Oko hiljadu učesnica mirovnog marša, gradjani iz Kosovske Mitrovice i drugih opština na severu Kosova i Metohije, 24. marta obeležili prvu deceniju od bombardovanja. Dve žene pričaju kako je tada bilo teško
Petogodišnja Marta je zatvorila uši i povikala «Mama, mama, šta je to strašno?», kada se u podne, 24. marta 2009, oglasila sirena za neposrednu vazdušnu opasnost u severnom delu Kosovske Mitrovice.
Ona, kao i mnoga deca iz ovog grada, ne zna da gradska sirena gorko podseća njene gradjane na proleće 1999, kada je NATO bombardovao tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju.
"To je zvuk koji teško podnosim. Kad god, i gde god da čujem sirenu, kao i zvuk leta aviona, javlja mi se poznata mučnina u stomaku i strah", govori Teodora Lakić (39), učesnica mirovnog marša, kojim su gradjani Kosovske Mitrovice i drugih opština na severu Kosova i Metohije, 24. marta obeležili prvu deceniju od bombardovanja.
Oko hiljadu učesnika marša se nakon opela, koje su lokalni sveštenici služili žrtvama bombardovanja i akcija OVK ispred spomenika žrtvama, kod glavnog mosta na reci Ibar, krenuli ka obližnjoj severnoj opštini Zvečan i tamo održali protestni skup. Skup je simbolično počeo u 12:44, kao poziv medjunarodnoj zajednici da poštuje rezoluciju Ujedinjenih Nacija za Kosovo i Metohiju.
"Tog proleća sam na stotine puta čula sirenu. Avioni su nadletali krovove. Kada se bombardovanje zahuktalo, sirena za uzbunu i za završetak opasnosti se u Mitrovici oglašavala na svakih pola sata, ili sat vremena, a avioni su leteli niže i češće. Činilo mi se kao da neprekidno nadleću i da će svakog trenutka bomba pasti na moju kuću", tiho priča Teodora, dok koračamo glavnom ulicom, u tišini, neuobičajenoj za zakrčene mitrovičke ulice u podne .
"Sledila bih se svaki put kad začujem avione. Govorilo se da će gadjati zgradu gradskog SUP-a, u čijoj blizini se nalazila i moja kuća. Oni su često gadjali mete u Mitrovici i njenoj neposrednoj okolini - kuće, vojne objekte, uključujući i glavnu kasarnu, predajnike i konačno, početkom maja, zgradu gradske policije. Tada su poginuli i civili, a ogromni betonski blokovi zakrčili su dečje igralište u blizini. Bila je to strahovita eksplozija, polomljeni su nam prozori, štokovi prozora izbijeni, a dvorište je bilo puno gelera", kaže Teodora.
Dok hodamo ka Zvečanu, pokazuje mi u pravcu Ibra i krovova obližnjih seoskih kuća, koji se uzdižu iza industrijskog otpada na obalama reke:
"Gledala sam kako padaju kasetne bombe na brdo iznad rodnog sela mog oca i kako je šuma u dimu gorela danima. Setila sam se priče moje bake kako je u zbegu, na istom brdu, od bombi u Drugom svetskom ratu, spašavala mog oca. U tom trenutku shvatam da razumem krilaticu koju stariji ljudi često izgovaraju 'Istorija se ponavlja'. Bila sam tužna, ponižena i nemoćna. Moja ćerka je tada imala svega šest godina. Pamtim bespomoćnost, najgori osećaj, zato što roditelj ne može da zaštiti svoje dete", nastavlja ova Mitrovčanka.
"Sklonili smo se u podrumu kuće. Nas nekoliko porodica smo se preselili dole, i 78 noći spavali na dušecima koje smo postavili po stolovima i podu. Bilo je mračno i hladnjikavo, bez mnogo hrane", nastavlja ona.
"Vodila sam i sopstveni psihološki rat, ophrvana dilemama koje danas zvuče morbidno, da li na primer da se odvojim od deteta na desetak minuta, te odem do stana da uzmem toplu vodu, ili spremim večeru, da li da postelju postavim pored prozora kako bih mogla da izvučem dete, ako bi nas ne daj Bože pogodili, ili da se zavučem što dublje u tamu podruma. Osećala sam se psihološki sigurnije ako bih ležala dalje od prozora i svetlosti. Sećam se da je to bilo izuzetno lepo proleće, sa sunčanim danima, vedrim nebom i nabujalom vegetacijom. Izvela bih dete iz mraka na svetlost, i ona bi srećno trčkarala po dvorištu, ali bi u panici utrčavala u podrum kad god začuje zvuk aviona", gotovo u jednom dahu kaže Teodora. Nastavlja sa sećanjem:
"U to vreme uveli su i policijski čas. Bilo je to opasno vreme i za moje komšije Albance. Moje komšije su bili mirni, porodični ljudi i mi ih nismo nikada uznemiravali. Oni još uvek žive na severu, u svojim kućama. Jednom prilikom, tokom bombardovanja, naišla je jedinica u sivim uniformama, ali bez bilo kakvih oznaka. Naredili su im da za nekoliko minuta napuste kuće. Nisu ih maltretirali i nisu iznosili ništa iz njihovih kuća. Sproveli su ih niz ulicu i tada sam se još jednom osetila nemoćnom i poniženom. Mi nismo ulazili u njihove kuće. Posle nekoliko dana su se svi vratiili. Čula sam kasnije da su bili na stadionu, u južnom delu grada. Kada su se vratili, vrlo povučeno su dočekali kraj bombardovanja, kao i mi, mada mislim da je njima bilo još teže tada. Ipak, kada su prvi francuski vojnici ušli u grad, komšijska albanska deca su zadirkivala moju malu, govoreći da je NATO stigao i da ćemo mi sada ići iz kuća".
Ulazimo u Zvečan, gradić tri kilometara od Kosovske Mitrovice. Teodori prilazi lepa, plavokosa devojčica i kaže da je i ona u koloni, sa svojim drugaricama i razrednim. Njena ćerka je vesela devojčica i ne seća se mnogo bombardovanja, ali poštuje tragiku ovog dogadjaja. Teodora kaže da želi da takva i ostane. Prilazimo igralištu na kom se održava protestni skup i tu se rastajemo. Teodora se uskoro pridružuje svojim kolegama iz škole.
Iz otvorenih i parkiranih vozila, sa talasa lokalnog radija, i dalje dopire sirena. U specijalnom informativnom programu, novinarka Desa Milosavljević (56) podseća slušaoce na tragičnu statistiku i civilne žrtve proleća 1999.
Kasnije, u razgovoru za Osservatorio, ova novinarka priznala je da su je ophrvale emocije dok se iz studija čula sirena:
"Sećam se te prve strahovite eksplozije 24. uveče, kada je u Mitrovici pogodjena zgrada u krugu tadašnje vojne kasarne, i sledećeg jutra kada sam izašla na ulicu. U šoku sam gazila po polomljenom staklu izloga prodavnica. Svi su bili polomljeni....i sećam se da su prodavci zakucavali daske na mestima gde su do juče bili izlozi. Kao u magnovenju, pred očima mi je proletela scena iz filma "Prohujalo s vihorom", kada u gradjanskom ratu u Americi, stoje daske na mestima gde su nekada bili izlozi prodavnica".
Desa se dalje seća da su rafovi u mitrovičkim prodavnicama bili prazni i da su ljudi živeli od zaliha. Po lekove se išlo u obližnji susedni grad, Rašku, u centralnu Srbiju.
"Kada sam jednom, tokom bombardovanja otišla u Rašku, po lekove, na pijaci sam videla šargarepe i jabuke, i moja sreća je bila neopisiva. Bilo je to lepo proleće, i ta sveža hrana je prkosila nesrećnom vremenu", uzbudjeno govori.
"Oni koji su hteli da vide šta je značilo bombardovanje, videli su i tada, kada su počele da padaju bombe. To je bila gola sila, tada i sada. Posle bombardovanja, kada su ušli medjunarodni vojnici i službenici, očekivali smo da će nas zaštititi, ali to se nije desilo, iako je naša nesreća bila ogromna", naglašava ona i dodaje:
"NATO nas je gadjao bombama da bi nas kaznio, a deset godina kasnije, nagradjuju kosovske Albance, tako što im daju nezavisnu državu. Srbi su saterani u rezervate, bez struje, vode i prava, oni su danas gradjani drugog reda".
Desa priznaje da joj je trenutak kada je uživo videla Havijera Solanu bio veoma mučan:
"Jedno vreme, par godina nakon rata sam bila angažovana u u vladinom telu iz Srbije za Kosovo i Metohiju. To je bio period kada su Srbi učestvovali u radu privremenih kosovskih institucija, i pokušavali da budu kooperativni u zajedničkom radu sa Albancima. Tokom posete Havijera Solane pokrajini, kurtoazno sam se rukovala sa njim i tada mi je pred očima bila slika iste ruke koja je pritisnula dugme za bombardovanje mog naroda. Dodir te suve kože nikada neću zaboraviti. Havijer Solana će za srpski narod uvek ostati samo sinonim za bombe i zlo".
