Život u Krivaji

Od socijalizma do rata, od rata do tržišta. Proces ekonomske tranzicije u Bosni i Hercegovini kroz istoriju velikog industrijskog kombinata, Krivaja iz Zavidovića. Pobednici i gubitnici privatizacije 15 godina posle

Između Žepče i Maglaja odvajaju se put i železnička linija. Magistrala koji vodi od Sarajeva do Slavonskog Broda ulazi u tunel i ide prema severu. Železnički put prati veliku reku Bosnu i nastavlja malo više ka istoku prema Zavidovićima, “gradu drveta”. Krajem devetnaestog veka ovde u srednjoj Bosni Habzburzi su počeli da eksploatišu ogromne šume basena Krivaje. Eissler, Ortlieb, Majer kao i Italijani Morpurgo i Parente počeli su da seku stabla za potrebe carstva. Nastala je prva pilana,“Krivaja” koja je izrasla u gigantski kombinat u periodu nekadašnje Jugoslavije. Tokom osamdesetih je imala više od 12 000 radnika i zaposlenih sa ograncima u SAD, Nemačkoj, Francuskoj i Alžiru. Proizvodila je nameštaj, alate, projektovala inžinjerske radove, imala je sopstvenu komercijalnu transportnu i ugostiteljsku liniju. Deca radnika odlazila bi u odmarališta Krivaje u Makarskoj, Hrvatska. Nakon zemljotresa u Italiji 1976., preduzeće je poslalo u Friuli svoje montažne drvene kuće koje su i danas jedan od ponosa fabrike. “Krivaja” je preživela i ratove 90-tih čije su mete bile kuće a ne fabrike. Nikada nije bila bombardovana, osim Nameštaja 4, jedan od mnogih odeljenja fabrike. Radnici su nastavili da rade čak i sa snajperima. Međutim ono čemu Krivaja nije uspela da se odupre je period posle rata.

Dug proces propadanja

15 godina kombinat je nastavio da živi kao državno socijalističko preduzeće bez socijalizma. “Glavni problem, objašnjava mi Džeraldina Milićević, savetnik za ekonomiju opštine Zavidovići, je taj što niko nije znao kako da je privatizuje. Neki su smatrali da fabriku treba podeliti u tehnološke jedinice, drugi su želeli da je prodaju u jednom komadu. Nismo imali drugo radno iskustvo jer nismo nigde drugde radili osim u “Krivaji”. Generacije su znale da će, čim završe studije, raditi u Krivaji. Druge opštine u ovom kraju, kao što su Tešanj, Žepče i Živinice, znale su brže da se prilagode novoj situaciji. Nisu imali veliku industriju i to je bila srećna okolnost posle rata. Mi smo, međutim, imali Krivaju koja je bila izvor blagostanja u našoj zajednici. Da bi potom je postala izvor naših problema”.

 

Dok su se kupci uzaludno tražili, vrednost Krivaje je nastavila da opada, a dug da raste. Nakon prodaje nekih manjih jedinica, u martu 2008. Agencija za privatizaciju Federacije - koja je u međuvremenu dospela u nadležnost Zeničko-Dobojskog Kantona - organizovala je međunarodni tender. Pojavio se samo jedan kupac koji je zadovoljio tražene uslove: preduzeće Ferimpex iz Zavidovića, vlasništvo braće Ismeta, Ferida i Ibrahima Mujanovića. U nedostatku konkurencije, dodeljen je zakup. Vlada je primorala Ferimpex da zadrži sve radnike kombinata. Ipak, broj radnika Krivaje se drastično smanjio u poređenju sa 12 000 pre rata. Velika većina je emigrirala, umrla ili otišla u penziju: “Nismo morali da obavimo veliko prestrukturisanje, to je obavio rat” objašnjava mi Ismet Mujanovic, 58 godina, dok me dočekuje u staroj fabričkoj vili koja je jedan od simbola Zavidovića. Kada smo kupili fabriku, ostalo je oko 2000 radnika, 1634 je odlučilo da ostane sa nama i mi smo preuzeli odgovornost za ostalih 300. Međutim, 172 je odlučilo da se ne pridruži novom rukovodstvu”. Novi vlasnik mi ne otkriva cifre trenutnog prometa u Krivaji niti koliko je Ferimpex platio da je kupi. Ipak, potvrđuje mi da je uspeo da dovede u Krivaju neke od velikih evropskih kupaca uključujući velikog švedskog giganta“ Ikeu”: “ Pre dve godine došao mi je u posetu, ovde u Zavidoviće, izvršni direktor Ikee. Pokrenuli smo partnerstvo za proizvodnju delova za nameštaj koja će, prema našem planu, dostići cifru od 40 miliona evra u narednih pet godina. Zainteresovani smo i za druga tržišta, uključujući i američko.”

Krivaja 1884

 

Posle pobede na tenderu, u avgustu 2008. Ferimpex je sklopio ugovor sa Vladom Federacije stvarajući novu firmu “ Krivaja 1884”. Privatizacija je, dakle, bila samo delimično završena, a država je i dalje odgovorna za jedan deo fabrike i njene dugove. U Sarajevu, Senad Makić iz Federalne agencije za privatizaciju, mi objašnjava odredbe ugovora: “30 % kapitala novog preduzeća u vrednosti od 4.5 miliona konvertibilnih maraka pripada Federaciji. Ferimpex je, naime, platio 10 miliona km za kupovinu preostalih 70%. Pored toga kompanija je preuzela ranije dugove u vrednosti od 26 miliona i obavezala se da plati još 20 miliona u naredne četiri godine. Ostaje još deo duga da se plati koji snosi Federacija.”

Među dugovima preduzeća bilo je mnogo plata i doprinosa koji su ostali neisplaćeni tokom godina. Da bi ušli u novo preduzeće, radnici su morali da potpišu izjavu da neće tužiti preduzeće. “ Imali smo tri uslova za prodaju preduzeća - objašnjava Vehabija Aličić, predsednik sindikata Krivaje: da svi radnici zadrže svoje pozicije; da njihovi doprinosi koji nisu isplaćivani 7 godina budu plaćeni sa svim zaostalim platama. Novi vlasnici su to prihvatili pod uslovom da radnici prethodno potpišu navedenu izjavu. Među radnicima je došlo do žestokih rasprava. U nekim porodicama žena je potpisala izjavu a muž nije ili obrnuto. Na kraju su svi potpisali osim grupe od 172 osobe. Nisu se uzdali u novo rukovodstvo”. Jedan od njih je i Mustafa Ordagić: “ Nije dobro raditi pod svaku cenu, objašnjava mi. Od ugovora sa sindikatom koji je sklopljen posle rata 1996. do privatizacije iz 2008. je prošlo 12 godina tokom kojih smo bili plaćeni manje nego što je predviđeno ugovorom. Ukupno nam sleduje oko 60 000 maraka. Otpustili su nas, ali smo ih tužili i sudija je presudio u našu korist.”

Parnični postupak je trajao 2 godine tokom kojih nova kompanija nije mogla da bude zvanično registrovana. Neposredno pre izbora 3. oktobra, Dom naroda Federalnog parlamenta je konačno usvojio po hitnom postupku amandman o izmenama Zakona o preduzeću. Kao rezultat novih odredbi, sud u Zenici je odobrio registraciju kompanije “Krivaja 1884”. Prema odredbama zakona, dugovi bi trebalo da budu isplaćeni a aktivnosti da se pokrenu zvanično. Mnogi s nestrpljenjem očekuju rasplet ove priče. Uprkos tome sto su radili 40 godina, postoje radnici koji ne mogu u penziju sve dok ne bude regulisan njihov status koji se tiče doprinosa. U gradu se udiše vazduh iščekivanja. Posle 15 godina, Krivaja se mozda opet pokreće.

Moderni robovi

Niko ne zna tačno koliko ljudi danas živi u Zavidovićima, kao uostalom i u celoj zemlji. Poslednji popis je obavljen 1991. Prema procenama Gradskog veća, danas u Zavidovićima živi između 43 000 i 46 000 stanovnika. Kao i u mnogim drugim malim i srednjim mestima u Bosni i Hercegovini, stanovništvo je znatno smanjeno u poređenju sa popisom pre 20 godina koji je zabeležio 60 000 stanovnika. Prosečna plata radnika u Krivaji nije visoka. Naprotiv. Kreću se od 420 do 450 maraka mesečno, nešto preko 200 evra. Otprilike polovina onoga što je, prema zvaničnoj statistici, prosečna plata u zemlji. Živeti danas u Bosni i Hercegovini sa 200 evra znači živeti ispod praga siromaštva. Ipak, radno mesto u Krivaji je i dalje veoma traženo.

 “Nezaposlenost u gradu je oko 50%, govori mi Hazim Ahmić, direktor lokalnog zavoda za zapošljavanje.Trenutno ima 6 921 nezaposlenih osoba upisanih na našu listu. Ako na ovu listu dodamo još 200 ljudi koji iz različitih razloga nisu registrovani dobićemo ukupno broj od preko 7000 nezaposlenih, što je cifra koja se poklapa sa brojem zaposlenih, kojih takođe ima oko 7000.”

Statistike u ovom gradiću u Zeničko-Dobojskom Kantonu, na pola puta između Sarajeva i Tuzle, su u skladu sa nacionalnim prosekom. Međutim, prema rečima Ismeta Bajramovića, predsednika Saveza samostalnih sindikata Bosne i Hercegovine (220.000 registrovanih), procenti ne pokazuju pravo stanje u zemlji: “Prema zvaničnim statistikama stopa nezaposlenosti u Bosni i Hercegovini je oko 42%. U stvari, na osnovu podataka dobijenih od strane Međunarodne organizacije rada, mislimo da je realna procena 25%. Drugim rečima, preko 15% nezaposlenih u stvari radi, ali na crno. Oni su robovi, savremeni robovi. Rade svaki dan, nemaju praznike, niti doprinose, niti pristojnu platu. Nivo nezaposlenosti je, ipak, takav da novi kapitalisti mogu da rade ono sto žele. Posle rata smo pokušali da se suprotstavimo privatizaciji, ali smo bili svesni da će bez investicija doći do kolapsa. Pored toga, Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj su rekli da neće investirati u fabrike koje nisu privatizovane. Uspeli smo da održimo javno vlasništvo samo nad Telekomom, Energoinvestom i nekim vojnim preduzećima od strateškog interesa. Oni su još uvek većinski državna svojina i želimo da tako i ostane.”

Nekadašnja najbolja preduzeća u Bosni tek treba da se prodaju. “Do sada je u Federaciji privatizovano manje od 50% državnog kapitala - objašnjava Nermina Kapić iz Federalne agencije za privatizaciju.73,3 % državnih preduzeća je prodato, ali je ostalo nekoliko vrlo bitnih kompanija. To su BH Telekom, Elektroprivreda i druge velike komercijalne kompanije. U ciframa, kapital koji treba da se privatizuje iznosi 7,9 milijardi konvertibilnih maraka od ukupno 13,5 milijardi.”

Sindikati i Vlada drugačije razmišljaju o sudbini preduzeća koja su stavljena na prodaju. Videćemo. Period kombinata u Bosni se nasilno završio. Period trgovanja je počeo na neizvestan način.