Vojislav Šešelj za vreme rata devedesetih
Rezolucija Evropskog parlamenta usledila je u trenutku kada su političke tenzije koje su pratile povratak Vojislava Šešelja u Srbiju ubrzano počele da blede. Otuda srpske vlasti o Šešelju počinju da razmišljaju kao o nekoj vrsti „kukavičijeg jajeta“ koje im je podmetnuto i iskorišćeno kao zgodan povod za pritisak na Srbiju
Da li je sa haškim optuženikom i liderom ultranacionalističke Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislavom Šešeljem teže kad je u zatvori ili kad je na slobodi? U proteklih nekoliko nedelja, koliko je na slobodi, još jednom se pokazalo da je najteže onima kod kojih se u datom trenutku nalazi taj veoma inteligentni populista nošen političkom strašću i mržnjom.
Srbija je, naime, počela da trpi prve ozbiljnije posledice dolaska Šešelja iz pritvora Haškog tribunala kada je prošle nedelje Evropski parlament doneo rezoluciju kojoj je osudio njegov govor mržnje i pozvao srpske vlasti da se jasnije ograde od takvih nastupa. Premijer Aleksandar Vučić je odmah sazvao vanrednu konferenciju za novinare na kojoj je oštro kritikovao donošenje rezolucije, rekavši da nije Srbija ta koja je tražila da Šešelj bude pušten na slobodu.
Beograd, zapravo, polazi od stava da je Šešelj govor mržnje obilato koristio i u nastupima na suđenjima u Haškom tribunalu, vređajući i žrtve ratnih zločina, ali da tada nisu preduzete mere kako bi se takvi nastupi sprečili, niti je bilo rezolucije Evropskog parlamenta. Evropa se oglašava sada, kada je Šešelj stigao u Srbiji i kada je, prema očekivanjima, nastavio da govori na isti način na koji govori već više od 20 godina.
Vučiću i njegovoj Srpskoj naprednoj stranki (SNS) je već i samo puštanje Šešelja na slobodu i njegov dolazak u Srbiju donelo nevolje jer ih podseća na ratnu prošlost (SNS je 2008. nastala pošto su sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić i Vučić pocepali SRS). Rezolucija o kojoj je reč usledila je u trenutku kada su političke tenzije koje su pratile Šešeljev povratak ubrzano počele da blede. Otuda srpske vlasti o Šešelju počinju da razmišljaju kao o nekoj vrsti „kukavičijeg jajeta“ koje im je podmetnuto i iskorišćeno kao zgodan povod za pritisak na Srbiju.
Zločini
Ovakvo shvatanje rezolucije Evropskog parlamenta i njenih posledica prijemčivo je za nacionalistički orijentisanu većinu srpskog biračkog tela, pogotovo ako se zna da je ona usledila na inicijativu susedne Hrvatske, na čijoj teritoriji su devedesetih bili dobrovoljci koje je mobilisala SRS i u kojoj su i počinjeni zločini navedeni u optužnici pred Haškim tribunalom. Vučić je to vešto iskoristio. Optužbe za ratne zločine uopšte nije pomenuo, ali je insistirao na stavu da Srbiju niko neće ponižavati.
Ukratko, rezolucija Evropskog parlamenta premijeru je poslužila da pred domaćom javnošću pokaže kako se ne povija pred zahtevima iz inostranstva i kako ima snage da se svima usprotivi i očuva dignitet zemlje. To će pogodovati učvršćivanju njegove ionako dominantne pozicije na političkoj sceni u Srbiji, ali teško da će biti od koristi kada je reč o odnosima sa Evropskom unijom i sa susednim državama, a naročito sa Hrvatskom.
Vučić, naime, gubi iz vida da je rezolucija u Evropskom parlamentu dobila većinsko podršku prevashodno zbog toga što, za razliku od srpskog parlamenta, kod većine tamošnjih poslanika vlada uverenje da ni ranije a ni aktuelne srpske vlasti ne čine dovoljno kako bi se distancirale od zločin počinjenih tokom devedesetih. Vladajuća stranka je, strahujući da bi joj to donelo negativne političke poene, izbegla da se, povodom Šešeljeve huškačke retorike, jasno ogradi od uloge koju je on imao u ratovima devedesetih.
Sa tog stanovišta Šešeljev povratak se može uzeti kao neka vrsta „političkog testa“ odnosa vladajućeg bloka prema ratnoj prošlosti i politici koju su ultranacionalistička SRS i Socijalistička partija Srbije (SPS) Slobodana Miloševića. Imajući u vidu potpuni izostanak spremnosti da se pred domaćom javnošću otvoreno razgovara o zločinima iz prošlosti, taj test srpsko rukovodstvo nije položilo. Direktnih posledica iz Brisela i Vašingtona neće biti, ali je jasno da se ponašanje Beograda pažljivo posmatra.
Prošlost
Šešelj je, inače, od povratka u Srbiju uspeo da napravi svojevrstan politički spektakl, a istraživanja javnog mnjenja rađena u to vreme pokazala su da je rejting SRS-a sa tri „skočio“ na nekoliko procenata iznad cenzusa od 5 odsto. Ali, nakon što je Šešelj počeo ponovo otvoreno da govori o proširenju granica Srbije duboko u Hrvatsku, kao i na celu Crnu Goru i severni deo Albanije, rejting se ponovo vratio na nekoliko procenata ispod cenzusa. Tome su doprinele i izjave u kojima se otvoreno radovao ubistvu premijera Zorana Đinđića, a njegovog ubicu Zvezdana Jovanovića veličao kao heroja.
Tako se potvrdilo da ubedljiva većina srpskih birača ipak zazire od ponovne eskalacije tenzija u regionu i nasilja unutar samog srpskog društva. Šešelj je, shodno tome, načinio ozbiljnu političku grešku i teško je očekivati da će u dogledno vreme na srpskoj političkoj sceni imati neku ozbiljniju funkciju, osim uloge neke vrste političkog strašila pogodnog za vođenje kampanja i u zemlji i u državama u okruženju.
Vučić i SNS nisu želeli da ovakav razvoj događaja nakon Šešeljevog povratka iskoriste kako bi se jasnije distancirali u odnosu na ratne devedesete. Glavni razlog je činjenica da su u to vreme Vučić i Nikolić bili njegovi najbliži saradnici, a da većinu sadašnjeg rukovodstva SNS-a čine nekadašnji sledbenici SRS-a. Otvaranjem kampanje protiv onoga što je Šešelj činio devedeseti Vučić bi došao na njegov teren, što bi moglo da mu nanese političku štetu.
SNS i premijer Vučić žele upravo suprotno – da se devedesete u što je moguće većoj meri minimiziraju kao tema na srpskoj političkoj sceni, a da u prvom planu budu novi politički kurs, borba protiv korupcije, reforme i druge teme. Rezolucija Evropskog parlamenta bitno remeti takva nastojanja, pa je burna Vučićeva reakcija sasvim očekivana.
