Vučićević i Vučić
Ne želi Vučić da menja spoljnu politiku Srbije, nego traži da niko spolja ne dovodi u pitanje njegov odnos prema opoziciji, medijima, nevladinom sektoru i oponentima svake vrste
Mandatar za sastav nove srpske vlade Aleksandar Vučić lično je podržao medije i urednike koji su optužili Brisel i Vašington da učestvuju u pripremi prevrata i „izazivanju haosa“ u Srbiji. Usledio je hitan sastanak sa ambasadorima Evropske unije (EU) i SAD Majklom Davenportom i Kajlom Skotom. Bilo je, kažu obavešteni izvori, prilično napeto, ali je Vučić ipak ostao „faktor stabilnosti“ u regionu i lider koji Srbiju ubrzanim koracima vodi ka EU.
Srpski tabloidi, koji su pod snažnim uticajem vladajućih krugova, i do sada su objavljivali informacije iz „pouzdanih izvora“ o navodnim pripremam državnog udara, dovodeći to u vezu sa „stranim službama“, ali nikakvih reakcija Brisela i Vašingtona tim povodom nije bilo. Ovoga puta ambasador Skot je rekao da tvrdnje tabloida „Informer“ da „EU i Amerika organizuju plaćene ekstremiste da prave haos u Srbiji“ podrivaju pozitivne odnose sa SAD, a otvorene kritike su stigle i iz Brisela.
Hitan sastanak sa Vučićem ambasadori su tražili i dobili neposredno nakon ovih zvaničnih reagovanja. To pokazuje da su Brisel i Vašington želeli da stave Vučići do znanja kako ne misle da tabloidi na svoju ruku spekulišu o zaverama protiv Srbije, što nije ostalo bez odjeka. Premijer je nakon sastanka delovao prilično pomirljivo. Rekao je da su evrointegracije za Srbiju prioritet, ali da on ne uređuje tabloide i da ne može da im zabrani da pišu šta hoće.
Vlasti, međutim, nisu ni pokušale da organizuju javnu kampanju kako bi opovrgle optužbe medija. Vučić je, kao i ranije u sličnim prilikama, stavio do znanja da ceni rad tabloida. Istovremeno je u potpunosti podržao svoje najbliže saradnike koji su na društvenim mrežama govorili o međunarodnoj zaveri protiv Srbije, ne izrekavši na njihov račun nikakve ozbiljnije kritike.
Motivi
Nakon ne baš prijatnog sastanka sa ambasadorima EU i SAD učestalo se, naročito iz redova proevropski raspoloženih opozicionih stranaka, postavlja pitanje da li se premijer sprema da smanji podršku evrointegracijama i više se okrene Rusiji. Tako nešto nije nemoguće, ali je ipak malo verovatno jer Vučićeva pozicija duboko zavisi od Zapada, bez koga bi srpska ekonomija bila na kolenima.
Motivi su, čini se, nešto drugačiji. Okidač za najnovije zatezanje sa Zapadom je rast napetosti na srpskoj političkoj sceni. Vučić se po prvi put suočava sa kakvim-takvim otporom političkih oponenata, a izgleda da je ozbiljno zabrinut zbog upornog rasta protesta u Beogradu i Novom Sadu, izazvanih nepromišljenim, nezakonitim i bahatim odlukama vlasti kojima su neposredno ugrožena prava i slobode građana.
U Beogradu je prošle nedelje demonstriralo 20.000 ljudi zbog nezakonitog rušenja objekata u centru grada (na prethodnom sličnom protestu bilo je oko 15.000 ljudi), a u Novom Sadu zbog smena na Radio Televiziji Vojvodine (RTV). Vučić ne želi nikakav otpor, a očigledno veruje da organizatori protesta imaju podršku Zapada. Trn u oko su mu i svi mediji koji na bilo koji način kritikuju vladu, a vlastima bliski tabloidi takve medije dovode u vezu sa Zapadom i optužuju ih da rade protiv interesa Srbije.
Budući da mandatar za sastav nove srpske vlade javno ne dovodi u pitanje sprovođenje politike prema Kosovu i Bosni i Hercegovini, može se zaključiti da zatezanje odnosa sa Vašingtonom i Briselom nije izraz nezadovoljstva političkim zahtevima Zapada, nego neka vrsta poruke vlasti da im se niko ne meša u ono što radi unutar Srbije. Ne želi, dakle, Vučić da menja spoljnu politiku, nego traži da niko ne dovodi u pitanje njegov odnos prema opoziciji, medijima, nevladinom sektoru i oponentima svake vrste.
Kampanja
Vučić i njegov propagandni tim iz svega nastoje da izvuku maksimalnu političku korist. U najširoj javnosti u Srbiji je, naime, ostao utisak da se premijer herojski odupire pritiscima moćnika sa Zapada, pri čemu uspešno izbegava otvaranje ozbiljnije krize u odnosima. Njemu za sada polazi za rukom da se prikaže kao ozbiljan igrač koji Srbiji može da osigura samostalnu i nezavisnu poziciju i da uspešno balansira između velikih sila, ne pristajući na pretnje i ucene.
Ali, održavanje ovakve slike moguće je na određeno vreme, i to samo pred domaćom publikom. U realnosti, srpske vlasti nemaju ni ekonomski ni politički kapacitet da iznude ustupke od bilo koje velike sile. Pokazivanje mišića moguće je samo do mere prihvatljive Briselu i Vašingtonu, prevashodno zainteresovanim za uspostavljanje i održavanje stabilnosti na Kosovu i u Bosni i Hercegovini, gde se od Republike Srpske (RS, srpski entitet) traži da i u praksi prihvati postojanje centralnih vlasti.
Činjenica da u odnosu na Kosovo i BiH u globalu vodi politiku u skladu sa očekivanjima Zapada Vučića i održava u sedlu. Ali, kako vreme odmiče, sve važnija postaju pitanja koja se tiču vladavine prava, stepena demokratije i poštovanja ljudskih i građanskih prava u Srbiji, što povećava nervozu u redovima vlasti. I na unutrašnjem planu rast nezadovoljstva Vučićevom vladom direktno je povezan upravo sa ovim pitanjima, a ne sa Kosovom ili Bosnom i Hercegovinom.
Premijer zna da ljudi koji demonstriraju na ulicama Beograda u Novog Sada nisu većina i da ne mogu da ga smene. Ali, takođe je svestan da bi, u slučaju da se u Briselu ili Vašingtonu zaključi da njegovo vreme ističe, mogli da dobiju snažniju podršku spolja. Otuda pokušava da stvar saseče „u korenu“, odnosno da mogućnost takvog povezivanja svede na minimum, ostavljajući prostor za nagađanja da bi, ako u tome ne uspe, mogao da se okrene Moskvi.
