Banja Koviljača, Srbija (foto B92)
Ove godine u Srbiji je bilo oko 3100 zahteva za azil. Većina njih je iz Avganistana (56,2%), iz Somalije (18%) i iz Pakistana (10%), pa slede Palestina, Iran i severnoafričke zemlje. Intervju sa Radošem Đurovićem iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Beograda
Koliko migranata je trazilo azil u Srbiji poslednjih godina?
Zakon o azilu je stupio na snagu 2008. godine sa kojim je Srbija preuzela nadležnost u oblasti azilanata od UNHCR-a. Tokom 2008. godine je bilo oko 52 zahteva za azil, 2009. godine 275, 2010. godine 522, a ove godine 3100.
Odakle su azilanti i kojim putevima stižu u Srbiju?
Većina njih je iz Avganistana (56,2%), iz Somalije (18%) i iz Pakistana (10%), pa slede Palestina, Iran i severnoafričke zemlje. U najvećem broju slučajeva oni dolaze iz Turske i Grčke. Nekada su iz Grčke iz luke Patrosa išli ferryboat-om u Italiju. S obzirom na činjenicu da su uspeli da ih zaustave, većina njih emigrira preko Makedonije ili Kosova do Srbije i prelaskom mađarske granice stignu u Evropsku Uniju. Pored toga neki ljudi migriraju preko Albanije, Crne Gore i pređu Jadransko more, a neki izaberu put preko Rumunije ili Bugarske.
Koliko njih je dobilo azil?
U Srbiji postoje 2 vrste azila: azil kao izbeglički status (refugee status), koji još do sada niko nije dobio i azil kao subsidijarna zaštita (subsidiary protection), koji je dobilo 5 ljudi, zbog opštih nemira u tim zemljama (Etiopiji, Iraku, Somaliji).
Više od 95% ljudi je napustilo proceduru, jer ne žele da ostanu u Srbiji, nego im srpski azilni sistem služi kao neka vrsta odmora na putu do Evropske Unije. Većini od njih Srbija je samo usputna stanica, gde traže azil kako bi bili legalno u zemlji, da ne bi rizikovali da ih policija uhapsi. Ukoliko dobijaju azil, dobijaju smeštaj (ako ima mesta), ličnu kartu (koja im treba kako bi podigli novac), imaju pravo slobodnog kretanja po celoj teritoriji i pravo na zdravstvenu zaštitu, pa su u mogućnosti da se spremaju za prelazak granice u Evropsku Uniju. U većini slučajeva procedure se obustavljaju jer ljudi nestaju posle boravka u Srbiji, koji prosečno traje oko 2 meseca, a što je pre bilo još manje, oko mesec dana.
Kako se situacija sada menja?
U Srbiji se pokazuje tendencija povećavanja broja ljudi koji žele da ostanu. Budući da je cilj srpskih organa da što manji broj imigranata dobije azil, razvija se koncept sigurne treće zemlje što podrazumeva da srpski organi odbacuju sve zahteve ukoliko je pojedinac prošao kroz zemlje gde je mogao da traži azil ali nije, kao što su na primer Grčka i Makedonija. Ako se odbacuje zahtev migranata, Centar za Azil podnosi žalbu sudu. Problem je da je procedura dugotrajna i zbog toga treba migrante u međuvremenu motivisati da sačekaju odluke, ali puno njih napušta državu da bi nastavili put ka Zapadnoj Evropi. Situacija se promenila sredinom ove godine jer Mađarska ima interese da spreči ilegalni prelazak granice. Grčka nije više zemlja u koju druge evropske zemlje mogu da vrate tražioce azila jer je Evropski sud za ljudska prava utvrdio da Grčka ne može da pruži odgovarajuću žaštitu. Ukoliko je Mađarska prva sigurna zemlja gde su imigranti ušli u EU, iako su zatečeni u ostalim zemljama EU vraćaju ih u Mađarsku. Zbog toga su Mađarska i Frontex osigurali granice i razvili su koncept- Srbija kao treća sigurna zemlja, tako da su značajno usporili migraciju. U Subotici, blizu mađarske granice, povećan je broj migranata koji čekaju zbog pojačane kontrole na graničnim prelazima. Oni su i ranije emigrirali u hiljadama kroz Srbiju ali nije niko primećivao.
Od čega žive azilanti dok su u Srbiji?
Skoro svi azilanti imaju materijalna sredstva; ili prodaju sve što imaju u zemlji ili njihove porodice šalju, ili se finansiraju iz svoje zajednice u Evropi. Ukoliko nisu smešteni u centar za azil, oni su smešteni u privatnim smeštajima, koji sami plaćaju. Po zakonu mogu da dobiju socijalnu pomoć od države (oko 50-60 evra mesečno po glavi) ukoliko su u privatnom smeštaju, ali jako malo od njih je koristio ovu mogućnost jer smatraju da su u Srbiji samo privremeno.
Po vašim ocenama koliko ima ilegalnih migranata?
Jako je teško da se kaže tačan broj, ali pretpostavljamo da između 10.000 i 20.000 hiljada prolazi kroz zemlju. Mi smo bili u Preševu i videli smo kako izgleda granična kontrola. Granica između Srbije, Makedonije i Kosova se ne kontroliše: teren je brdovit i šumovit, policija nema dovoljno zaposlenih i lokalno stanovništvo učestvuje u krijumčarenju. Postoji jedna organizovana kriminalna grupa, koja ima porodičnu strukturu, i njihov rad je organizovan sa obe strane granice i jako je teško infiltrirati se.
Kada se priča o deportovanju migranata, u koje zemlje su deportovani?
U Makedoniju, iako deportacija vrlo sporo teče. Krajem novembra Srbija i Makedonija su ratifikovale Protokol koji podrazumeva proceduru za readmisiju (sporazum je već bio potpisan ranije).
U Banji Koviljači, blizu granice između Srbije i Bosne i Hercegovine, gde se nalazi Centar za azil i smeštaj stranaca, tokom poslednja dva meseca situacija je postala napeta. Jedan ilegalni migrant je osumnjičen za silovanje, stanovnici traže izmeštanje imigranata, blokirali su puteve i roditelji nisu poslali decu u školu. Kako su javno mnenje, medija i politika reagovali na to?
Što se tog slučaja tiče, postupak je u toku i neke stvari nisu jasne, ali je važno podsetiti ljude da od 2008. do danas ne postoji krivično delo koje je počinio azilant. Svedoci smo političkog korišćenja cele situacije. Pored toga postoji konglomerat lokalnih interesa (investitori, turistički savez) koji rade na organizovanom izazivanju panike. Od početka 2010 oni su počeli sa pritiscima na Centar za azil u Banji Koviljači, koji je trebalo da se proširi da bi imao kapacitet za smeštaj svih imigranata, stopirali su taj projekat i počeli da šire dezinformacije. Povodom prijavljenog slučaja silovanja su organizovali ksenofobične proteste, kako bi predstavili volje naroda, koji su mene podsetili na progon Jevreja. Mediji su reagovali na skroz senzacionalistički način i pored toga i na političkom planu podržavaju te proteste. Objektivno gledano u Banji Koviljači je bilo više azilanata nego što je trebalo da bude, oni su trebali da budu raspoređeni po celoj zemlji. Pored toga grad je postao centar krjumčarenja ljudi, pa je bio i veliki broj ilegalnih migranata. Ali to ne opravdava ponašanje lokalnih stanovnika. Sada je Banja pun policije, koja ulazi u kuće gde sumnja da ima ilegalnih migranata, pa oni koji su ostali su azilanti. Na osnovu gore navedenog možemo očekivati da i u drugim sredinama gde će nastati centri za azil doći će do velikih problema. U međuvremenu su otvorili novi centar za smeštaj u Bogovađi, koja je izolovano selo (najbliži grad je Lajkovac, udaljen deset kilometara).
Prema podacima komesara za izbeglice Vladimira Cucića od 500 prijavljenih kršenja zakona u koja su bili ukljiučeni migranti, samo u 2 slučaja su oni bili počinioci krivičnih dela, u ostalim slučajevima su bili žrtve. Kakav je nivo nasilja nad njima u Srbij?
Napadi od strane lokalnog stanovništva nad migrantima u Banji Koviljači i Loznici se manifestuju u oduzimanju novca. Za sada napadi nisu racistički napadi, motiv izvršenja napada je krada novca ali situacija je opasna. U nekom skupu u Banji Koviljači gde sam ja lično bio prisutan, bili su navijači Crvene Zvezde iz Beograda; navijači mogu naći novu ideju u mržnji prema migrantima.
Pre neke 3 nedelje mađarski portal Mindennapi je objavio snimku u kojoj migranti koji su kampovali blizu depona u Subotici svedoče kako ih srpski policajci tuku i reketiraju. Kako policija postupa u ovim slučajevima?
Ne posedujemo podatake o tome, nismo imali prijavljenjih slučajeva da se migranti žale na tretman policije. Jedno objašnjenje može da bude da se suočavaju sa problemima reketiranja i ostalih napada kad dolaze u fazu prelaska granice, kad ih uhvate prilikom pokušaja prelaska granice između Srbije i Mađarske, vraćaju ih odmah za Srbiju i posle određenog vremena oni ponovo pokušavaju da pređu granicu i da nastave svoj put. Ali o tome mi nemamo nikakvih informacija jer oni se ne vraćaju nazad.
