Zaokret (foto Patrizio Boschi )
Da je zaista moguće okrenuti se Rusiji, a pri tome sačuvati ekonomsku i političku stabilnost, Vučić i njegova SNS to bi možda već učinili. Pošto tako nešto naprosto nije izvodljivo bez dramatičnih ekonomskih i političkih posledica, okretanje Briselu logičan izbor
Naš cilj je Evropska unija, a ne izbor između Brisela i Moskve, rekao je srpski premijer Aleksandar Vučić tokom posete Berlinu, koju Beograd opisuje kao istorijsku. Time je domaćinima želeo da pokaže da je Srbija definitivno izabrala sa kime želi da gradi sopstvenu budućnost i na čiju podršku i pomoć želi da računa. Ova izjava se može tumačiti kao do sada najotvoreniji nagoveštaj raskida sa dugogodišnjom spoljnopolitičkom strategijom koja se zasnivala na prilično maglovitoj ideji bliske saradnje sa svima.
Istoga dana kada je Vučić u Berlinu obelodanio da EU, a naročito Nemačku, vidi kao najvažnijeg srpskog saveznika, u Beogradu je boravio beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, koji se sastao sa srpskim predsednikom Tomislavom Nikolićem. U Beogradu malo ko od posmatrača veruje da su se Aleksandar Vučić i Aleksandar Lukašenko mimoišli sticajem okolnosti, kako se to zvanično tvrdi. Pre će biti da Vučiću nije odgovaralo da se sastane sa čovekom koga Evropa vidi kao diktatora.
Početkom ove nedelje u Beograd je, u ranije najavljenu posetu, doputovao šef ruske diplomatije Sergej Lavrov. Srpski mediji su ovoj poseti posvetili manje pažnje nego Vučićevoj poseti Berlinu, a uočljive su i izvesne razlike u stavu srpskih zvaničnika. Lavrova su primili predsednik Nikolić i šef diplomatije Ivica Dačić, nakon čega su usledile izjave o tradicionalnom prijateljstvu i saradnji, neraskidivim vezama i slično. Susret sa Vučićem je propraćen samo jednim prilično šturim saopštenjem u kome je navedeno da je budućnost Srbije u EU, ali da su odnosi sa Rusijom od izuzetnog značaja.
Da li su detalji iz tri navedene posete definitivan znak da Srbija menja spoljnopolitičku orijentaciju? Ispravan odgovor na to pitanje bi verovatno glasio da se upravo otvara jedan važan proces čiji ishod će nužno biti tešnje povezivanje sa Evropom. Sa priličnom izvesnošću se može reći da srpski premijer na Rusiju gleda kao na veoma važnog saveznika i prijatelja, ali ne i kao na opciju kojoj bi se moglo okrenuti u zamenu za evropsku budućnost. On želi da izbegne pogoršavanje odnosa, ali nikako na štetu evropskog kursa Srbije.
Jasno je, takođe, da unutar samog vladajućeg bloka ne postoji puna saglasnost kada je reč o odnosu prema Moskvi i Briselu. Snage koje smatraju da za Srbiju nije dobro da se u potpunosti okrene ka EU itekako postoje. Vučić sa time mora da računa, pogotovo ako se ima u vidu da predsednik Nikolić, koji nesumnjivo ima veliki uticaj u vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci (SNS), ne pokazuje toliki stepen evroentuzijazma kao on. Ne treba očekivati otvorene sukobe između te dve struje, ali razlike postoje i to se ne može sakriti.
Za Vučića je u takvim okolnostima odlazak u Berlin u vreme Lukašenkove posete bio idealno rešenje u datim okolnostima. Pre svega, jasno je pokazao da je on taj koji snažno i bez zadrške podržava evrointegracije. To što u samoj Srbiji postoje manje entuzijastične struje je očekivano, ali nije povezano sa premijerom, nego sa nekim drugim političarima. Ukratko, i sam tajming njegove posete Nemačkoj, kao i posete Lukašenka i poseta Lavrova, su neka vrsta političkog signala Briselu i Berlinu, od kojih Beograd očekuje podršku i pomoć.
Evropske vrednosti
Vučićev spoljnopolitički zaokret nije motivisan željom za uvođenjem evropskih vrednosti u srpski politički i ekonomski život, nego pragmatičnom potrebom da uspostavi balans u novonastalim okolnostima. Da je zaista moguće okrenuti se Rusiji, a pri tome sačuvati ekonomsku i političku stabilnost, on i njegova Srpska napredna stranka (SNS) to bi možda već učinili. Pošto tako nešto naprosto nije izvodljivo bez dramatičnih ekonomskih i političkih posledica, okretanje Briselu je logičan izbor.
Tako se dogodilo da, paralelno sa očiglednom napretkom u usklađivanju regionalne politike Srbije sa politikom EU, dolazi do ozbiljnog udaljavanja od suštinskih evropskih vrednosti. Vučić vlada autoritarno, kredibilitet i kapacitet institucija su ozbiljno narušeni, sve su češći slučajevi cenzure, naročito na internetu, populizam u potpunosti dominira političkom scenom, javni društveni dijalog je praktično zamro, a oslabljena opozicija nije u stanju da obavlja ključnu ulogu kontrolora vlasti u parlamentarnom sistemu.
Srpske vlasti verovatno procenjuju da Brisel, bar dok se do kraja ne reše najvažnija politička pitanja, neće stavljati akcenat na fundamentalne evropske vrednosti. Ali, otpor u civilnom društvu raste, a iz evropskih i drugih međunarodnih organizacija sve se češće čuju glasna upozorenja. Moglo bi se dogoditi da pitanja o kojima je reč ipak dođu na dnevni red pre nego što se to očekuje.
Vladajuća srpska garnitura u osnovi je ponikla iz ultranacionalističke Srpske radikalne stranke, čijim raspadom je nastala SNS. To znači da je većina funkcionera karijeru gradila na populizmu balkanskog tipa u kome nema previše mesta za evropske vrednosti. Stečene navike teško se menjaju, pa srpsku vladu čeka težak period balansiranja između potrebe da zemljom upravlja autoritarno i uslova koji u pogledu funkcionisanja institucija, vladavine prava i medijskih sloboda dolaze iz Brisela.
Razlozi
Politika istovremenog oslanjanja i na Istok i na Zapad, čije je demontiranje upravo u toku, egzistira još od smene režima Slobodana Miloševića. Ta politika bila je snažno uslovljena željom srpskih vlasti da zadrže Kosovo u sastavu Srbije i pojačaju uticaj na tamošnje političke i ekonomske tokove. Glavni saveznik Srbije u tome je Rusija, koja brani njenu poziciju u Savetu bezbednosti UN. U vreme premijera Vojislava Koštunice (izabran 2004. godine) Kosovo je bilo prioritet, a samim tim i oslanjanje na Rusiju. Bivši predsednik Boris Tadić, čija je Demokratska stranka (DS) formirala vladajuću većinu nakon pada Koštuničine vlade, u osnovi su zadržali isti pristup.
Vučić je, čini se, razumeo da su razlozi koji su doveli do politike podjednakog oslanjanja i na Istok i na Zapad nepovratno nestali, delom zahvaljujući potezima koje je on sam vukao, a delom zahvaljujući međunarodnim okolnostima. Vučić je, nakon dolaska na vlast pre više od dve godine napravio zaokret u politici prema Kosovu, započevši direktne pregovore sa Prištinom. Time je bitno umanjen značaj Rusije koja je, kao srpski saveznik, štitila pravo Srbije na teritoriju Kosova u Savetu bezbednosti UN.
Sada dolazi vreme u kome će se, pored konstruktivnog pristupa regionalnim krizama, od Beograda tražiti i brže i ubedljivije prilagođavanje srpske spoljne politike strategiji koje se drži Brisel. Izjavom da je EU cilj Srbije i da nema izbora između Brisela i Moskve Vučić je počeo da priprema teren za praktično sprovođenje zaokreta za koji se opredelio. Drugačiji pristup doveo bi ga u situaciju da se nađe pod pojačanim pritiskom Brisela i Vašingtona, što bi samo pogoršalo njegovu poziciju.
Drugi razlog koji Vučića opredeljuje da menja spoljnopolitičku strategiju Srbije su događaji u Ukrajini. Sasvim je izvesno da uticaj Zapada i NATO u toj zemlji postaje mnogo veći nego ranije i da je Rusija, uprkos tome što je uspela da anektira Krim i podstakne pobunu na istoku Ukrajine, dodatno slabljena. Ukratko, kapaciteti Moskve da utiče na zbivanja na Balkanu i da finansijski i na druge načine podržava potencijalne saveznike su smanjeni, što znači da blede i razlozi za jačanje savezništva Rusije i Srbije.
