava se neprijateljskim činom, subverzivnom delatnošću. Posledica takvog shvatanja su i poslednji incidenti koji ilustruju generalan odnos vlasti prema novinarima i medijima, 

Da li je reč o trendu, ili o izolovanim incidentima koji neće bitnije uticati na slobodu javne reči?

Reč je, zapravo, o generalnom odnosu prema medijima ili, preciznije rečeno, kritičkom javnom mnjenju. Sužavanje prostora javnog dijaloga konstanta je ove vlade, suština političkog koncepta režima Aleksandra Vučića. Ako se ograničimo samo na medije, posledice su katastrofalne. Sloboda javne reči je postala jedno ogromno Potemkinovo selo u kome, iza našminkane fasade „evropske Srbije“, imate strogo kontrolisane medije, privatnu premijerovu televiziju, novinare „držače mikrofona“, urednike - reciklirane ratne huškače, tabloide razjapljenih čeljusti koji služe za javni linč političkih i drugih neistomišljenika.

U takvoj realnosti, poslednji primeri ataka na novinare, očigledno je,  samo su posledica strategije gušenja slobode javne reči kao političkog koncepta vlade Aleksandra Vučića.

Od urednika portala Telepromter policija je, u okviru istrage o aferi prisluškivanja opozicionog lidera Bojana Pajtića, tražila da se podvrgne poligrafu. Da li je reč o uobičajenoj praksi i da li takvi zahtevi mogu da budu tumačeni i kao prikrivena pretnja novinarima?

Reč je o opasnom presedanu. Ne zalazeći uopšte u pojedinosti celog slučaja, insistiranje da se Danilo Redžepović, glavni i odgovorni urednik Telepromptera, podvrgne poligrafu je nezabeleženo zadiranje u slobodu javne reči i ograničavanje novinarskih prava. Da li to znači uvođenje nove prakse u kojoj će novinari, i ne samo oni, kada objave nešto što se ne dopada vlastima, biti podvrgavani poligrafskom ispitivanju? A nepristajanje na poligraf potom da bude ključan dokaz da li novinar govori istinu?

Novinar je dužan da štiti svoj izvor, a istražni organi da zakonskim sredstvima ispituju verodostojnost dokumenata koji se pojave u javnosti. Svako odstupanje od ovakvog postupka je atak na novinarske slobode.

Povodim krize u odnosima Srbije i Hrvatske izazvane prilivom izbeglica mediji u Srbiji su reagovali prilično oštro. Da li je izveštavanje bilo u okvirima pravila profesije i primereno okolnostima?

Pojedini mediji, pre svega, tabloidi (ali ne samo oni), koristili su krizu u odnosima Srbije i Hrvatske kao priliku za razbuktavanje nacionalnih strasti i to ne samo neprimerenim, vulgarnim, prostačkim rečnikom, već klasičnom ratno huškačkom propagandom. Retorika koja je tih dana bila dominanta u delu javnosti vratila nas je u devedesete i podsetila nas na nečasnu ulogu pojedinih medija u ratnim sukobima na tlu bivše Jugoslavije. Ono što posebno zabrinjava je činjenica da govor mržnje u poslednje vreme dobija sve više prostora.

Mediji moraju da budu svesni da su ratne rane još uvek sveže i da proces pomirenja na Balkanu ne ide tako brzo kako nam se ponekad čini. Zbog toga je jako važno da političari, pre svega, naprave jasan otklon od ovakvog „novinarstva“. Na žalost, oni ne samo da to ne čine, nego često svojom retorikom podgrejavaju takvu atmosferu međunacionalne mržnje i netolerancije.

U kolikoj meri je na medijskoj sceni primetan uticaj centara političke moći na uređivačku politiku medija? Da li se u tom pogledu situacija popravlja ili pogoršava?

U Srbiji, u poslednjih 15 godina, gotovo bez izuzetaka, svaka vladajuća garnitura je na medije gledala ne kao na deo demokratskog procesa, „četvrti stub demokratije“, već kao na sredstvo za preuzimanje i zadržavanje vlasti. U tom smislu, Vučić je nasledio razrađenu „infrastrukturu“ koja mu omogućava ogroman uticaj u medijskoj sferi. On ga koristi, kao i njegovi prethodnici, za stranačku i, pre svega, ličnu promociju pokazujući pri tom zabrinjavajuću netoleranciju prema kritici, drugačijem mišljenju. Ta Vučićeva opsednutost opštenarodnom podrškom reformama podrazumeva i adekvatne medije. U tom smislu, on ne pokazuje ni volju ni želju, a ponajmanje razumevanje, za društveni ambijent u kome ova Vlada i on lično, mora i treba da bude izloženi i kritici.

A prostor za javni društveni dijalog?

Zbog ovakvog pristupa vlasti prostor za javni dijalog se svakim danom sužava  do te mere da je, recimo, većina distributera odbila da prodaje knjigu novinara Slaviše Lekića u kojoj nas on podseća na „rane radove“ (delovanje tokom ratnih devedesetih kada je podržavao srpske ratne napore) sadašnjeg srpskog premijera. Desilo se, takođe, da je prekinut rad na pozorišnoj predstavi „Koštana“ zbog političke nepodobnosti režisera Kokana Mladenovića. To govori o svojevrsnoj autocenzuri koja više nije prisutna samo u medijima, već i ostalim segmentima društva.

Kako ocenjujete dosadašnje korake u reformi medijskog sektora u Srbiji?

Medijska reforma, striktno gledano, ide svojim tokom i mi možemo da budemo zadovoljni sprovođenjem odredbi koje se tiču izlaska države iz medija i prelaskom sa budžetskog na projektno finansiranje. Ipak, konačan ishod reformi zavisiće od političke volje da se set medijskih zakona primeni i u praksi. Ukoliko vlast ne promeni generalan stav prema slobodi izražavanja, reforma medijskog sektora ostaće samo mrtvo slovo na papiru.