Blokade saobraćaja u Srbiji: vlast traži političke krivce

Da opozicija zaista ima snage i uticaja da organizuje akciju blokade ključnih raskrsnica i saobraćajnica u Srbiji, pozicija vladajućeg bloka bila bi ozbiljno dovedena u pitanje

Srpske vlasti su početkom ove nedelje počele da preduzimaju opsežne akcije kako bi sprečile blokade saobraćaja na ključnim raskrsnicama u velikom broju gradova organizovane zbog visokih cena goriva. Policija je izašla na ulice i počela da kažnjava vozače koji zaustavljaju automobile u znak protesta, a vodeći srpski političari, uključujući i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, veoma oštro su istupili protiv protesta, najavljujući nastavak policijskih akcija. Tiražni listovi i gledane TV stanice vode oštru kampanju protiv učesnika protesta, optužujući ih da blokiraju Srbiju iz političkih razloga i da im je cilj da "uzmu vlast".

Blokade saobraćajnica su počele u petak 8. juna na pozive preko društvenih mreža, a već u utorak 12. juna su praktično utihnule pošto je policija počela da kažnjava vozače. Vlasti su ostale pri tvrdnji da iza svega stoji opozicija, mada nisu ponudjeni nikakvi dokazi sem tvitova podrške pojedinih opozicionih lidera. Ovakvim optužbama vlasti pokušavaju da prebace celu priču na politički teren i ubede javnost da nije reč o objektivnom nezadovoljstvu, već o zloj političkoj volji protivnika vlasti koji ne žele dobro Srbiji. Vučić je u utorak rekao da će protesti uskoro biti završeni jer "niko neće dozvoliti nasilje" i naglasio da i sam snosi deo krivice jer je "molio Vladu Srbije" da omogući održavanje tih protesta po ulicama. "Ko ste vi da ograničavate slobodu kretanja", zapitao je predsednik Srbije i poručio da će nadležni državni organi preduzeti mere u skladu sa zakonom.

Osim što tvrdnje da iza protesta stoji opozicija nisu potkrepljene odgovarajućim dokazima, u prilog im ne ide ni realni odnos snaga na političkoj sceni u Srbiji. Jer, da opozicija zaista ima snage i uticaja da organizuje akciju blokade ključnih raskrsnica i saobraćajnica u Srbiji, pozicija vladajućeg bloka bila bi ozbiljno dovedena u pitanje. U stvarnosti, većina opozicionih stranaka tavori ispod cenzusa od pet odsto, nemaju pristup mejn strim medijima, nemaju snage i sredstava da organizuju opsežnije kampanje na terenu, a ni dovoljno političke volje i kapaciteta da se udruže u blok koji bi se jedinstveno suprotstavio vladajućem bloku i Vučiću.

Opozicija nema ni dovoljno snage i uticaja da zaštiti pravo gradjana na izražavanje nezadovoljstva, a kamoli da organizuje masovne proteste. Da je drugačije, odnosno da iza protesta stvarno stoji neka ozbiljnija organizacija, oni ne bi tako brzo utihnuli. Bilo bi iznenadjenje ukoliko bi blokade, čiji nastavak se i dalje povremeno najavljuje na društvenim mrežama, dobile neki novi zamah. Ukoliko se to zaista i dogodi, neće se dogoditi voljom opozicije nego naprosto zbog rastućeg nezadovoljstva.

Nezadovoljstvo

Zamah koji su protesti imali na samom početku pokazuje da medju stanovništvom, a naročito medju pripadnicima sve malobrojnijeg srednjeg sloja, tinja ozbiljno nezadovoljstvo koje može lako da se pokrene. Policija je, kažnjavanjem i vozača koji se namerno zaustavljaju na raskrsnicama, blokirala proteste, ali to ne znači da je nezadovoljstvo nestalo. Još jednom se pokazalo u kolikoj meri su socijalna i ekonomska pitanja “meki trbuh” vladajućeg bloka, pri čemu treba imati u vidu i činjenicu da ekonomska stabilnost Srbije prevashodno zavisi od Zapada i razmene sa zemljama okruženja.

Glavna pretnja vladajućem bloku nije opozicija, nego ekonomska i socijalna situacija u zemlji. Svesni toga, Vučić i njegovi najbliži saradnici svakih nekoliko meseci najavljuju povećanja plata i penzija, stalno govore o velikom ekonomskom rastu, maloj inflaciji, velikim investicijama, rekordno niskoj nezaposlenosti... Uprkos tome, dešava se, kao u slučaju goriva, da porast cena izaziva neočekivano oštre reakcije sve većeg broja gradjana, što navodi na zaključak da se oni o svom socijalnom i ekonomskom statusu ne informišu gledajući vodeće TV kanale nego gledajući u svoje novčanike.

Gradjanski pokreti, koji takodje mogu da vode i usmeravaju otpor, u proteklih nekoliko godina su u Beogradu i drugim gradovima organizovali relativno masovne proteste u kojima su učestvovale hiljade ljudi, ali nisu ozbiljnije ugrozili vlasti. Gradjanski pokreti, poput inicijative "Ne davimo Beograd", nisu uspeli da prerastu u ozbiljne organizacije sa jasnim i dovoljno široko zasnovanim političkim ciljevima. Budući da su nastali na nekoj vrsti spontanog otpora gradjana, duboko razočaranih delovanjem političkih partija, nisu mogli ni da se povežu sa već prilično devastiranom i medijski satanizovanom opozicijom u jedinstven front. Tako su energija i entuzijazam koji su ih pokrenuli vremenom splasnuli.

Jasno je, dakle, da vlasti za sada nemaju razloga da se plaše opozicije koja je godinama sistematski satanizovana u javnom diskursu i, kako se pokazalo, lako može da bude upotrebljena kao neka vrsta strašila u odnosu na širu javnost. Jasno je, takodje, da gradjanski pokreti kao drugi potencijalni oponent još nisu dovoljno sazreli da bi suštinski ugrozili opstanak vlasti. Ali, vlasti itekako imaju razloga da strahuju od mogućnosti da nezadovoljstvo izrodi neku novu organizovanu snagu koja bi mogla da ozbiljno ugrozi pozicije vladajućeg bloka, ili od mogućnosti da neke od postojećih opozicionih partija uspeju da se revitalizuju i ojačaju.

Akcize

Cena benzina u Srbiji je danas medju najvišima u odnosu na zemlje sa kojima se graniči, a udeo akciza i drugih dažbina je veoma veliki. Generalni sekretar Udruženja naftnih kompanija Srbije Tomislav Mićović kaže da porezi i druge naknade imaju više od 54 odsto udela u ceni i da vlasti dve godine odbijaju da razgovaraju o smanjenju tih zahvatanja. Srbija se po prosečnoj maloprodajnoj ceni benzina u regionu nalazi na šestom mestu posle Grčke, Hrvatske, Albanije, Crne Gore i Slovenije. Vučić je za veliki udeo akciza u ceni goriva optužio prethodne vlasti, a sadašnju opoziciju, ali podaci pokazuju da je rast akciza ubrzan 2016. godine, a objašnjen je namerom da se povećaju plate u javnom sektoru.

Srbija je, kako navodi Mićović, na listi zemalja sa visinom udela dažbina u ceni benzina na drugom mestu, odmah iza Hrvatske gde one iznose 56,55 odsto, dok su u Makedoniji 46,14 odsto. Po udelu taksi u maloprodajnoj ceni dizela Srbija zauzima prvo mesto u regionu sa 53,49 odsto dok su u Makedoniji 39,31 odsto. Po udelu državnih taksi u prosečnoj maloprodajnoj ceni tečnog naftnog gasa (TNG) Srbija je na prvom mestu sa 49,10 odsto, u Madjarskoj koja je na drugom mestu je 36,29 odsto, dok je u Hrvatskoj 21,13 odsto.

Za očekivati je da će srpske vlasti u dogledno vreme ipak da smanje akcize, makar simbolično. To bi, prevashodno, moglo da se odnosi na dizel i druga goriva koja se koriste u poljoprivredi i čija cena podiže cenu prehrambenih proizvoda. Smanjenjem cena goriva za poljoprivrednike vlast bi otklonila opasnost da oni, koristeći poljoprivredne mašine, izadju na puteve i blokiraju saobraćaj. Smanjenja će uslediti tek nakon potpune obustave protesta jer vlasti ne žele da se njihove odluke tumače kao popuštanje pod pritiskom. Smanjenja cena verovatno neće biti velika, ali će biti dovoljna za privremeno umirivanje nezadovoljstva.