Prežihov Voranc (RTVslo)
Povodom 110 godina od početka Velikog rata - pogled našeg saradnika Božidara Stanišića na kapitalno djelo jednog od najznačajnijih slovenačkih romansijera 20. vijeka
Doberdob (italijanski: Doberdò del Lago) je slovenačko mjesto na italijanskom Krasu, 5 kilometara sjeverno od Monfalkonea, najveće na istoimenoj visoravni. U kraškoj udubini, u podnožju Doberdopske visoravni nalazi se Doberdobsko jezero. Putnik ovim krajem kroz nekoliko minuta vožnje stiže u Redipulju (slovenački: Sredipolje), gdje se nalazi monumentalni Spomenik italijanskim vojnicima palim u Velikom ratu.
Doberdobska visoravan je u Velikom ratu bila dio Soškog fronta, na kojem je, prema procjenama, palo između 200 i 300 hiljada vojnika na obje strane. Jedan od vojnika u austrougarskoj uniformi bio je Lovro Kuhar (književni pseudonim Prežihov Voranc), rodom iz koruškog zaseoka Podgora pri Kotljah. Kao i milioni sirotinjskih sinova i on je onomad bio pozvan u prvu evropsku ratnu klaonicu. Autobiografskim romanom Doberdob (1940) podigao je jedan od književnih spomenika, koliko za pale na frontu toliko za opomenu generacijama preživjelih u apsurdu velike klaonice.
Takođe nama, sadašnjima, ostavio je istu opomenu. Jasnu kao što možda može biti samo fotografija. O jednom ratu u rovovima. Ali, ko se sjeća literature koja je između dva rata bespoštedno progovorila o besmislu ratovanja? Već je treća godina rusko-ukrajinskog rata, ali, u poplavi vijesti i komentara, nisam našao poređenja sa rovovskim borbama Velikog rata. Bilo bi mi drago ako griješim. No, da se ne pravim previše pametnim – kao u anegdoti u kojoj Bosanac kaže sinu: “Budi pametan ali nemoj baš previše” – niti da ponovim za Krležom kako (ni) danas niko ništa ne čita. Samo da skromno podcrtam: nema te aktuelne istorije koju će čitanje antiratnih djela jednog Remarka, Dos Pasosa, Dijamela, Hašeka, Krleže… pomaknuti sa mrtvih tačaka “razumijevanja” rata, prema kojem je ratova uvijek bilo i uvijek će ih biti.
Ali, da se iz ove beskorisne ekskurzije vratim romanu.
Iako je podnaslov ovog djela Vojni roman slovenskega naroda, sve u romanu ima univerzalno značenje literarnog dokumenta koji svojom tragikom nadilazi topografiju jednog fronta i kasarni u takozvanoj pozadini. Voranc je preživio borbe na frontu Doberdobske visoravni jer se predao italijanskoj vojsci. Onomad socijalist po političkim ubjeđenjima, dakle na strani protivnika tog rata, kasnije komunist (jedan od osnivača KP Jugoslavije i Slovenije), osjećao je dubinu nepravde jednog rata u kojem posljednji nisu imali nikakav interes da se late oružja.
Posljednji?
Kad je ovaj Vorančev roman (konačno!) objavljen na italijanskom [1] (Doberdò, Goriška Mohorjeva Družba, 1998; preveo i uredio: Ezio Martin, str. 464) izdavač se odlučio za podnaslov: Gli umili nell’esercito austro-ungarico – Posljednji u austro-ugarskoj vojsci. Posljednji, ali prvi na frontu i često prvi u naručju pogibije. Nema ih više, nad njima naraste trava, nad njima se dižu spomenici, pred spomenicima se prigodno kliče slava im, i odstoji se uz minut ćutanja. Istorija? Ona korača uvijek naprijed, bez osvrtanja.
Oprostite, opet mi se omaklo!
Zato - vratimo se ovom romanu dokumentu. Za razliku od Hemingveja, koji, kako se zna, malo je baruta omirisao a napisao je Zbogom, oružje, Voranc nije morao da pribjegne nikakvoj fikciji. Grozota je imao na izbor, neizmišljenih. Jer, da ih je izmišljao, nikad ne bi mogao da rekonstruiše rukopis, koji je tridesetih godina 20. vijeka, zbog života u ilegali dvaput bio izgubio. Zato je geneza ovog romana jedna od najčudnijih u evropskoj književnosti. O tome govori vrlo zanimljiv dokumentarni film Martina Turka Doberdob – roman upornika (2015, 74’), u kojem je dat i autorov književni i politički portret.
Roman je široka, brojnim portretima bogata freska vojničkog života u kasarnama i na frontu. Pisac je maskiran u liku Amuna Mohora. Prva dva dijela – Crna vojska i Doberdob slika su početka rata, priprema za borbe, dolaska na front i ratnih dejstava. Druga dva – Lebring i Judenburg govore istim, jasnim jezikom dokumentarne proze o nezadovoljstvu vojnika ratom i pobuni koja završava presudama vojnog suda i streljanjem vojnika.
Skoro 500 stranica ovog tragično živopisnog romana o bespomoćnosti ne samo individue već i masa pred kolosima rata mogu nas ostaviti bez daha. Sa dahom ili bez ovog (kako nam drago), ali sa pitanjima koji epitet odabrati za aktuelnost ovog djela. Apsurdna aktuelnost? Ponavljajuća? Opominjuća? Uzaludna?
Moj Voranc? On je i pisac djetinjstva poslijeratnih generacija u Jugoslaviji. Njegove kratke priče bile su u našim čitankama. Pripovijest Samonikli - u programima za srednje škole. Voranca, pisca za odrasle, prvi put sam ozbiljno sreo tokom studija književnosti u Sarajevu. Imao sam sreću da je naš profesor slovenačke literature bio profesor Juraj Martinović. Tada sam pročitao i njegove romane Požganica (1939) i Jamnica (1945). Ne bih mnogo o njegovom statusu danas u Sloveniji čiju istoriju i istoriju književnosti nerijetko kroje revizionisti. Da nije tako, ne bi na Vikipediji brojni savremeni pisci od čijeg štofa nema dobra književnog odijela imali po metar teksta, a Voranc ni 25 centimetara. (Metar u ruke, ko mi ne vjeruje). Ali, nema veze, vrijeme je džentlmen s osmijehom u kojem nema poštede za prosječna pera.
Preporučujem ovaj roman za čitanje i za pitanja. Neka vas ne zbunjuje godina objavljivanja, 1940.
Ovom skromnom podsjećanju na jedno veliko djelo pridružujem nekoliko fragmenata iz istog, a za kraj - jedan detalj iz Kamijeve knjige Zapisa, bilježnica III, april 1939 – februar 1942: “Pa, ako se dobro razmisli, oni koji su ratovali 1914 imali su više razloga za očaj jer su slabije shvaćali događaje. Reći ćete mi da vas saznanje da je 1928 bila isto tako očajna kao i 1939 ne vodi ničemu. To je samo prividno. Jer 1928 niste u potpunosti očajavali, a sada vam se sve čini uzaludnim”.
Fragmenti iz Doberdoba
Z vsakim dnem je bilo Amunu jasneje, kako prav sta imela tovariša Holcman in Barfuss, ko sta trdila, da je bataljon zbirališče izmečkov avstro-ogrske armade. Bil je eden izmed prvih tako imenovanih kazenskih bataljonov, posebna iznajdba vrhovne komande, ena izmed tistih mnogoštevilnih enot, ki so zbirale v svoj okvir brezštevilne nesrečnike raznih čiščenj, garnizijskih sodišč, kaznilnic, norišnic, ena tistih brezimenih enot, ki so pozneje splahnele na soški fronti v ognju italijanskih granat ali pa so jih v Albaniji požrli malarični bacili. V nobeni nasledstveni državi, ki hranijo zastave avstro-ogrskih linijskih polkov in častijo slavo polkov na ta ali oni način, se teh brezimnih enot nihče ne spominja. Bile so in ni jih več, čeprav so sto tisočem bile za grobarja…
(…)
“Streljati, streljati!”
Almerjev glas je bil spremenjen, hropav in ni mogel nikogar podžgati, ker je tako in tako vse streljalo. Sovražnik se je medtem popolnoma potuhnil; zato pa so ugotovili, da nad lijakom, nizko nad njihovimi glavami, kosi gost svinčen dež od vseh strani. Bili so obsojeni ozki prostor, od koder ni vodil noben, še tako neznaten rov.
Znočilo se je. Italijanov ni bilo več na spregled, zato je stvar postala dolgočasna. Najdlje so prskali iz lijaka bivši zanesljivci. Mahoma se je pa Barfussu le zasvitalo: “In če nam zmanka streliva?”
“Kakor bi komaj čakal na to,” se je oglasil tudi Janoda.
“Ne le to! Sovražnika tudi opozarjamo na se”.
Almer je uvidel, da imata oba prav, ter je zaustavil streljanje. Zdaj so čepeli v lijaku in prisluškovali kroglam, ki so žvižgale tik nad površino zemlje. Tako so ležali, dokler ni vprašal Holcman: “Koliko je ura?”
To čudno vprašanje pri nekaterih izzvalo porogljiv nasmeh. Segal pa, ki je istuhtal, da se nad njegovo glavo križa ogenj pušk od treh strani, ga je jezno zavrnil: “Ali ne vidiš, da tudi naši streljaju na nas?”
To se ni dalo več zanikati. Tedaj se je Rainer spomnil: “Kje so le naši?”
(…)
Prvega su poklicali najmlajšega, Bosanca Davtoviča. Predn je pokleknil, ga je premagalo čustvo in z zvezanimi rokami je zaprosil podpolkovnika Metnitza: “Ali moram res tako mlad umerti? Zakaj me ubijate?”
Podpolkovnik Metnitz je bil človek in se je zato opogumil ter odgovoril: “Jaz ne morem nič storiti. Tvoje življenje ni v mojih rokah…”
Glas človeka je bil za obsojenca kakor balzam, Davtovič je skoraj brezčutno sklonil s črno ruto zavezano glavo, potem mu je salva prevrtala možgane in srce. Njegova mlada kri je brizgnila daleč naokoli in oškropila bele rokavice rablja Lukesicha.
Drugi je šel v smrt Štafanič.
“Tukaj!”, je odgovoril z jasnim in močnim glasom, ko je avditor zaklicaj njegovo ime.
“Odgovorite hier!”, se je zadrl avditor bolj iznenaden kakor pa jezen.
Lahkih korakov in vedrega, nespremenjenega obraza je stopil Štefanič na morišče. Salva, ki je tudi njemu končala življenje, je bila že za spoznanje bolj razkava kakor prva, vendar je Štefaniča takoj stresel smrtni krč.
Tretji je prišel na vrsto Možina.
-------------
[1] Samo je prevod na bugarski (1956) bio jedna relativno brza reakcija na ovo djelo. Svi ostali – na njemački, engleski… uslijedili su kasno, u ovom vijeku. Druga Vorančeva djela, prije svega kratke priče za djecu (i odrasle), imale su bržu recepciju u Evropi. Tako je na italijanski prevedena zbirka kratkih priča Mughetti (1966).
Nemoguće je utrpati životni put i djelo Prežihova Voranca (1893), sina siromaha iz onog koruškog sela, u tipičan informativni okvir. Govoriti o njemu istovremeno znači podsjetiti na istoriju borbi za prava seljaka i radnika u Kraljevini Jugoslaviji, istoriju KP Jugoslavije i Slovenije u kojoj je Voranc imao značajnu i, u brojnim situacijama, ulogu tragičnog borca za socijalna i ljudska prava koje je ideologija komunizma često tumačila dogmatski. Bio je blizu onim takozvanim na vrhu, dakle i Titu. Naravno, i Kardelju. Isto tako “onima” u Moskvi, kao aktivist Kominterne. Čini se da je u svemu tome nastojao da ostane svoj, da u sebi ne zaboravi radnika iz mladosti koji je shvatio gdje i kako kapitalizam izrabljuje jedinku i klasu radnika. Takođe je vidio praznine u ideologiji koju je zastupao, prije svega distancu između onih koji su se deklarisali za socijalnu pravdu a postajali sve dalji od naroda. Njegova najvažnija djela su romani već navedeni u ovom osvrtu (Požganica, Doberdob i Jamnica), te obiman opus priča za djecu ali i odrasle koji nisu zaboravili da su bili djeca. Umro je u Mariboru 1950. Osnovna škola u Doberdobu nosi njegovo ime, kao i neke druge u Sloveniji.
