Ron Jeremy

Ron Jeremy

Cela priča nije intonirana kao šala, nego kao sasvim ozbiljna analiza, što znači da njeni kreatori očekuju da je publika kojoj je namenjena tako i prihvati

08.01.2018. -  Dragan Janjić Beograd

Američki porno glumac Ron Džeremi neočekivano je postao zvezda političke scene u Srbiji. Sve je počelo nakon što je srpski glumac Sergej Trifunović, poznat po oštrim kritikama vladajućeg bloka, otvorenoj podršci opoziciji, ali i provokativnim nastupima u javnosti, na društvene mreže postavio zajedničku fotografiju sa američkom porno zvezdom, što je tabloidu Informer poslužilo kao povod za oštar napad na opoziciju.

Tekst je objavljen pod naslovom “Posle kocke i droge stižu i pornići! Đilasova ekipa hoće da pretvori Beograd u leglo poroka”. Dragan Đilas je bivši gradonačelnik Beograda koji je najavio da će se, uz podršku opozicije, na proleće kandidovati na izborima za lokalne gradske vlasti u Beogradu. Tabloidi, između ostalih optužbi, “pripisuju” strankama koje ga podržavaju da zagovaraju legalizaciju droge, a Đilasu da je vlasnik kockarnice u Beogradu.

Trifunović se potrudio da preko društvenih mreža prosledi Ronu Džeremiju informaciju o tekstu u kome se on, i to ne u šaljivom tonu, dovodi u vezu sa pokušajima opozicije da smeni vlast u Srbiji, pa je cela priča u svega nekoliko sati poprimila tragikomičan karakter. Na tviteru su se ređale (a sve su prilike da će se i dalje ređati) duhovite opaske pa i stihovi poput “Džeremi Rone, ne daj da Srbiju slome”.

Sergej Trifunović

Sergej Trifunović

Sve ovo bi moglo zaista da se posmatra kao zgodna komedija koja uveseljava narod u jeku novogodišnjih i božićnih praznika, da tabloidi u Srbiji ne funkcionišu kao jedna od osnovnih poluga političke propagande vladajućeg bloka. Na njihove adrese iz vladajućih krugova ne stižu praktično nikakve optužbe, dok se protiv malobrojnih medija koji kritički pišu o vlastima vode orkestrirane kampanje u kojima zapaženu ulogu imaju upravo tabloidi.

Ukratko, oni kojima se tabloidi obraćaju (a reč je o ubedljivo najtiražnijim i najčitanijim pisanim medijima) dobijaju poruku koja delovanje opozicije svodi na “Sodomu i Gomoru”, a sve uz sadejstvo inostranog faktora, ovoga puta otelotvorenog u liku (za svoju profesiju poprilično vremešnog) Rona Džeremija. Cela priča nije intonirana kao šala, nego kao sasvim ozbiljna analiza, što znači da njeni kreatori očekuju da je publika kojoj je namenjena tako i prihvati.

Tragikomičan pokušaj moralisanja koga se prihvatio tabloid događa se u zemlji u kojoj najgledanije privatne televizije sa nacionalnim frekvencijama, gotovo bez ikakvih ograničenja, intenzivno emituju rijaliti programe pune pornografije, prostakluka i nemorala. Pri tome valja znati da su pornići filmovi i da ih publika tako i doživljava, a da ono što se događa i govori u rijaliti programima nije fikcija i da sugeriše realnost, pa je utoliko opasnije ako se široko zloupotrebljava.

Tako se epizoda sa američkom porno zvezdom pretvara u neku vrstu metafore javnog života u Srbiji, krajnje poremećenog redosleda društvenih i moralnih vrednosti i ubedljive dominacije dnevno političkih potreba stranaka nad tim vrednostima. Cela priča može da bude i kontraproduktivna po vladajući blok, naročito u obrazovanijim slojevima stanovništva, ali je pitanje da li tako može da deluje i na slojeve kojima je namenjena.

Ni opozicija ni Ron Džeremi nemaju kome da se žale. Podnošenje tužbi sudovima u ovakvim slučajevima teško da može da ima neki efekat, naročito ako se ima u vidu činjenica da su vlastima bliski mediji naprosto preplavljeni

sličnim, istina ne uvek toliko smehotresnim sadržajima. Mediji u kojima bi mogli da objasne o čemu je zapravo reč postoje, ali njihov uticaj na šire slojeve stanovništva nije veliki.

Opozicija će kroz kampanju za beogradske izbore verovatno nastojati da ukaže na pogubnost i neodrživost ovakvog pristupa, ali ni njena moć i uticaj nisu veliki. Uprkos svemu, sasvim je moguće da ovakav i slični potezi ipak donesu više štete nego koristi vladajućem bloku. Jer, ako vladajuće stranke zaista imaju punu dominaciju i poverenje birača, opravdano je postaviti pitanje čemu potreba za ovako niskim udarcima? Logično je, takođe, očekivati da takvo pitanje počne sebi da postavlja sve veći broj ljudi, odnosno glasača.