Oto Horvat
Kao i u svojoj poeziji, Oto Horvat i u pisanju proze uvek polazi od neke slike. Razgovarali smo s Horvatom povodom izlaska italijanskog izdanja njegove knjige "Sabo je stao" koje je objavila izdavačka kuća Stilo Editrice
Izdavačka kuća Stilo iz Barija prošle godine je, u prevodu Ljiljane Banjanin, objavila roman Sabo je stao Ota Horvata, pisca i prevodioca, koji godinama živi u Firenci. Štampan 2014. godine u Novom Sadu, rodnom gradu autora, roman je dobitnik brojnih priznanja (uključujući nagrade „Mirko Kovač” i „Biljana Jovanović”), a našao se i u najužem krugu za Ninovu nagradu. Visok stepen liričnosti Horvatove autobiografske proze, kao posledica njegovog dugogodišnjeg pesničkog iskustva (Sabo je stao njegov је prozni prvenac), navela je neke kritičare da ovo delo svrstaju u red lirskih romana. Lirizam i fragmentarnost dominantne su osobine Horvatovog stila, koji na nešto više od stotinu stranica zgušnjava brojne pesničke slike iz lične i kolektivne prošlosti.
Prvi italijanski prevod Horvatovog dela poslužio nam je kao dobar povod za razgovor s autorom.
Već dugo živiš u Italiji, ali i dalje pišeš na srpskom jeziku. Glavni lik tvog romana, u kome je nemoguće ne prepoznati tvoj alter-ego, neretko iznosi metanarativna zapažanja, na primer, da je pisanje čin ekstremne intime. Koliko je ta intima za tebe ekstremnija zbog činjenice da pišeš na jeziku stranom sredini u kojoj živiš? Da li si ikada uopšte uzeo u obzir da pišeš na nekom drugom jeziku?
Verujem da je svaki čin umetničkog stvaranja momenat intime. Zbog toga stvaranje u drugom jezičkom i kulturnom okruženju (pod navodnicima) ja ne osećam kao hendikep. Možda pre kao stimulans za istraživanje i razmišljanje. To drugačije jezičko područje može ali i ne mora da se oslika u delu.
Ja jesam pisao na drugom jeziku, prve pesme sam napisao na mađarskom, zatim za vreme studija u Nemačkoj počeo sam da pišem na nemačkom i sigurno bih nastavio da sam ostao u Nemačkoj. Pre dva meseca sam završio svoj novi roman na srpskom i trenutno ne razmišljam da li ću pisati svoju sledeću knjigu na italijanskom. Jezici su samo nastavak našeg unutrašnjeg rečnika.
"Sabo je stao" predstavlja, između ostalog, i emotivnu geografiju tvoga, odnosni tvojih identiteta u kojoj su gradovi živo prisutni s preciznim opisima i stvarnim imenima ulica – Novi Sad, Budimpešta, Erlangen, Berlin, Firenca… Novi Sad je pozornica i tvog novog romana "Noćna projekcija" koji je upravo objavila Akademska knjiga. Kakav je tvoj odnos prema rodnom gradu danas i da li je tačan stih iz jedne tvoje pesme u kome kažeš „Za nostalgiju za rodnim gradom moja biografija ne zna”?
Kada u svom rodnom gradu ne živiš više nekih trideset godina onda možeš prema njemu da imaš ambivalentan odnos između prepoznavanja i neprepoznavanja, između nostalgije i začuđenosti.
Spram njega nemam ni manje ni više nostaglije nego što je imam prema nekim momentima u Erlangenu, ili Berlinu, ili Budimpešti, gradovima u kojima sam duže boravio. A stih koji pominješ mogao bi se čitati i u samoironičnom ključu.
Žanrovski definisan kao lirski roman, "Sabo je stao" fragmentarna je naracija u kojoj se često koristiš tehnikom ekfraze. Ne samo da opisuješ umetničke slike i fotografije kako bi kroz njih govorio o sebi, nego se čini i da sama sećanja tretiraš na isti način, kao fotografije koje imaš zadatak da opišeš...
Moje prozne rečenice nose prepoznatljiv i neizbrisiv trag poezije. Kada 40 godina praktikuješ dizanje tegova, kako je pisanje poezije definisao pesnik Janos Pililinszky, onda nije lako istrčati maraton. Možda bi bila bolja ova metafora: od sprintera na 100 metara nije lako preći u maratonca na 42 kilometra.
I naracija je sačinjena od trenutaka koji su nanizani jedni iza drugih, kao što je film sačinjen od fotograma. U poeziji sam se često koncentrisao na jedan momenat iz stvarnosti pretvarajući ga u sliku jednostavno zbog svoje sklonosti ka vizuelnim umetnostima.
Upravo zbog toga mi je retorička figura ekfraza toliko bliska i zato je ona tako često prisutna u mojim književnim tekstovima.
Ostajem još nekoliko trenutaka u vratima jer želim da pogledom obuhvatim višespratnice u daljini i svoju belu zgradu među njima i park iznad kog voz ubrzava, da zapamtim i napunim pluća mirisom svog grada (svežinom Dunava, u šta sam čvrsto uveren; ne, to znam sigurno, a ne mešavinom čađi i mirisom sagorelih šapurika čime je i tog kasnog poslepodneva vazduh ispunjen, u stvari), da se oprostim od svakoga i nikoga, da zapamtim suton i sivilo koje se spuštalo na grad i da budem zapamćen u njemu.
"Sabo je stao", Oto Horvat
Često koristiš prezent koji može da se tumači kao istorijski prezent za pripovedanje o prošlim događajima, ali možda ipak više kao način da se sećanja u fragmentima ožive i sačuvaju od zaborava. Da li upotrebu glagolskih vremena doživljavaš kao stilski izbor o kome odlučuješ pre početka pisanja?
I kod proze mi je početni impuls nekakvo osećanje, slika. Krećem uvek od toga, nemam nikakav tačan plan u smislu da sednem i razmišljam o kojoj temi bih mogao da pišem, šta je aktuelno ili važno. To me ne interesuje i ne funkcionišem na taj način. Moja umetnost nije programska.
Sklon sam da mislim da je pisanje jedan vid meditacije i u tom smislu se vraćamo na početak, kada smo pričali o intimi. Umetničko stvaranje je spuštanje na izvestan nivo svesti koji, pretpostavljam, ima sličnosti sa nivoima svesti tokom meditacije.
U pisanju, umetničkom stvaranju, vidim pokušaj da na svetlo dana izroni ono što se nalazi duboko u sećanjima i osećanjima umetnika.
Da li ću koristi prvo lice jednine ili treće lice jednine, da li prezent ili prošlo vreme odlučuje se u momentu pisanja. Neću da kažem da koristim nadrealan način pisanja, ali prepuštam svom skrivenom jeziku da se ispolji.
Ekfraza je kao tehnika jako prisutna i u tvojim pesmama, a mnogi pesnički motivi su prepoznatljivi i u romanu. Imam utisak da si se u želji da povratiš neka sećanja služio baš pesmama. Kako sada, nakon duže vremenske distance, doživljavaš svoje napuštanje poezije i isključiv odabir proze?
Da, u pravu, si. Mislim da je to negde bilo i za očekivati da će se pesme „probiti“ u proznom tekstu, pogotovo što su pesme koje sam napisao poslednjih godina sačuvale deo istorije o kojoj sam pisao u ovom romanu (Sabo je stao), pa sam ih upotrebio i modifikovao za prozni tekst.
U svom novom romanu verujem da se nisam poslužio nijednim lirskim zapisom iz prošlosti, ali su neke rečenice ostale preopoznatljivo pesničke.
Ne vidim ništa posebno u tome što sada pišem prozu, a ne poeziju. Iznenadilo me je što je u Srbiji to bilo obavezno pitanje. Kao da je pisanje poezije ili proze fiksna stvar. Kao da je Mirò morao da bude samo slikar ili skulptor. Meni se dopada da razmišljam da je ovo jedna od faza u mojoj umetnosti i ne isključujem da ću jednog dana ponovo pisati stihove, ali trenutno me poezija ne interesuje.
Čini mi se da ti tvoja periferna, ili čak i spoljna pozicija u odnosu na srpsku i postjugoslovensku književnu scenu daje izvesnu slobodu. Da li i ti tako doživljavaš svoj književni rad?
Kao pripadnik nacionalne manjine de facto sam na periferiji, u smislu da sam od početka bio deo i jednog i drugog jezika jer sam odrastao bilingvalno. Možda je to sloboda, poznavati i biti deo više kultura? Uvek sam sledio svoje „opsesivne teme“, od poezije preko prevoda do proze, bez obzira na to da li je bilo u trendu ili ne. Ne znam da li sam ti odgovorio na pitanje.
Jesi, naravno. Drago mi je da si pomenuo prevođenje jer me između ostalog zanima kako ti, kao neko ko se dugo bavio prevođenjem, doživljavaš prevodnu književnost u Italiji, i koga bi od italijanskih autora preveo na srpski ili mađarski...
Radije bih rekao da sam prevodio ranije, kada sam bio mlađi, jer sam u to doba imao i više vremena. Najčešće sam se odlučivao za prevođenje onih autora, odnosno tekstova koji su mi bili toliko zanimljivi i dobri da sam želeo da ih prevođenjem učinim svojima, da doživim, naravno u manjoj meri, ali opet da ga iskusim, taj klimaks, taj izvesni mentalni orgazam koji se može dosegnuti pisanjem izuzetnih stihova ili rečenica. Već dugo ne prevodim jer imam zaista malo slobodnog vremena i koristim ga samo za čitanje ili pisanje svojih tekstova.
Ipak, još uvek mi je bliža ideja Danila Kiša o prevođenju nego Milorada Pavića. Dok je prvi govorio, ako se dobro sećam, da je prevođenje snižavanje poetskog pritiska, dakle nešto što mu je koristilo da piše manje liričnu prozu, iz čega se može zaključiti da je prevođenje korisna rabota za jednog pisca, dotle je Pavić bio apsolutno protiv prevođenja koje je smatrao transfuzijom, da darujemo sopstvenu krv tuđim autorima.
Nažalost, EU je zakazala prilično i na kulturnom planu. Malo se prevodi sa takozvanih malih jezika na veće. Gvozdena zavesa još uvek postoji. Predrasude i izvesna kulturna arogancija prema Istočnoj Evropi još uvek postoje, dok je anglosaksonska kulturna hegemonija gotovo u svim segmentima ostala na vrhuncu.
Da ne moram osam-devet sati da radim kancelarijski posao i da imam više vremena za umetnost, prevodio bih one pisce koji su još nepoznati na bivšim jugoslovenskim prostorima; npr. Antonija Moreska koji za mene predstavlja pravog umetnika. Pravog Pisca. Po mom shvatanju i osećanju postoje pisci/pesnici umetnici i pisci zabavljači. Zabavljači me ne zanimaju.
