Radomir Konstantinović
‘Filosofiju palanke’ Radomira Konstantinovića (Subotica, 1928 - Beograd, 2011) već dugo pretresaju osrednji umovi nalazeći u toj profetskoj analizi duha zatvorenog društva pretežno ili isključivo poglede na fenomene nacionalizma u Srbiji 20. stoljeća. Pokretač novijih napada na djelo i lik ovog pisca i filozofa je beogradski dnevnik ‘Politika’. Koliko su ovi napadi zaista slučajni u periodu skandaloznih pokušaja rehabilitacije dva nacistička kvislinga – Milana Nedića i Dimitrija Ljotića?
‘Knjiga srpskog razdora’
To je naslov članka Zorana Ćirjakovića, saradnika beogradske ‘Politike’, objavljen 23.04. 2016, u kojem autor obezvrjeđuje ne samo ‘Filosofiju palanke’ već i lik Radomira Konstantinovića. U zaključku svoje ‘analize’, kojom nastoji da poduči čitaoce kako i bez kojih ‘mislilaca’ ne treba promišljati sadašnjost i budućnost Srbije, Ćirjaković tvrdi: ‘'Filosofija palanke' je trasirala put srpskog autorasizma. Antifašizam i Evropa su na njemu lažni putokazi... Konstantinovićeva knjiga je od Srbije odvojila veliki deo elite. Neki od najumnijih preziru zemlju u kojoj su ponikli i veruju da Evropa predstavlja neki drugi, jako daleki svet. Država čiji su mnogi vrsni stručnjaci očarani jednim ovakvim štivom i tumačima njegove poruke ne može se nadati svetlijoj budućnosti. Iako je pisao o velikom i podmuklom zlu, Konstantinović nije ponudio neku novu „filosofiju zla” – već jednu zlu filozofiju’.
Srbija otpora
Ćirjakovićev udar na R.Konstantinovića, dakle na simbol otpora ‘Druge Srbije’, nije prošao bez odgovora. Iz Berlina se javio pisac Bora Ćosić. Početkom maja, u beogradskom dnevniku ‘Danas’, objavljeno je njegovo pismo ‘Zlo filosofije’.
‘Onako kako zatucani hrvatski desničari ne znaju šta će sa Miroslavom Krležom – veli autor ‘Dnevnika apatrida’ i drugih brojnih djela - tako ovi ovde, u Srbiji, ne znaju šta bi sa Radetom Konstantinovićem. Jer njegov obim prevazilazi uski vidokrug tih mozgova koji ufaju se da mrče prste sa stvarima o kojima njihova mudrost i ne sanja (...) Sada je vama, draga neslučajna gospodo srpska, dozvoljeno da nekažnjeno tvrdite kako Konstantinović nacifikuje Srbiju. Pa Srbiju nacifikuje ona sama! Ima li u Evropi zemlje u kojoj ovako otvoreno rehabilituju se goli kolaboranti iz Drugog svetskog rata? Za vas Konstantinović seje rasizam, a vama smeta već i slučaj što ovaj pisac rođen je u Subotici, što je dakle od nekud Habzburgovac, samo zato što je taj grad blizu zemlji mađarskoj. A u njemu rođeno je još nekoliko slučajnih ljudi, nekakav Kostolanji, nekakav Danilo Kiš (…) Sada se to tamo proglašava filosofijom zla. A zapravo sve vreme na stvari je zlo filosofije. Jer ova mora biti zlo za plošnog, jednodimenzijalnog čoveka, kome bez nje je najugodnije. Šta će mudrost onoj skupini, ograđenoj plotom svoje uskogrudosti, znanje nije nikakva moć, kako se tvrdi u čitankama, možemo mi i bez toga zla, mondijalističkog! ‘ Ćosićev glas, koji kritikuje i orijentaciju ‘Politike’ kao izdaju njene kulturne i demokratske tradicije, nije usamljen. Između ostalih, reagovali su Aleksandra Đurić Bosnić - urednica u Savetu za obeležavanje misaonog nasleđa R. Konstantinovića, Ivan Milenković – urednik Trećeg programa Radio-Beograda, pisac Filip David…
Konstantinovićeve ‘krivice’
Vjerujem da pristalice Revolucije, dakle nacionalističke, koja devedesetih, istina, nije pobijedila samo u Srbiji, Konstantinoviću ne mogu da oproste tri primarne ‘krivice’. Prva je njegova ključna uloga u djelovanju Beogradskog kruga, na čijoj prvoj sesiji, u proljeće 1991, u svom govoru koji zaslužuje da bude uvršten u evropske udžbenike etike - definisao je ‘drugu Srbiju’ kao ‘onu koja ne pristaje na zločin’ i stoji na strani žrtve. Druga krivica nije, kao što bi se pretpostavilo, inkriminisana ‘Filozofija palanke’, već ‘Biće i jezik’. Ova višetomna studija o srpskom pjesništvu 20. stoljeća, u kojoj je dao i svoje poglede na pjesnike koji su afirmisali i veličali duh palanke i klero-fašizma, uistinu nije zbir apsolutnih istina, ali je nezaobilazna za svaki ozbiljan pristup toj tematici. (Prema Filipu Davidu - iza ovog, posljednjeg udara ‘Politike’ na Konstantinovića krije se napad upravo na ovo djelo.) A treća? Jednostavna je: trebalo je da u času smrti nestane i njegovo djelo. Dakle, onog istog dana 2011, u kojem njegovoj porodici nije stigao telegram saučešća ni od gradonačelnika Beograda, ni od predsjednika države, bilo je potrebno da Konstantinović zaista umre. Filozofi banalnosti, one iste u čijem moru autor ‘Filosofije palanke’ i danas jeste ‘ostrvo kulture’, ne opraštaju mu, prije svega, nepristajanje na prepravljanje prošlosti, stav prema zločinu (posebno prema Sarajevu) te uticaj na druge i post mortem. A ti, drugi – problematični, nikako da nestanu! - u Subotici, čija gradska skupština je već dva puta odbila prijedlog da Konstantinović bude proglašen za počasnog građanina, ipak su 2015. uspjeli da se u Zmaj-Jovinoj 17 postavi spomen-ploča na njegovoj rodnoj kući. U jesen iste godine u tom gradu održan je dosad najveći naučni skup posvećen njegovom djelu i liku. Da, baš tamo, na korak-dva od Orbanovih barijera. Da je tamo mogao biti, autor ‘Filosofije palanke’ (prevedene na mađarski), Evropi bi se možda obratio ovim riječima: ‘Kakva se muzika čuje iz bodljikavih žica? Posve nepoznata?’
Konstantinović, evropski pisac
Ako prelistavate elektronske kataloge nacionalnih biblioteka Londona, Pariza, Berlina, Madrida, Rima…, uzalud vam trud: autora romana ‘Daj nam danas’, ‘Mišolovka’, ‘Čisti i prljavi’, ‘Izlazak’ ( NIN-ova nagrada za najbolji roman u Jugoslaviji 1960), knjige eseja ‘Ahasver ili traktat o pivskoj flaši’, ‘Pentagram’, ‘Filosofija palanke’ (prvo izdanje 1969), te naslovi novijeg datuma ‘Dekartova smrt’ (djelo za Svjetsku biblioteku) i ‘Beket prijatelj’ – nećete naći. Naravno, u tim katalozima nema podataka o njegovih šest radio-drama iz šezdesetih godina, prevedenih i izvođenih na više jezika. Znamo da je rado citiran u člancima i esejima o ex Jugoslaviji, ali ko je taj Konstantinović? Zašto nema prevoda njegovih djela na evropske jezike? To su samo neka od pitanja koje može postaviti sebi svaki čitalac ovog, po svemu prigodnog članka.
Recimo barem ponešto o Konstantinoviću, autoru ‘Filosofije palanke’, koji bi - recimo kao njemački, francuski ili engleski pisac - vjerovatno bio i akademik u tim zemljama (a ne samo član ANUBIH u Sarajevu).
U Konstantinovićevoj kritici tiranije palanke situirane ‘negde između sela i grada’ i njene religije ‘u kojoj je vrhovni bog jedinstva’ i njenog ‘duha gotovog rešenja’ , krajem sedamdesetih primarno sam nalazio kritiku našeg jednopartijskog sistema koji je odbijao svaku mogućnost radikalnijeg reformisanja. Ovo djelo objavljeno je 1969, dakle godinu poslije beogradske i jugoslovenske ’68. I to je razlog što smatram da je jedan od pokretača Konstantinovićevog promišljanja duha epohe bila jedna njegova sasvim konkretna ljutnja. U tom smislu indikativan je njegov članak o beogradskom 4.junu 1968, ‘Da deca ne umru’. Onomad zabranjen, ovaj članak provokativan je u kontekstu širem od onog u kojem je nastao: ‘Ja se pitam: je li postojao u Beogradu, tog dana, čovek koji nije osetio da je potresen u samome svome korenu, u samoj osnovnoj tački svoje svakodnevne ravnoteže? 4. jun je, za mene, velika pesma, istinsko pesničko delo zato što je, kao najveća pesma, ugrozilo moju svakodnevnu sigurnost, ne samo sivilo u koje sam tonuo, već samu smrt ove sigurnosti’.
Koncem osamdesetih ‘Filosofija palanke’ meni se otvorila i kao kritika ograničene svijesti koja sebe traži u ‘patriotizmu’, onom istom koji je za Samuela Johnsona, još daleke 1775, bio ‘posljednje utočište nitkova’. U tom utočištu nema mjesta za jeres – svaki jeretik je i otpadnik. Ali, biti otpadnik – to je ipak počasno ime za sve one koji se opiru dominaciji nacionalizama u zemlji u kojoj, sjećam se – i to baš u Sarajevu, 1985 - Konstantinović je izjavio da je ‘kriza naša šansa’. Ali, tu šansu su iskoristili oni drugi – populisti raznih boja, nacionalisti, šovinisti.
Koliko je Evropa, danas ‘bogatija’ ultradesnim tendencijama, naučila iz pobjede Revolucije nacionalizma i šovinizma kod nas – od Dunava do Jadrana? Konstantinovićeva palanka je aktuelna samo kao metafora jednog endemskog jednoumlja koje govori ‘političkim jezikom Dana’? U kojem nema ‘misterije Noći’, dakle nema drame preispitivanja sebe i drugih? Ali, od drame je lakše pobjeći negoli biti u njoj.
Beckettov prijatelj
Za kraj – o jednoj epizodi iz one Revolucije, dakle nacionalističke. Kad su u Rovinju, u jesen 1991, iz kuće Radeta Konstantinovića - ‘patriotski’ opljačkane i prisvojene, na Ulicu Montalbano bačene knjige, rukopisi i pisma, među tim papirima bilo je i pisama Samuela Becketta. (Rade je bio jedan od njegovih rijetkih prijatelja). Rukopisi ne gore, tvrdi Bulgakov. Ali da mogu biti zgaženi, i nestati – o tome autor ‘Majstora i Margarite’ nije razmišljao? To je ostavio i nama, valjda u amanet? I zato – ili mi se to samo čini? – pisma autora ‘Čekajući Godoa’ koja nedostaju u knjizi ‘Beket prijatelj’ otvaraju jednu prazninu. I to posve specifičnu – u kojoj, kao u nekom lovištu, od početka devedesetih najlakše se puca prema Knjizi i Čovjeku.
……..
Ne samo, dakle, što svakodnevno živimo usred ove normalne čudovišnosti i ne samo što smo se svikli na čudovišta, što smo se orodili s njima, nego, evo i sami se preobražavamo u čudovišta; živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači, iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje – prihvatiti neprihvatljhivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno. Živimo u svetu (ako je to život) u kome čudovišno postaje prirodno, a prirodno čudovišno. Zbog toga nam čovečnost, kad se sretnemo s njom, izgleda kao nestvarna; ali zbog toga čudovište, tako sveprisutno, jedva da primećujemo. Živeti sa čudovištem, to znači ne primećivati ga, ne videti čudovište kao čudovište.
Totalitarizam čini ljude slepim za Čudovišnost, i to je ono najstrašnije: u totalitarizmu je strašno to što sve manje ima strašnog. Nepostojanje strašnog, nepojmljivost čudovišnog, nevidljivost čudovišta, ta fantomizacija čudovišta – da li je to znak da smo utonuli u Čudovišnost; ako ne vidim čudovište, nije li to zato što sam i sam postao čudovište? Osnovna težnja svakog totalitarizma, kao demijurga čudovišnosti, jeste ova težnja ka sopstvenoj nevidljivosti: težnja da nas potpuno osvoji, da postane naše ja”. Otuda većina ljudi totalitarizam uopšte ne oseća, ne doživljava, ne vidi kao totalitarizam: najčešće, sami smo totalitarizovani a da toga, naravno, nimalo nismo svesni. Ne postoji samosvest totalitarizma.
Svest i totalitarizam su nepomirljivi. Svest i Čudovišnost su nepomirljivi: rad Beogradskog kruga može da počne.
(Radomir Konstantivic, fragment iz govora na Prvoj sesiji Beogradskog kruga, 11. april 1991)
--------
Pre izvesnog vremena jedan strani novinar zamolio me je da u nekoliko rečenica, najsažetije, napišem nešto o liku i delu Radeta Konstantinovića. Evo šta sam napisao:
"Radomir Konstantinović je najznačajnije intelektualno ime u savremenoj srpskoj književnosti i filozofiji kulture, pisac koji već duže od deset godina živi u “unutrašnjem egzilu”, zapravo od vremena dolaska Slobodana Miloševića na vlast. Kao romansijer koji pripada modernom evropskom duhu, obeležio je svojim delima važne, prelomne trenutke u istoriji srpske književnosti druge polovine prošlog i početka ovog veka. Dva njegova najnovija dela, Dekartova smrt i Beket, prijatelj žanrovski su bliska romanu, ali sa dubokim autobiografskim tragovima i predstavljaju vrhunac srpske postmoderne.
Osam knjiga sjajne analitičke studije Biće i jezik (u iskustvu pesnika srpske kulture) do sada je nedosegnuta analiza “pevanja i mišljenja” srpskih pesnika između dva svetska rata, izvanredno dokumentovana i analitička kritika provincijalnog, malograđanskog i palanačkog duha u srpskom pesništvu i srpskoj kulturi.
Filozofska studija Filosofija palanke tumači poreklo i glavne karakteristike palanačkog iskustva, briljantno, nemilosrdno analizirajući “duh palanke” kao pogleda na svet, na život, na stvaralaštvo, ukorenjenost palanke u duhu, u jeziku, “duh plemena u agoniji”, onu vrstu egzistencije iz koje su proizašli duhovni infantilizam, ksenofobija i poseban oblik srpskog nacizma. Filosofija palanke objašnjava, bolje nego ijedno drugo književno ili filozofsko delo srpske kulturne i filozofske misli, suštinu vladajućeg kulturnog modela u Srbiji devedesetih godina, poreklo i pozadinu dominirajućeg nacionalizma, poreklo i dubinu moralnog pada većeg dela srpske inteligencije koji su okončani u ratnom razaranju i zločinu. Bez poznavanja dela Radomira Konstantinovića nije moguće razumeti tamne strane srpske intelektualne istorije, sve one stranputice i zablude koje su Srbiju dovele u tragični istorijski i kulturni ćorsokak."
U ovih desetak redi nije moglo stati mnogo toga što bih i u svojoj intimnoj, a ne samo u Radetovoj književnoj biografiji morao da kažem, a to je – da je Rade svojim ranim romanima i svojim tekstovima i te kako otvorio književni prostor za moju generaciju, u kojoj su bili takvi pisci kao što su Danilo Kiš, Mirko Kovač, Borislav Pekić. Rade je predstavljao onu neophodnu dvostruku vezu sa najboljim što je postojalo u jeziku i razmišljanju u domaćoj književnoj tradiciji, a sa druge strane sa modernom, savremenom književnom Evropom. Uvek je bio jedan korak ispred ostalih, sa savršenim osećanjem za duh vremena, za nove tendencije. U jednoj, ipak siromašnoj, u celini gledano, zatvorenoj literaturi, on je duhom, temama, smelošću koju poseduju samo najhrabriji i najdarovitiji, otvarao put, pravi put kojim se izlazilo iz parohijske isključivosti, malograđanskog mentaliteta samodovoljnosti, palanačke zatvorenosti (Filip David: Čovek suštine, Peščanik.net, 4. novembar 2011)
