Srbija nakon statusa kandidata

Kad su utihnule prve reakcije na odluku Evropskog saveta o prihvatanju kandidature Srbije za članstvo u EU, i političari i građani su postali svesni zadataka koji ih očekuju. Kako im u tome mogu pomoći pouke iz prethodnih EU proširenja?

Dobijanje statusa kandidata za Srbiju je veliko dostignuće, ali ne i epohalno. Epohalno će biti kada postane članica Evropske unije.  A to članstvo je samo formalni cilj. Suština je bolji život za sve građane.

Ove reči predsednika Srbije Borisa Tadića možda najbolje oslikavaju raspoloženje u Srbiji nakon dugo očekivane dobre vesti, čiji je najveći značaj upravo u tome što je – dobra. Naime, posle svih zahteva, zamerki i upozorenja upućivanih iz sedišta EU i njenih pojedinih članica na adresu Beograda, status kandidata – makar stigao i sa zakašnjenjem – prva je zvanična potvrda da je ova zemlja ipak na dobrom putu, da se može smatrati prostorom slobode, demokratije i prihvaćenih evropskih vrednosti, da je odmakla u reformama i (uglavnom) povratila međunarodni ugled i učvrstila dobre odnose sa susedima u regionu, te tako stekla šansu za veću podršku EU u daljem političkom i ekonomskom razvoju.

Vladajuće političke stranke će upravo na tome graditi svoju kampanju na predstojećim izborima, jer inače i nemaju mnogo toga čime bi se podičile. Građanima Srbije, čiji je standard poslednjih meseci dodatno opao (uprkos svim čvrstim obećanjima i mlakim merama vlasti) i koji se svakodnevno suočavaju sa skupoćom, nezaposlenošću i korupcijom, međutim, daleka perspektiva evropskog članstva je sve više „nešto o čemu će brinuti sutra“, ako i kad prebrode današnje teškoće. Kad su ih na ulicama širom zemlje zaustavljali novinari da ih pitaju šta očekuju od dobijanja EU statusa, većina je sa slabašnim osmehom odgovarala da je to baš lepo, da su ponosni i radosni, ali da ne vide neku neposrednu korist od ove odluke.

Neki su izrazili sumnju da, oslabljena posle aktuelne ekonomske krize, Evropska unija u kakvu smo na početku procesa integracije želeli da uđemo, više neće biti ista kad jednog dana budemo konačno u nju primljeni (vic koji ovih dana kruži kaže da će Srbija postati članica EU – za vreme  turskog predsedavanja Unijom).

Drugi trezveno ocenjuju da je važnije ono što činimo sami za sebe, koristeći iskustva i pomoć EU, kako bismo postali pravo demokratsko, ekonomski razvijeno društvo.

Treći, doduše malobrojniji, smatraju da je dobijanje statusa kandidata samo nekakav ustupak, kako bi se Srbi  odrekli „svoje svetinje Kosova“.

Nade: bolji standard i više investicija

A kakvi su bili komentari političkih zvaničnika?

Predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić Dejanović smatra da je Srbija dobijanjem statusa kandidata za članstvo u EU stekla sertifikat koji daje okvir da građani očekuju bolji standard, ekonomski život i rešenja nacionalnih pitanja.

Za predsednika Vlade Vojvodine Bojana Pajtića je sticanje statusa kandidata snažan signal da je Srbija zemlja spremna da u formalno-pravnom i organizacionom smislu privuče strane investore, da ih zaštiti i omogući im da uspešno razvijaju svoj biznis. U izjavi za agenciju Tanjug on je podsetio da na teritoriji Vojvodine više od 80 odsto stranih investitora već dolazi iz EU. Osim toga, dodao je, ovaj formalni korak ka EU otvara vrata za pristup evropskim fondovima, pre svega sredstvima za razvoj infrastrukture i poljoprivrede koji su Srbiji preko potrebni.

Prema rečima ministra za Kosovo i Metohiju u srpskoj vladi Gorana Bogdanovića „dobijanje kandidature za članstvo u EU pokazuje da se može voditi proevropske politika istovremeno sa politikom zaštite državnih i nacionalnih interesa i bez odricanja od delova sopstvene teritorije”.

Zadaci: Kosovo i nastavak reformi

Posle prvih reakcija, u kojima je, razumljivo, vlast pokazala više oduševljenja nego narod, usledio je pažljiviji uvid u ono što Srbiju čeka posle dobijanja kandidature koja je, svesni su i političari, i svi oni neposredno uključeni u poslove evropskih integracija, pa i sami građani, tek korak više ka dubinskoj promeni države i društva. Sa više interesovanja se posmatra kako su drugi to postigli dok su savladavali zadatke iz svoje „evropske agende“.

Koji bi, dakle, bio najvažniji uslov za početak pristupnih pregovora Srbije sa Evropskom unijom? „Dalje poboljšanje odnosa sa Kosovom“, rekla je direktorka vladine Kancelarije za evropske integracije Milica Delević u intervjuu za portal EurAktiv. „Komisija je kao ključni prioritet definisala unapredjenje odnosa Beograda i Prištine i verujem da će se gledati primena dogovorenog, postizanje novih dogovora u oblasti energetike i telekomunikacija i stvaranje pretpostavki da misija Euleks može da obavlja mandat na čitavoj teritoriji Kosova”, istakla je Delevićeva.

U uverenju da će pregovori početi uskoro, ona kaže da EU očekuje od Srbije nastavak reformi i unapređenje odnose sa zemljama članicama Unije i dodala: „Važno je nastaviti komunikaciju i dalju izgradnju poverenja i razumevanja sa članicama EU, jer njihov konačni cilj, bez obzira na razlike koje medju sobom imaju, ostaje integracija čitavog regiona u EU“.

A šta je to što Srbija može naučiti iz skorašnjih proširenja?

Pouke: prvo iskoreniti korupciju i kriminal

U jednom od vodiča kroz EU politike, koje je nedavno izdao Evropski pokret u Srbiji u saradnji sa Istraživačkim centrom Slovačke asocijacije za razvojnu saradnju, naslovljenom sa „Sloboda, bezbednost, pravda“, autorke Tanje Miščević i Nataše Dragojlović navode šest takvih pouka.

Prva govori da će jedna od glavnih prepreka otvaranju pregovora biti loša slika u evropskoj javnosti o Balkanu kao izvoru nestabilnosti, odnosno „izvozniku“ i tranzitnoj ruti kriminala iz Azije ka EU. Zato bi trebalo na vreme ubediti ministre unutrašnjih i spoljnih poslova zemalja članica EU da podrže Srbiju da se u potpunosti angažuje u borbi protiv prekograničnog kriminala.

Druga nas uči da uslovljavanje u ispunjenju standarda za članstvo u EU prestaje da funkcioniše kad se utvrdi datum prijema. Iskustvo Rumunije i Bugarske je pokazalo da je bilo lakše sprovesti ekonomsku reformu i usvojiti evropski „aki kominoter“ (što je učinjeno pre izvesnosti učlanjenja u EU) nego uspostaviti vladavinu prava, odnosno suzbiti korupciju i organizovani kriminal (proces nije dovršen ni nakon učlanjenja). Teško da će Brisel ponoviti ovu grešku u slučaju drugih balkanskih kandidata.

Treća pouka, povezana s prethodnom, jeste da će se najteža poglavlja u pregovorima (upravo ona iz oblasti unutrašnjih poslova i pravosuđa), koja su u ranijim proširenjima ostavljana za kraj, sad biti prva na redu, kad je reč o novim kandidatima (gde spada i Srbija), kako je utvrđeno u novoj Strategiji proširenja EU.

Naredna pouka je da bi mehanizme nadzora nad postignutim napretkom u evropskim integracijama (uz mogućnost „kažnjavanja“ ukoliko se napusti reformski kurs) trebalo zadržati i po prijemu države u EU. To je primenjeno u slučaju Rumunije i Bugarske (jedan od kriterijuma je bila uspešna istraga protiv korupcije visokih zvaničnika), slična praksa je uvedena i za Hrvatsku (tokom pretpristupnog monitoringa, a takve zaštitne klauzule naći će se i u Pristupnom ugovoru), dok je Srbiji i Makedoniji priprećeno ponovnim uvođenjem viznog režima ukoliko se nastavi odliv neopravdanih azilanata iz ove dve zemlje.

Peta pouka se odnosi na zahtev Evropske komisije da i države koje su usvojile pravne tekovine EU u oblasti unutrašnjih poslova i pravosuđa moraju u praksi da pokažu delotvornost, sistemsku i kontinuiranu primenu standarda u vidu opipljivih rezultata (u Rumuniji i Bugarskoj su to bila hapšenja, optužnice i pravosnažne presude protiv korumpiranih visokih vladinih zvaničnika i lidera kriminalnih grupa i oduzimanje njihove imovine, u Hrvatskoj optužnica protiv bivšeg premijera Sanadera, a u Crnoj Gori hapšenje grupe  na čijem je čelu bio rođeni brat predsednika Marovića).

Šesta pouka je da oštrog uslovljavanja može biti i tamo gde ne postoje jedinstveni standardi unutar EU, recimo, kad je reč o demokratizaciji policije, odnosno o mehanizmima unutrašnje i spoljašnje, parlamentarne kontrole nadzora, koja se razlikuje od jedne do druge zemlje članice EU. Narodna skupština Srbije bi mogla da ostvari ovaj nadzor tako što bi od Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva pravde tražila izveštaje o postignutim rezultatima, dodeljenim resursima i reformskim planovima. U tom smislu naročito je važna saradnja Odbora za odbranu i bezbednost i Odbora za evropske integracije.