(foto giovanni )
Srpskoj vladi za najavljene mere smanjivanja javne potrošnje, odnosno plata i penzija, iz inostranstva mogu da dođu aplauzi, a kod kuće su prazna državna kasa, potencijalno nezadovoljstvo birača i otpor sindikata i opozicije
Srpski premijer Aleksandar na domaćoj političkoj sceni nema nijednog pouzdanog saveznika za podršku politici smanjivanja javne potrošnje kroz smanjivanje plata u javnom sektoru i penzija za oko 10 odsto. Odluku o tome morao je da donese i naciji saopšti lično, čime on i njegova Srpska napredna stranka (SNS) preuzimaju i kompletnu odgovornost za socijalne i političke posledice koje će smanjivanje plata i penzija neminovno doneti.
Od restrikcija su izuzete plate i penzije niže od 25.000 dinara (nešto više od 200 evra). Plate veće od tog iznosa će, po svemu sudeći, biti oporezovane progresivno, od 10 do 16 odsto. Penzije niže od limita koji vlada postavlja ima više od milion penzionera, a plate niže od tog limita 112.000 zaposlenih u javnom sektoru. Vlada veruje da će na ovaj način u budžetu uštedeti 400 miliona evra. Procenjuje se da u idućoj godini treba uštedeti ukupno 700 miliona evra.
Smanjivanje javne potrošnje najveće je iskušenje pred kojim su se Vučić i SNS našli otkako su pre više od dve godine preuzeli vlast. Problem je politički potencijalno opasniji po vladajući blok nego što je bila promena politike prema Kosovu, odnosno otvaranje direktnih pregovora sa vlastima u Prištini koje Beograd formalno ne priznaje. Početak tih pregovora nije donelo negativne posledice po rejting stranke. Naprotiv, SNS je trenutno na vrhuncu popularnosti, što uspeh vezan za novu kosovsku politiku čini još većim.
Ali, Kosovo je za većinu glasača neka vrsta načelne političke teme, dok je smanjenje plata i penzija nešto što neposredno i konkretno pogađa živote miliona ljudi, zbog čega je Vučić veoma oprezan i zabrinut. Kosovska politika mogla je da se menja uz snažnu kampanju i mlak otpor opozicije, ali pad standarda i socijalna kriza su daleko kompleksnije pitanje.
SNS u ovom trenutku ima podršku sadašnjih koalicionih partnera iz Socijalističke partije Srbije (SPS), ali i ta podrška se ne može opisati kao bezrezervna. Naime, ukoliko mere koje vlada planira izazovu oštriji socijalni bunt ili ozbiljniji pad popularnosti vladajućeg bloka, sasvim je moguće da njihov lider, iskusni političar Ivica Dačić, počne da razmišlja kako da zadrži naklonost svojih pristalica i tako zaštiti i partiju i sebe.
Bez konsenzusa
Vučić i SNS su se, zahvaljujući potezima koje su povukli u odnosu na Kosovo, odlučno pozicionirali u Briselu i Vašingtonu, ali to neće doneti i ozbiljniju ekonomsku pomoć za sprovođenje najavljenih mera smanjivanja javne potrošnje. Naprotiv, smanjivanje javne potrošnje je jedan od uslova koje pred Srbiju postavlja MMF. Iz inostranstva, dakle, mogu da dođu aplauzi, a kod kuće su prazna državna kasa, potencijalno nezadovoljstvo birača i otpor sindikata i opozicije.
Opozicija će činjenicu da vlada mora da vuče nepopularne poteze pokušati da iskoristi kako bi izašla iz defanzive u kojoj se nalazi još otkako je pre više od dve godine Demokratska stranka (DS) tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića poražena na izborima. Konsenzus sa vlastima bi, u sadašnjim okolnostima, bio pravo političko čudo, a čuda se ili uopšte ne događaju, ili se događaju veoma retko.
Nepomirljivi stavovi između srpskih vlast i opozicija nisu samo trenutni problem, nego dugoročno stanje stvari na srpskoj političkoj sceni. Istinski društveni konsenzus o nacionalnim prioritetima ne postoji, a interesu političkih stranaka i različitih centara moći često odnose prevagu. Treba, na primer, podsetiti da se vlada čiju okosnicu je činila DS neprekidno nalazila pod snažnim pritiskom tada opozicione SNS i drugih opozicionih stranaka da ne menja politiku prema Kosovu i da je taj pritisak trajao sve dok SNS nije uzela vlast.
Sadašnja opozicije je svesna da je smanjenje plata i penzija neminovno, ali je nepoverenje između dve strane ogromno. Na isti način na koji je SNS držala Kosovo kao ključno pitanja opstanka Srbije sve do trenutka dok nije pobedila na izborima, smatrajući da time pridobija naklonost birača, DS i druge proevropski orijentisane opozicione stranke ostaju nepokolebljivi kritičari nepopularnih mera smanjivanja javne potrošnje.
Otpori
Vučić i SNS su, objektivno gledano, sami sebe doveli u situaciju da ostanu potpuno usamljeni. Od pobede na izborima pre više od dve godine, a naročito od osvajanja apsolutne većine u parlamentu na izborima održanim pre pola godine, ta stranka je usresređena je na preuzimanje potpune kontrole vlasti na svim nivoima, od opštine do republike. U tome je prilično uspešna, što samo po sebi povećava jaz između nje i drugih političkih partija.
Takav pristup podstaknut je i generisan snažnom „glađu“ aktivista SNS-a za vlašću. Oni očekuju da budu nagrađeni za svoje političke zasluge i smatraju da je to sasvim izvodljivo, budući da stranka ima apsolutnu većinu u srpskom parlamentu. Reforme su tema u samom stranačkom vrhu i u vladi, ali srednjim i nižim partijskim funkcionerima teško da mogu da budu prioritet.
Premijer se, tako, našao između potrebe da povuče odlučne korake kako bi sprečio urušavanje budžeta i fiskalnu krizu i relativne nezaiteresovanosti sopstvenih aktivista na terenu za dublje rezove. Pokušaji da probleme rešava angažovanjem eksperata daju samo delimične rezultate, budući da su eksperti iz prethodne vlade, u kojoj je SNS takođe imala dominantnu poziciju, otišli neobavljena posla. Učinak „ekspertskog dela“ sadašnje vlade tek treba da se vidi u praksi.
Probleme o kojima je reč SNS za sada uspešno rešava permanentnom i veoma snažnom kampanjom koju vodi kroz medije. Kontinuirano se najavljuju novi projekti i milijarde, pa i desetine milijardi novih investicija, čas iz Ujedinjenih arapskih emirata, čas iz Kine, ali ozbiljnijih rezultata nema. Jasno je, međutim, da ovakav vid držanja pažnje ne može da traje večno, naročito ukoliko se nastavi zaoštravanje socijalne krize.
