Srbija: politička cena ruskog gasa

Umesto da se Srbija, kao zemlja koja izražava naklonost prema Rusiji, nađe u poziciji da bude „nagrađena“ povoljnijim energetskim sporazumom i jeftinijim gasom, desilo se suprotno. Ucenjena je dugovima, a cena gasa za industruju na srpskom tržištu je i do 30 odsto veća nego u drugim evropskim zemljama

Srbija je 24. novembra svečano, uz prisustvo praktično celog establišmenta, navarila prve cevi gasovoda „Južni tok“. Radovi, međutim, treba da počnu tek za tri meseca, odnosno u februaru. Srpski mediji o gasovodu izveštavaju kao o praktično gotovoj stvari, baratajući stotinama miliona evra koje Srbija svake godine treba da inkasira na ime takse za transfer gasa ka drugim evropskim zemljama.

Cena gradnje gasovoda kroz Srbij je sa prvobitnih 1,4 milijarde, skočila na 1,9 milijardi evra. Srbija treba da obezbedi polovinu, ali taj novac nema pa će da uzme kredit od ruskog „Gazproma“. Garant tog kredita će, faktički, biti Vlada Srbije, a otplaćivaće se kroz taksu na tranzit gasa. To, praktično, znači da Srbija, čak i ako se ceo gasovod završi na vreme, odnosno za dve godine, neće još godinama videti stotine miliona evra o kojima danas pišu srpski mediji, budući da će zaradu uzimati kreditori.

I u ostalim aspektima poslova vezanih za gradnju gasovoda Srbija je prošla ubedljivo lošije nego bilo koji drugi partner u regionu i Evropi kroz koje gasovod treba da prođe. Bila je prinuđena da ruskoj strani prepusti udeo od 51 odsto i da joj, u okviru takozvanog energetskog sporazuma, omogući praktičnu dominaciju kako nad resursima gasa i nafte kojima sama raspolaže, tako i nad prometom gasa i nafte. Srbija se tim sporazumom čak obavezala da uslove poslovanja na tržišti nafte i gasa neće menjati bez saglasnosti ruske strane.

Ovakav ugovor je, u osnovi, suprotan evropskom energetskom sporazumu koji isključuje mogućnost da iste kompanije imaju i proizvodnju i distribuciju gasa. Osim toga, sporazum Srbije i Rusije daje Rusiji potpun monopol na promet gasa i nafte, što nije u skladu sa stavom iz evroopskog energetskog sporazuma koji naglašava pravo pristupa treće strane na tržište. Dakle, ukoliko Srbija želi da ide u EU, mora da isposluje ozbiljne izmene sporazuma sa Rusijom.

Izmene neće biti lako postići jer ruska strana već sada ima u rukama moćna sredstva za pritisak na Srbiju. Naime, Srbijagas duguje za ruski gas isporučen srpskom tržištu više od milijardu evra. Srbija taj novac nema pa bi, ukoliko bi ruska strana zatražila isplatu duga, zapala u veliku krizu, uz mogućnost da joj budu potpuno blokirane isporuke gasa. Može se, dakle, reći da Rusija kroz gasni aranžman u izvesnom smislu drži ključeve evropske srpske budućnosti, na isti način na koji može da utiče na evropske perspektive Ukrajine.

Politika

Cela priča ima naglašenu političku boju. Samo nekoliko dana nakon svečanog navarivanja prvih cevi na „Južnom toku“ u insertovanom dodatku „Ruska reč“, koji se prodaje uz provladin list „Politika“, objavljen je tekst u kome se, između ostalog, ocenjuje da baza za intervencije u elementarnim nepogodama u Nišu (centralna Srbija) treba da preraste u rusku vojnu bazu. Istovremeno, ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin je u nekoliko intervjua u vodećim srpskim listovima upadljivo insistirao na stavu da bi ulazak Srbije u NATO u Rusiji bio veoma loše prihvaćen i da bi bio „glup potez“.

Jasno je, dakle, da Rusija nema nameru da dozvoli Srbiji da tek tako „otkliza“ ka EU da će, u tom cilju, umeti da upotrebi i moć koju joj daje takozvani eneretski sporazum. Paradoksalno, većina srpskih stranaka nastoji da uveri javnost kako je Rusija ta koja štiti srpske interese. Umesto da se Srbija, kao zemlja koja izražava naklonost prema Rusiji, nađe u poziciji da bude „nagrađena“ povoljnijim energetskim sporazumom i jeftinijim gasom, desilo se suprotno. Ucenjena je dugovima, a cena gasa na srpskom tržištu je oko 30 odstso veća nego u drugim evropskim zemljama.

Ovakva pozicija je posledica gotovo amaterskog vođenja spoljne politike u munulim godinama i decenijama i nesposobnosti srpskog političkog establišmenta da realno proceni mogućnosti zemlje. Nesposobna da reši ključne političke probleme i zarobljena u mitovima poput kosovskog, Srbija nije blagovremeno napravila odlučujući korak ka evrointegracijama. Otuda u pregovorima sa Rusijom nije nastupala uz podršku EU, kao što je to slučaj sa Bugarskom, Rumunijom i drugim zemljama. Zaklinjanja u bratsku ljubav nisu bila ni od kakve koristi, a Rusija je surovo iskoristila priliku koja joj se pružila.

Kako stvari sada stoje, odnosi će se nastaviti u istom smeru, na šta ukazuju izjave ruskog ambasadora Čepurina kao i pominjanje mogućnosti otvaranja ruske vojne baze u Nišu. Srpski vladajući blok deluje prilično zbunjeno, a premijer Ivica Dačić odgovornost za razvoj događaja prebacuje na EU, optužujući je da ne pomaže Srbiji koja zbog toga mora da jača saradnju sa Rusijom i drugim zemljama na istoku. Sličan argument su upotrebile i ukrajinske vlasti, objašnjavajući razloge zbog kojih su, nakon pretnji Moskve, odustale od potpisivanja sporazuma sa EU.

Radovi

Gasovod „Južni tok“ objektivno nije rusko-srpski, nego rusko-evropski projekat i zavisiće od konjukture na evroposkom tržištu i razvoja odnosa Rusije i Evropske unije, a ne od želja Srbije. Lansiran 2008, kada je konjuktura bila mnogo veća, a ulaganja u posao potencijalno mnogo isplativija. Prvobitna cena gradnje kompletnog gasovoda bila je oko 10 milijardi evra, a danas se ona procenjuje na najmanje 19 milijardi. Zemlje do kojih treba da bude transportovan gas danas su, usled snažne ekonomske krize, znatno siromašnije nego što su bile pre pet godina, zbog čega bi mogle da preispitaju investicije.

U stvarnosti postoje samo dve svečano navarene cevi, dok je većina drugih stvari vezanih za gasovod i dalje u planovima. Ključno pitanje na koje u ovom trenutku nema jasnog odgovora je da li u Italiji, Švajcarskoj, Austriji i drugim evropskim zemljama koje su krajnji potrošači postoji dovoljno jaka tražnja koja bi ih motivisala da požure sa završetkom skupog projekta. Jer, tražnja za ruskim gasom u Evropi je pala za oko petinu, a dominacija Rusije kao jedinog snabdevača evropskog tržišta je uzdrmana.

Evropske zemlje su, poučene takozvanim gasnim krizama izazvanim neslaganjima Rusije i Ukrajnine i drugih zemalja kroz koje prolaze već izgrađeni gasovodi, počela naveliko da nabavljaju i tečni gas. U planu je i izgradnja još jedne trase „Severnog toka“ koja će, zaobilazeći Ukrajinu i druge tranzitne zemlje, povećati dotok ruskog gasa u Evropu.

Rusija je počela da gradi gasovod od nalazišta u unutrašnjosti sa kojih treba da se snabdeva „Južni tok“, kao i da polaže cevi u Crnom moru. Ali, nema precizne informacije o tome da li se radi intenzivno, kao ni o tome da li su rešeni svi ozbiljni tehnički problemi vezani za prelazak gasovoda preko Crnog mora koje je duboko i veoma nepodesno za rad.