Čije je Kosovo

Isfabrikovana polemika između vladike Grigorija i akademika Kostića otvorila je mnogo ozbiljnije pitanje, ono o tome da li je uopšte moguć dijalog unutar Srbije o budućem statusu Kosova. Očigledno je da ne samo da nije prijatno, već postaje i opasno ukoliko se odstupi makar za stopu od tvrdnje da je “Kosovo srpsko”

Polemika između vladike diseldorfskog i nemačkog Grigorija Durića i dr Vladimira Kostića, predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), osim niza nesporazuma, zapravo otvorila je još jednom gotovo večno pitanje u Srbiji – čije je Kosovo?

Pokazalo se, međutim, nešto još opasnije. Na osnovu reakcija, u ogromnoj većini srpskog društva dijalog o Kosovu isključuje i mogućnost da se razgovara o činjenici da je za veliki broj država Kosovo međunarodni subjekt, kao i da Albanci čine etničku većinu.

O mogućim dugoročnim posledicama takvoga stanja, pokazalo se na primeru akademika Kostića, opasno je i progovoriti jer se odmah pokreće mehanizam javnog linča.

Najpre je vladika Grigorije, jedan od najuticajnijih velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve (SPC) među onom manjinskom strujom koja se otvoreno suprostavlja aktuelnoj vlasti i Aleksandru Vučiću, u intervjuu TV NewsMax Adria rekao da ima plan da okupi što više mladih ljudi koji su spremni da se žrtvuju za Srbiju, kako bi napravili sistem u kome ništa neće zavisiti od jednog čoveka.

”Ako nešto mogu da učinim za moj narod i ako to narod očekuje, ja želim da skupim 30, ako je moguće i 300 ljudi, između 30 i 60 godina, koji su spremni da se žrtvuju za Srbiju“, rekao je Grigorije.

Reagovanje SPC

Kancelarija Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve odmah je reagovala. Saopšteno je da izjave vladike Grigorija ne mogu da se dovedu u vezu sa SPC i da predstavljaju njegov lični stav kao građanina, a ne kao predstavnika Crkve.

U saopštenju SPC navodi se da su izjave episkopa diseldorfskog i nemačkog Grigorija isključivo lični stav i angažovanje pojedinca, i to ne u svojstvu ''arhipastira slovesnog Naroda Božjeg nego isključivo u svojstvu građanina''.

Dodaje se da su njegove izjave proteklih prazničnih dana, pomućenih epidemijom i stradanjem ljudi i njihove imovine u zemljotresu na Baniji, dodatno zbunile vernike i javnost.

"Te izjave su isključivo političkog, čak i stranačkog karaktera, i nemaju dodirnih tačaka sa verom u Hrista Spasitelja ili sa misijom Pravoslavne Crkve", zaključuje se u saopštenju.

Naravno, u vrhu SPC su se osvrnuli pre svega na politički sloj Grigorijeve izjave jer se stavovi oko Kosova unutar Crkve gotovo ne razlikuju.

Još jedna najava političkog angažmana ovog vladike, koga mnogi vide kao “srpskog Makarijusa”, crkvenog velikodostojnika koji je bio predesednik Kipra od 1960. do 1977. godine, ubrzo je, međutim, bačena u drugi plan.

Uglavnom režimski tabloidi objavili su da je akademik Kostić je na istoj televiziji, sutradan, navodno kazao da “Kosovo nije naše, to treba što pre treba shvatiti” i poručio vladici Grigoriju da se "ostavi parola" pod kojima se Srbi osećaju herojski.

Otvorenim falsifikatom Kostiću je pripisano nešto što je on rekao još 2015. godine.

Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti je tada ocenio, u intervjuu Radio Beogradu, da je u ovom trenutku jedina politička mudrost kako "sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo, jer ono ni de fakto ni de jure više nije u rukama Srbije, i da to neko mora da kaže narodu”.

Neko se dosetio ovog citata od pre gotovo šest godina i objavio da je Kostić to rekao na istoj televiziji, dan posle Grigorija, obraćajući se i vladici.

”To nije tačno, jer je Kosovo i de jure i de fakto naše. De jure je naše jer da nije tako niko od nas ne bi tražio saglasnost da ga se odreknemo, a de fakto je naše zato što tamo živi naš narod i što su tamo naše svetinje“, reagovao odmah vladika Grigorije, kako prenosi dnevnik Danas.

Predsednik SANU je odmah demantovao ove navode i upitao ”kome je ova laž potrebna“.

”Ne slušajte mene, saslušajte intervju, ni u jednom trenutku nisam izgovorio tako nešto“, ponovio je Kostić i naglasio da je ”insistirao na dijalogu i stavu da niko nema pravo na tapiju o istini“.

On je dodao da uopšte nije pomenuo vladiku Grigorija niti čitao ili gledao njegov sporni intervju.

“Ja potpuno prihvatam da nisam u pravu, ali pitajte vladiku da li je on u pravu. Ja sam putovao skoro i prelazio granicu, tačno su mi pokazivali delove ulice koji nisu zgodni za šetnju. Bilo bi sjajno da je Vladimir Kostić potpisao Kumanovski sporazum i Dejtonski sporazum i Briselski sporazum, onda imamo krivca i nemamo o čemu da razmišljamo”, rekao je Kostić.

To se može jednostavno proveriti ako se samo sasluša pomenuta emisija, naglasio je Kostić i ocenio da je i ova njegova izjava nepotrebna, naravno pod uslovom da su oni koji pokreću ovaj talas uopšte zainteresovani za ono što je zaista rekao.

“Nisam eksplicitno pomenuo ni jedno ime i zato naslovi tipa ‘Vladika Grigorije da se pusti parola!’ jednostavno nisu istiniti”, precizirao je predsednik SANU.

”Štaviše, u trenutku davanja intervjua nisam imao informaciju o bilo kakvoj izjavi vladike Srpske pravoslavne crkve (SPC), niti o kome se radi, što je i sama medijska kuća potvrdila“, objasnio je Kostić koji očigledno nije gledao intervju vladike Grigorija.

Spin vlasti

Ova komplikovana storija o “dijalogu” akademika Kostića i vladike Grigorija, ispostaviće se na kraju, zapravo je vešto isfabrikovan spin koji je imao za cilj da iskompromituje i Grigorija i Kostića, vladiku zbog političkog angažmana, akademika zbog “kosovskog defetizma”.

Otvorilo se, međutim, jedno drugo, čini se, mnogo ozbiljnije pitanje, ono o tome da li je uopšte moguć dijalog unutar Srbije o budućem statusu Kosova.

Očigledno je da ne samo da nije prijatno, već postaje i opasno ukoliko se odstupi makar za stopu od tvrdnje da je “Kosovo srpsko”.

To je potvrdio i sam Kostić koji je rekao da ga napadaju da je “podli protivnik režima”, kao što neki “opskurni manekeni patriotizma tvrde da ‘radi za Vučića’“.

Navodi i neprijatnosti i pretnje koje su on i njegova porodica dobijali proteklih godina, ocenjuje da to nije trebalo da radi i konstatuje da su prethodni napadi, u odnosu na sadašnje, bili benigniji.

Malo je ljudi, očigledno, preslušalo šta je zapravo rekao dr Vladimir Kostić, između ostalog, i zato što se propagandna mašinerija već dobrano zahuktala.

Sve to govori da je cela ova afera zapravo plod želje vlasti da se još jednom ispita reakcija građana na tezu da Kosovo baš i nije srpsko ni de jure ni de fakto, ali i da se, za svaki slučaj, najavi takva mogućnost.

Srbija će, pokazala je i ova sekvenca, još dosta dugo čekati na racionalne odgovore na tri ključna pitanja: šta se dešava i kakve su posledice ako Srbije ne prizna državnost Kosova; da li Vučić ili neko drugi može i pod kojim uslovima da prizna nezavisnost nekadašnje svoje južne pokrajine; i na kraju šta nam donosi “zamrznuti konflikt” u političkom, ekonomskom, kulturnom i svakom drugom pogledu.

Bez jasnih odgovora na ova pitanja neće biti ni rešenja Kosova već samo manipulacije nacionalnim osećanjima etničkih Srba.

Možda ne ova, ali neka druga vlast u Srbiji moraće da shvati kad tad da mora odgovori na ova pitanja i tek tada ćemo zaista znati čije je Kosovo.