Vlast u Srbiji ne želi dijalog

Intervju sa Majom Stojanović, direktorkom Građanskih inicijativa, o sve većem pritisku na organizacije civilnog društva u Srbiji i gušenju kritičke misli

Maja Stojanović je na čelu Građanskih inicijativa, organizacije civilnog društva koja 25 godina istrajno pokušava da utemelji demokratske vrednosti u Srbiji. Spada u red najistaknutijih aktivistkinja u nevladinom sektoru i već godinama se bori za jačanje građanskog društva putem obrazovanja, promovisanja demokratije i podrške aktivnom građanstvu.
U razgovoru za OBC Transeuropa, Maja Stojanović govori o autoritarnim karakteristikama vlasti u Srbiji i njihovim posledicama po civilno društvo, napadima na nevladin sektor, dijalogu bez efekata, tabloidnoj kampanji protiv organizacija civilnog društva.

Kako biste generalno ocenili odnos vlasti i civilnog društva?

Vlast u Srbiji se, po svim ocenama nezavisnih međunarodnih i domaćih organizacija, već deceniju polako odvaja od demokratskih principa. Civilno društvo je osnova demokratije, sa osnovnim ciljem da demokratiju u jednom društvu unapređuje i čuva je od degradacije. Uzevši to u obzir, može se veoma lako pretpostaviti kakav je odnos vlasti i civilnog društva u Srbiji.

Kada vlast i civilno društvo u jednoj zemlji nemaju načelno iste ciljeve – vladavinu prava, poštovanje ljudskih prava, jačanje demokratskih institucija, podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku – ne može se govoriti ni o uspostavljanju konstruktivnog odnosa koji bi nas približio ostvarivanju pomenuttih ciljeva. Dodatno, uz ovakvu načelnu postavku stvari, situacija se još više pogoršava kada vlast ima autoritarne karakteristike. Ove karakteristike se pokazuju u činjenici da se bilo kakva kritika vidi kao napad na samu vlast i državu, da se slobode udruživanja i izražavanja svakodnevno ugrožavaju od strane države, te da se guše mediji koji građanima profesionalno predstavljaju stanje stvari u zemlji.

Uputili ste nedavno otvoreno pismo ministarki za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordani Čomić. Zašto?

Ovo je samo jedno od pisama i saopštenja koja su prethodnih godina civilno društvo i slobodni mediji upućivali brojnim predstavnicima vlasti. Nakon poslednje promene vlasti – reč “promena” treba shvatiti sa zadrškom, jer se partije na vlasti nisu promenile od 2012. godine, posle serije vanrednih izbora u tom periodu čiji je jedini cilj bio održavanje društva u stanju stalne napetosti – ustanovljeno je još jedno novo ministarstvo, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. Na čelo tog ministarstva je postavljena osoba koje je do tada bila deo opozicionog bloka. Ovaj potez vlasti može da se posmatra kao želja da se reše najproblematičnija pitanja u zemlji. Čini mi se da međunarodna zajednica to i dalje vidi na taj način. Ono što se previđa jeste činjenica da je ministarka Gordana Čomić javno rekla da nije nadležna ni za jedno političko pitanje važno za opstanak same demokratije – poput odbrane slobode udruživanja, informisanja, izražavanja, zaštite najugroženijih grupa – jer ih ona sama ne ugrožava ili je te zakone i teme gurnula u fioke. Pismo koje smo poslali ima želju da ukaže na dve stvari. Prva je loše stanje medija i civilnog društva u zemlji, a druga je nepristajanje na proglašavanje nenadležnosti u oblastima koje su direktno vezane za ljudska i manjinska prava i slobode.

Da li je bilo neke reakcije nakon otvorenog pisma?

Iako je pismo pročitao predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) direktno ministarki Čomić na sastanku, ona nije na njega odgovorila. Reakcije nije bilo ni nakon samog sastanka. Rekla bih da je reakcija ćutanja dovoljna da se iz nje izvuče dosta zaključaka, kao što je politička nemoć ministarstva, nezaineresovanost da se izađe iz okvira decenijski definisane politike ugožavanja demokratije i na kraju neprihvatanja odgovornosti prema građanima za ovakvo stanje u društvu.

Kako je došlo do toga da se nekoliko desetina organizacija civilnog društva, medija i pojedinaca nađu na spisku srpske Uprave za sprečavanje pranja novca?

Država je jednostavno zloupotrebila i preporuke FATF (Financial Action Task Force) koje se tiču sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma i domaće zakone kako bi se obračunala sa organizacijama koje ukazuju na korupciju, nepoštovanje ljudskih prava, važnost suočavanja sa prošlošću, kao i sa medijima koji izveštavaju profesionalno i odupiru se političkim i finasijskim pritiscima od strane vlasti. Uprava je uputila pismo svim bankama u Srbiji u kojem je navela da sumnja da se određeni pojednici i organizacije bave pranjem novca i finansiranjem terorizma. Na osnovu iskazane sumnje banke su po zakonu bile u obavezi da sve račune, transakcije i podatke o ovim licima predaju Upravi. Nakon pribavljanja podataka, direktor Uprave je javno izjavio da nemaju nikakve sumnje, ali da nisu imali drugi mehanizam da pribave podatke. Jasnije rečeno, morali su da slažu banke da sumnja postoji, jer u suprotnom banke imaju obavezu da ove podatke čuvaju po drugim zakonima ove zemlje i ne bi ih dostavile Upravi.

Kakav je bio epilog?

Što se tiče same države i situacije u zemlji, jedini epilog koji smo imali su konstantne kampanje u tabloidima bliskim vlasti, u kojima se ovi podaci koriste kako bi se blatio civilni sektor i lokalni mediji pružajući polutačne ili netačne informacije i izvodeći dokaze da su ovi ljudi, mediji i organizacije strani plaćenici. Nikada nije priznata niti utvrđena odgovornost Uprave u ovom postupku.

S druge strane, mnoge međunarodne organizacije i institucije su reagovale na ovo ugrožavanje sloboda. Na kraju, Moneyval (stalno telo Saveta Evrope, zaduženo za procenu usklađivanja međunarodnih standarda u oblasti borbe protiv pranja novca i finansiranja terorizma) je doneo zaključak u kojem je eksplicitno rečeno da ove podatke Uprava ne sme da traži bez osnovane sumnje i ukazao da zemlje članice Saveta Evrope ne smeju da zloupotrebljavaju preporuke FATF-a s ciljem ugrožavanja civilnog društva.

Zašto se organizacije civilnog društva nisu ukuljučile u konsultativni proces sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog za izradu dokumenta javne politike za stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva u Republici Srbij?

Proces donošenja medijske strategije pre nekoliko godina je bio zaustavljen zbog pritisaka medija i civilnog društva zbog neinkluzivnosti procesa i lošeg predloga strategije od strane države. Nakon toga, država je pokrenula novi proces, ekstremno inkluzivan, po svim standardima i na kraju posle godinu dana dobili smo novu strategiju. Ta strategija ima prihvatljiv kvalitet, ali i tokom trajanja izrade strategije i nakon donošenja iste, u praksi se situacija sa medijskim slobodama strmoglavo pogoršavala. To nije jedini primer niti razlog, ali najbolje pokazuje koliko nema smisla da civilno društvo troši svoje resurse i vreme da pomaže državi da napravi strategiju koja neće biti primenjena. U zemlji u kojoj nema vladavine prava, nema smisla praviti nove strategije i zakone. Situacija sa civilnim društvom i slobodom medija bi bila duplo bolja samo kad bi se primenili postojeći zakoni.

Šta je neophodno za dijalog vlasti i civilnog društva? Očekujete li da do tog dijaloga dođe?

Čini mi se da jedini dijalog koji vlast želi jeste onaj koji se odvija samo radi svog postojanja. Njegov jedini cilj jeste da se pokaže međunarodnoj zajednici da je država otvorena za stavove građana. Međutim, kada dođe momenat da se ti stavovi prihvate, država se povuče. Važno je na kraju reći da ako pričamo o uključivanju civilnog društva u procese koje vodi država ono postoji sve vreme. Civilno društvo učestvuje u javnim raspravama, deo je radnih grupa za pisanje zakona i strategija, organizuje stalne sastanke sa vlastima, u skladu sa postojećim zakonima. Problem je što civilno društvo ukazuje da ova uključenost, odnosno već postojeći dijalozi ne daju nikakve rezultate. Dakle, ne treba nam početak nečega što već postoji, treba nam suštinska komunikacija i rezultati već postojećih procesa.

Zašto je država odlučila da tvrdi da će tek sada početi dijalog između civilnog društva i države, izvan sadašnjeg pravnog okvira, ne želeći da poštuje postojeće standarde, to moramo njih da pitamo.