Proces za ubistvo Đinđića privodi se kraju

Postupak za ubistvo premijera biće okončan tek kada presudu sudskog veća potvrdi Vrhovni sud Srbije. Ovaj istorijski proces trebalo bi da otkrije ko je ubio premijera Đinđića, ali će po svemu sudeći izostati otkrivanje nalagodavaca i organizatora atentata, kao i motiva ubistva

Dugačak i mučan proces za ubistvo premijera Srbije dr Zorana Đinđića privodi se kraju. U toku je iznošenje završnih reči tužioca, advokata porodice Đinđić, advokata oštećenih i advokata odbrane, nakon čega se očekuje izricanje presude sudskog veća na čijem se čelu nalazi sudija Nata Mesarević.

Postupak za ubistvo premijera biće okončan tek kada presudu sudskog veća potvrdi Vrhovni sud Srbije. Ovaj istorijski proces trebalo bi da otkrije ko je ubio premijera Đinđića, ali će po svemu sudeći izostati otkrivanje nalagodavaca i organizatora atentata, kao i motiva ubistva.

U kolumni koju je napisao za praznično izdanje lista Politika Ljubodrag Stojadinović podvlači da problem sa ovakvim suđenjima počinje tek posle izricanja presude. Stojadinović navodi da su pred sudijama „samo oni koji su pucali, ili bili deo operativnog tima, te da će se sud baviti samo činjenicama, koje za sada govore da je sve začeto u glavama Ulemeka, Lukovića i Spasojevića". Stojadinović pomalo ironično dodaje da je „premijera (verovatno) ubio sindikat iz Kule udružen sa žestokim Zemuncima". Razumljivo, malo ko u Srbiji veruje da je ovo bio scenario, te da su pomenuta trojica potpomognuta još nekolicinom lokalnih kriminalaca bila kadra da, bez pomoći drugih struktura, isplaniraju, organizuju i realizuju atentat na premijera.

Da podsetimo, premijer Republike Srbije Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine. Tom prilikom teško je ranjen Milan Veruović, šef Đinđićevog obezbeđenja. Za ubistvo premijera optuženi su Milorad Ulemek Legija, bivši komandant ozloglašene Jedinice za specijalne operacije (JSO), pripadnici JSO Zvezdan Jovanović, optužen da je pucao na premijera, Željko Tojaga i Saša Pejaković, pripadnici takozvanog zemunskog klana braća Miloš i Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević Budala, Sretko Kalinić, Milan Jurišić, Dušan Krsmanović i Dejan Milenković koji je od juna 2005. godine dobio status svedoka saradnika.

Suđenje je počelo 22. decembra 2003 godine i za to vreme je saslušano više od 150 svedoka, predočeni su brojni pisani dokazi, izvođena veštačenja, uključujući i veštačenje stručnjaka iz Visbadena. Iskaze pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal dala su i četiri svedoka saradnika. Od početka suđenja, stručna javnost navodi da je ovo najkomplikovaniji proces u istoriji srpskog pravosuđa.

Prema rečima Omera Hadžiomerovića iz Društva sudija Srbije, suđenje za ubistvo premijera je prvo suđenje za organizovani kriminal u Srbiji i kao takvo će sasvim sigurno postaviti temelje za buduća suđenja za organizovani kriminal. Inače, na zamerku da suđenje predugo traje, deo stručne javnosti odgovara da je to bilo neophodno sa obzirom na težinu i važnost samog postupka, uz ocenu da je pravosuđe ipak pokazalo da je doraslo ovom teškom zadatku.
Filip Švarm, novinar nedeljnika „Vreme", u izjavi za B92 kaže da je sud dobro uradio posao te da očekuje izricanje maksimalnih kazni za počinioce atentata. Švarm dodaje da „ovo jeste proces veka u Srbiji, svakako najteži i najkomplikovaniji proces, u kojem su sudije i tužioci bili pod velikim pritiskom".

Suđenje za ubistvo premijera je bilo obojeno brojnim problemima, počev od ubistva svedoka saradnika Zorana Vukojevića Vuka, napada na sestru premijera Đinđića, preko promene predsednika sudskog veća kada se sa te funkcije povukao sudija Marko Kljajević, pa sve do brojnih pretnji i pritisaka na tužilaštvo i sudije.

Na kraju ovog dugačkog procesa, prvi je završnu reč izneo zamenik specijalnog tužioca Jovan Prijić koji je zatražio da sudsko veće oglasi optužene za ubistvo premijera Đinđića odgovornima te da im izrekne kazne u skladu sa zakonom. Kako je prenela „Politika" Prijić je počeo iznošenje završne reči rečima da je „premijera Srbije, doktora filozofije i sociologije Zorana Đinđića ubio pripadnik MUP-a Srbije i Jedinice za specijalne operacije Zvezdan Jovanović, koji je to u pretkrivičnom postupku detaljno i nedvosmisleno priznao". Prijić je dodao da je „ubistvo premijera delo lažnih ratnika i lažnih patriota koji su mislili da nakon ubistva Đinđića niko zbog straha neće smeti da se bavi njihovim zločinima". Zamenik specijalnog tužioca je naveo da je motiv za ubistvo premijera stvorio Ulemek jer mu je Đinđić poručio da će JSO biti rasformirna a njeni pripadnici poslati u Hag.

Punomoćnik porodice Đinđić Rajko Danilović ocenio je da je završna reč Prijića izvanredna pravna analiza činjeničnog stanja kojom se sudskom veću olakšava izricanje presude. Danilović je u svojoj završnoj reči istakao da je optužnica za ubistvo Đinđića u celini dokazana, ali da nisu rasvetljeni motivi i politička pozadina ubistva. Kako prenosi B92, Danilović je naveo da se „istraga stidljivo bavila pozadinom ubistva, pa da nije jasno ko je optužene podržavao i hrabrio i ko im je tokom sudskog procesa davao lažnu nadu da će biti oslobođeni". Danilović je zatražio maksimalne kazne za optužene.

Pravni zastupnik porodice Đinđić Srđa Popović je u završnoj reči takođe istakao da je otužnica u potpunosti dokazana i zatražio da optuženi budu oglašeni krivim i osuđeni po zakonu. U izvodu iz završne reči koju su preneli svi domaći mediji Popović je istakao da je „krivica ljudi koji sede na optuženičkim klupama banalna" dodavši da će se na „nekom sledećem suđenju za ubistvo premijera otkrivati ko je sve učestovao u organizovanju i naručivanju atentata".

On je ponovio zahtev da na otvorenom pretresu za ubistvo premijera budu saslušani Vojsilav Koštunica, ministar policije Dragan Jočić, direktor Bezbednosno informativne agencije Rade Bulatović, direktor Radio televizije Srbije Aleksandar Tijanić i drugi koji bi, po njegovim rečima, mogli da dodatno rasvetle motive za ubistvo Đinđića. Nakon što je sud odbacio ovaj zahtev, Popović je podvukao da taj potez smatra lošim jer će zbog nerasvetljene političke pozadine ubistva srpsko društva osećati velike posledice, a da će različite verzije atentata i dalje deliti ionako raspolućeno društvo.

U završnoj reči, branilac prvooptuženog Ulemeka Slobodan Milivojević je istakao da ovaj postupak neće dati odgovor na pitanje ko je ubio Đinđića, optuživši medije da su u protekle tri godine stalno i smišljeno anatemisali njegovog klijenta. Milivojević je dodao da optužnica protiv Ulemeka nije dokazana.

Nenad Vukasović, branilac Zvezdana Jovanovića optuženog da je ubio Đinđića je naveo da su Đinđića ubili moćnici iz inostranstva. Kako prenosi Politika, Vukasović je naveo da su Đinđića ubili „oni od preko, oni sa kojima je došao u konflikt i koji su ga doveli na vlast" i dodao da „istorija pokazuje - ko god se zamerio svojim vlastodavcima izgubio je glavu". On je apelovao na sudiju da ne podlegne pritisku „histerične javnosti", te da presudi da je Zorana Đinđića ubilo NN lice koje nije ni JSO ni zemunski klan.

I advokati ostalih optuženih za ubistvo premijera Đinđića zatražili su oslobađajuće presude za svoje klijente. Jedino advokat Veljko Delibašić nije osporio krivicu svog branjenika Dušana Krsmanovića.

Iznoseći završnu reč, u crnoj majici sa simbolom JSO-a, vukom otvorenih čeljusti, prvooptuženi Ulemek, gledajući pravo u oči sudije Mesarević, je rekao „ja, Ulemek Milorad, nisam ubio premijera". Ulemek je od suda zatražio fer suđenje. Ulemek je rekao da je svoju odluku da ne prisustvuje suđenju promenio zbog brojnih poruka koje je dobio od svojih nekadašnjih „saboraca" i porodice, kao i zbog potrebe da odbrani „čast i dostojanstvo specijalne jedinice". Ulemek je, kako prenosi Politika, rekao da niko od optuženih nije odgovoran za ubistvo premijera, te da za takvo nešto nisu imali dovoljno hrabrosti. I Ulemek je, kao i njegov advokat, uporedio suđenje za ubistvo sprskog premijera sa ubistvom američkog predsednika Kenedija podvlačeći da je tada, zbog brzine uhapšen i osuđen Li Osvald, čija krivica, po Ulemekovom mišljenju ni danas nije dokazana.

Na kraju, napominjemo da je maksimalna kazna za najteža krivična dela, u koja se ubraja ubistvo predsednika vlade, 40 godina zatvora. Ostaje da se vidi i da li će sud presuditi po starom Krivičnom zakonu koje je bilo na snazi u vreme početka suđenja ili po novom Krivičnom zakonu iz 2006. godine. Jedno je jasno - sud je dužan da primeni zakon koji je za njih blaži, a stvar je tumačenja koji je od ova dva zakona blaži. Ipak, u oba slučaja maksimalna kazna iznosi 40 godina.