Bez vize

Na kafu u Segedin, Solun, Trst. Bez vize. Od 19. decembra to važi i za građane Srbije. Mnogi su srećni, ali ne svi. Najviše su razočarani tinejdžeri, oni koji su rođeni i odrasli tokom sankcija. Naš komentar

30. novembar 2009. godine. Beograd. Negde oko podneva. Na poslu sam. Mobilni telefon neprestano zvoni. U moru poruka koje stižu, jedna me zbunjuje. „Srećna nam sloboda“ poručuju slova sa ekrana. U potpisu je moja šezdesetogodišnja majka. U prvi mah ne razumem, pa zar nismo slobodu osvojili još daleke 2000. godine, pitam se na kratko, a onda shvatam da je, konačno, iz Brisela stigla dugo očekivana vest.

Zvanično saopštenje zvuči ovako. Ministri unutrašnjih poslova i pravosuđa Evropske unije usvojili su dopunu Regulative 539/2001 kojom se državljani Srbije, Crne Gore i Makedonije stavljaju na pozitivan šengenski spisak, što znači da će biti izuzeti od obaveza vađenja viza za zemlje EU, osim Velike Britanije i Irske. Odluka se odnosi na građane Srbije, osim građana sa prebivalištem na Kosovu, koji imaju biometrijski pasoš.

19. decembar 2009. godine. Beograd, Srbija, Evropa. Moje je ime Danijela Nenadić. Građanka sam Srbije. Od danas mogu slobodno da putujem mojom Evropom. Nema više viza, nema više ponižavajućih redova, nema više prikupljanja milion dokumenata, zakazivanja termina u ambasadama, prekornih pogleda na šalterima konzularnih odeljenja, nema više straha hoću li moći da posetim svoje prijatelje koji žive diljem Evrope. Možemo da putujemo. Konačno, kao sav normalan svet.

Srećna sam. Duboko verujem da je to od nesagledive važnosti za sve građane Srbije. Znam, bez i trunke sumnje, da će nas to približiti svetu kojem pripadamo, da će mladi ljudi izaći iz geta u koji smo ih zarobili, da ćemo svi početi ponovo, dvadeset godina kasnije, da putujemo iz zadovoljstva, želje da nešto novo saznamo i spoznamo, da će narastati generacije kojima će reč viza biti strana i koji će, baš kao i ja nekada, moći da uzmu svoj crveni pasoš i otputuju gde im volja i kada im je volja.

Tužna sam. Ili možda pre besna. Skoro smo dvadeset godina izolovani. Prošlo je devet godina od promena u Srbiji. Imam li se rašta radovati. Kolike su generacije izgubljene. Gledam komentare na televiziji i forumima. Stariji od trideset godina, oni koji pamte „srećna vremena“ kažu da ih je vest iz Brisela obradovala. Mnogi su rekli da će sada da pokupe svoj biometrijski pasoš, pa će da skoknu na kafu u Ljubljanu ili će da produže do Trsta i Venecije, neki vele da će brzom brzinom do Soluna. Moji roditelji se spremaju u Segedin na kafu. Kažu, „nije nam do kafe, ali hoćemo da ponovo osetimo da možemo to da učinimo, kao nekada, kada smo imali crvene „Titove“ pasoše i mogli da putujemo slobodno“. Lako mi je za nas koji znamo kako to izgleda, pa nam dođe normalno da to ponovo radimo. Kao da nismo vozili bicikl dugo, pa nam je potrebno nekoliko minuta da se prisetimo pokreta.

A, šta ćemo sa nekoliko generacija koje ne pamte ništa drugo do sankcija, blokada, ratova, viza, šta ćemo sa onima koji su rođeni i stasavali u već pomenutom getu. Njihovi me komentari, iako očekivani, rastužuju. Da vam prenesem tek neke „šta ću u Evropskoj uniji, tamo je sve bezveze, oni ne znaju da se provode kao mi“, „neću da idem u neprijateljske zemlje, u zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova“, „čime da putujem kada moji roditelji nemaju dovoljno novca ni za goli život“, „u Srbiji je najbolje, ne pada mi na pamet da putujem“, „e, kada nas do sada nisu puštali do juče, neću ni sada da idem, baš iz inata“.

To su komentari današnjih tinejdžera. Onih koji su rođeni pod bombama. Onih čiji su roditelji takozvani gubitnici tranzicije. Onih koji ne znaju gde da grade svoj identitet. To su razmišljanja mladih koji kliču „Kosovo je Srbija“ i žive obasipani retorikom o svetoj srpskoj zemlji. Bezvoljni. Agresivni. Razočarani. Veruju isključivo u zakon novca. Nikada nigde nisu mogli da izađu, a Srbija je često prilično sumorno mesto za život. Neki kažu da se Srbija još dugo neće sasvim stabilizovati upravo zbog svojih generacija X. Drugi kažu da je moguće, intenzivnim radom sa omladinom, raspršiti predrasude i stereotipije, približiti Srbiju svetu i svet Srbiji.

Sada i uvek verujem da nemamo prava da dignemo ruke i čekamo bolje sutra na tanjiru. Znam, bilo bi dobro da smo viznu liberalizaciju osvojili mnogo ranije, znam, sve dolazi sporo i na kašičicu, znam, za mnogo toga smo sami odgovorni, znam, prošlo je mnogo godina, znam, verovatno će se malo građana Srbije 19. decembra osećati drugačije nego bilo kojeg drugog dana, znam, još uvek je malo ljudi koji sebi mogu da priušte putovanje van zemlje, ali znam da smo korak bliže normalnom životu. Zato ću na Svetog Nikolu biti ponosna kada budem gledala kako pedeset građana Srbije, u okviru programa Vlade „Evropa za sve“ prvi put u svom životu putuje u zemlje Evropske unije. U džepu će imati crveni, biometrijski pasoš Republike Srbije. Bez vize.