Nedavno se u Alpbahu, ulickanom austrijskom selu, završio još jedan Evropski forum. Svoje stavove izneli predsednici Kosova i Albanije, predsednik Srbije Tomislav Nikolić otkazao je dolazak. Mladi su ostali razočarani. Zapravo, kakav je odnos mladih prema predsedniku Nikoliću?
Nedavno se u Alpbahu, ulickanom austrijskom selu, završio još jedan Evropski forum, koji od samog osnivanja, davne 1945. godine, okuplja studente, predavače, eksperte i biznismene iz celog sveta, koji se (in)direktno bave aktuelnim dešavanjima i mogućim izazovima, kako na evropskom tako i na globalnom nivou. Ove godine, u okviru Političkog simpozijuma, organizovana je diskusija na temu Od pomirenja do integracija: Kako mladi mogu doprineti zajedničkoj budućnosti, u kojoj su, između ostalih, svoje stavove izneli predsednici Kosova i Albanije, Atifete Jahjaga i Bujar Nišani. Jahjaga je objasnila da omladinu doživljava kao osnovu progresa zapadnog Balkana, kako u regionalnom, tako i u kontekstu evro-atlanskih integracija. Za Nišanija, mladež ima svako pravo da očekuje puno od svojih političkih elita. Sve u svemu, oboje su se složili da je uloga mladih i civilnog društva od suštinskog značaja i pozvali ih da se upuste u dijalog kako bi proces pomirenja i dalje regionalne saradnje bio što uspešniji.
Iako su prethodne verzije programa foruma jasno najavljivale i predsednika Srbije Tomislava Nikolića kao jednog od učesnika (bez naznake “tbc” – to be confirmed [da se potvrdi]), u konačnoj verziji njegovog imena nije bilo – otkazao je dolazak. Mladi su ostali razočarani. Dok je nekolicina pomislila da su u pitanju zdravstveni problemi ili strah od nedovoljne jezičke osposobljenosti, neki drugi su Nikolićevo nepojavljivanje pokušali da “opravdaju” zabrinjavajućom situacijom i brojnim dilemama kod kuće (kao što je trenutna “razapetost” Srbije između Evropske unije i Vladimira Vladimiroviča). Ipak, većina je ostala pri ideji da se radi kako o predsednikovoj neželji da se suoči i upusti u diskusiju sa predstavnicima Kosova i Albanije, tako i o mogućim pitanjima o njegovom prelasku iz radikala u naprednjaka, o još uvek zagonetnom sticanju diploma osnovnih i master studija, itd. Kod ovakve omladine banalni odgovori – u kojima je ona poistovećena sa izlizanom doskočicom “mladost-ludost” (pa sebi daje za pravo da svašta pita) – ne prolaze.
Zapravo, kakav je odnos mladih prema predsedniku Nikoliću? Na primer, Socijaldemokratska omladina ga je 2010. godine u jednoj od svojih akcija kandidovala za “naj(NE)evropljanina godine”. Nešto kasnije, mlade Demokrate su zatražile da se proveri njegova imovinska karta, jer “veliki broj građana Srbije može samo da sanja o imovinskoj karti kakvu on ima”. Socijaldemokrate su Nikolića prošle godine pitale da li će “ispuniti obećanje iz predizborne kampanje i prisustvovati prajdu”. Kad se nova Parada ponosa desi, biće to prilika da proverimo predsednikovu spremnost da stane na čelo kolone i maše zastavom duginih boja, kao što je svojevremeno s ponosom paradirao u majici sa likom Vojislava Šešelja, optuženog za ratne zločine. Ili bi ga i ova omladina (solidno upućena u njegovu političku prošlost) izviždala, baš kao što su ga izviždali neki sasvim drugi mladi prilikom govora na Gazimestanu, 28. juna, na šta im je Nikolić odgovorio: “[J]a vam opraštam jer ne znate šta činite”. Svesni i zabrinuti zbog predsednikove ideološke zbunjenosti (ili prevrtljivosti?), nedavno su mu omladinci Liberalno demokratske partije poklonili globus i svoju platformu, kako bi se lakše orijentisao i shvatio u kom pravcu Srbija treba da ide.
S druge strane, omladina Srpske napredne stranke, iako znatno više zainteresovana za svoju bliskost sa premijerom Aleksandrom Vučićem, podržava život i delo predsednika Nikolića. Još 2011. godine, napredni omladinci su (baš kao što to danas radi opozicioni podmladak) digli glas protiv cenzure na internetu, zato što su dominantni srpski portali odbili da prenesu reči podrške “njihovom Tomi”, koji se odlučio za štrajk glađu, kako bi tadašnja vlast raspisala izbore. U ulozi predsednika Srbije, Nikolić se u nekoliko navrata obratio kako naprednoj tako i onoj drugoj mladeži. U aprilu je poručio studentima da se “ne igraju” sa studijama: “Sve što želite da naučite, naučite jako mladi. Ja sam učio sad, znam koliko je to teško”. Takođe, ovom prilikom upozorio je buduće brucoše da se dobro informišu pre upisa na studije: “Nemam sumnju da treba da postoje privatni fakulteti i univerziteti, ali imam sumnju da se tu nešto sa kvalitetom dešava”. Uistinu, ovo je vrlo korisna poruka za celokupnu srpsku omladinu, dodatno pojačana nedavnom aferom o plagiranim doktoratima ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića i predsednika opštine Novi Beograd Aleksandra Šapića, odbranjenim na univerzitetima Megatrend i Union.
Bilo kako bilo, odluka predsednika Nikolića da otkaže svoj dolazak, a da pritom ne pošalje adekvatnu zamenu na Evropski forum u Alpbahu, ukazuje kako na njegovu ličnu, tako i na neozbiljnost Srbije kao države. Predsednici Kosova i Albanije su sa zadovoljstvom pozdravili prisutne, a onda sa ostalim učesnicima diskutovali o značaju mladih iz celokupnog regiona, pozivajući ih da se organizuju i što više sarađuju. Čak i u slučaju da je sve ovo rečeno zarad promocije dveju država, to je u ovom slučaju nebitno. Suština je da srpska zvanična strana ne bi trebalo da se povlači pred ovakvim skupovima bežeći od kolega i ovde prisutne omladine koja, uz dužno poštovanje, nije naklonjena Srpskoj naprednoj stranci. Uostalom, kada je davao ostavku na mesto predsednika stranke, zbog izbora za predsednika Srbije, Nikolić je obećao: “Sa ponosom ću biti predsednik svih građana i učiniću sve da oni budu ponosni na mene”. Ono što svakako ostaje nejasno je da li je predsednik (kao i mnogi drugi) shvatio da svesno izbegavanje kritike ili, još gore, neosnovana osuda iste, ne može biti bez roka trajanja u današnjoj Evropi?; kad-tad zavaravanja ovakve vrste sama sebe oteraju na testiranje i neminovno otvore nove mogućnosti.
* Autor se zahvaljuje mladima koji su bili u Alpbahu i želeli da se upuste u priču o politici, političarima i politizerima.