Dok se u Hrvatskoj dan kada je proterano preko 200.000 Srba slavi vojnom paradom, u Srbiji je Dan žalosti. Vlasti u Zagrebu žrtve prećutkuju a u Beogradu njihov tačan broj zvanično nije nikada utvrđen
Već je postao ritual da svake godine u poslednje dve decenije nekada zaraćene države bivše SFRJ prebrojavaju žrtve. Svaki ritual osim ritma podrazumeva i pravila, a na Balkanu je pravilo da se prebrojavaju samo žrtve sopstvenog naroda dok se tuđe zanemaruju ili minimiziraju. Tako i ovog leta, dvadeset godina posle genocida nad Bošnjacima u Srebrenici koje su počinile srpske snage i etničkog čišćenja Krajine, odakle je Hrvatska vojska proterala Srbe, sećanje na zločin postaje deo političke retorike vlasti i njima bliskih „elita“.
Hrvatska je ove godine odlučila da na praznik Dana Pobjede i domovinske zahvalnosti, kojim se obeležava 20 godina vojne akcije „Oluja“ održi vojnu paradu u Zagrebu i slavlje u Kninu. Akcija Hrvatske vojske 5. avgusta 1995. rezultirala je progonom preko 200.000 Srba sa teritorije Kninske Krajine na kojoj su, uz pomoć Srbije, 1991 proglasili svoju autonomnu oblast, odbijajući da priznaju vlast nove Hrvatske države.
Održavanje vojne parade u Srbiji je doživljeno kao provokacija a ministar spoljnih poslova Ivica Dačić poručio je da će Srbija s pažnjom pratiti koje će zemlje poslati vojsku na paradu i da će njihovo učešće smatrati antisrpskim stavom. Vlada Srbije je 5. Avgust proglasila Danom žalosti koji će zajedno sa Republikom Srpskom obeležiti kao „sećanje na sve prognane i stradale Srbe“.
U tom sećanju Srbija još uvek nije prebrojala sve žrtve niti postoji zvanični državni podatak o broju ubijenih tokom „Oluje“. I srpska i hrvatska strana govore o preko 200.000 proteranih ali kod broja stradalih se podaci dramatično razlikuju. Državno odvjetništvo Hrvatske objavilo je službeni broj od 217 ubijenih, Hrvatski helsinški odbor navodi da je stradalo 677 civila a jedini podatak koji se može naći u Srbiji iznela je ne vladina organizacija Veritas – 1852 poginulih i nestalih od kojih su 1078 civili.
Za zločine počinjene tokom i neposredno nakon „Oluje“ u Hrvatskoj postoji samo jedna pravosnažna presuda o kojoj se u Srbiji gotovo i da nije govorilo. Ali je zato oslobađajuća presuda Haškog tribunala 2012, po kojoj hrvatskih generali Ante Gotovine, Mladena Markača i Ivana Čermaka nisu počinili zajednički zločinački poduhvat tokom akcije u Krajini, u Beogradu ocenjivana kao još jedan dokaz političke funkcije ovog suda.
U funkciji politike su svakako bili i pokušaji Hrvatske i Srbije da pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu dokažu da je surotna strana tokom rata počinila genocid. Početkom ove godine, 3. februara, sud je odbacio ove tužbe i činilo se, na trenutak, da će time splasnuti međusobne optužbe i ojačati regionalna saradnja.
Obeležavanje godišnjice Oluje, pobede za jedne i zločina za druge, vratilo je ratna sećanja. Ona su u Srbiji, ipak, selektivna. Malo ko danas govori o sramnom ponašanju režima Slobodana Miloševića i njegovih tadašnjih ratnih perjanica predvođenih Vojislavom Šešeljem uz kojeg su bili kao najbliži saradnici sadašnji predsednik i premijer Srbije Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.
Kolone izbeglih krajiških Srba danima su preko teritorije Bosne i Hercegovine stizale u Srbiju. Putovali su kolima, kamionima, na traktorima, čak i na motokultivatorima. Bilo im je zabranjeno da ulaze u gradove, policija ih je usmeravala na obilaznice i u improvizovane prihvatne centre – sportske i fabričke hale, hotele i odmarališta daleko van urbanih centara i širom Srbije. Kolone su usmeravane i na Kosovo, gde je trebalo „popraviti“ etničku sliku u kojoj su prevladavali Albanci.
Građani su, umesto države, sami organizovali pomoć. U Beogradu je jedan od centara prikupljanja odeće i hrane bio u lokalnom i opozicionom Radiju B92, a na autoputu izvan grada mogle su se videti grupice građana sa kartonima mleka i kesama punim pelena za bebe i odećom kako nasumice dele pomoć u beskrajnoj koloni vozila i ljudi koji nisu znali šta im je konačno odredište. O tome na državnim medijima nije bilo ni reči, sudbina desetina hiljada izbeglica nije bila tema kojom su se bavili ni novinari ni političari.
Još manje se znalo o mobilizaciji izbeglica. Krajem avgusta i početkom septembra 1995. pokrenut je lov na krajiške Srbe. Vojno sposobni muškarci hapšeni su po autobuskim i železničkim stanicama, radnjama, kafanama, pijacama, kolektivnim centrima, u domovima svojih rođaka i prijatelja kod kojih su bili smešteni posle izgnanstva. Izbeglička legitimacija ili lična karta Krajine bila je dovoljna da uhapšeni završi na ratištu u Bosni ili Hrvatskoj u vojnom kampu Srpske dobrovoljačke garde najozloglašenijeg srpskog paramilitarnog vođe Željka Ražnatovića Arkana. Postoje svedočenja kako su Arkanovi vojnici pobunjene izbeglice u Erdutu vezivali lancima za pse, terali da spavaju u kućicama za pse pa čak i da laju.
Prema procenama beogradskog Fonda za humanitarno pravo tog leta 1995. prisilno je mobilisano oko 10.000 izbeglica iz Bosne i Hrvatske. Ova nevladina organizacija je već od 1997. pokrenula 121 sudski postupak protiv Republike Srbije u ime 721 žrtve prinudne mobilizacije. Obeštećenja koju su presudama dobijali od države mnogi od njih su ocenili kao mizerna i ponižavajuća.
O načinu kako su se početkom devedestih pobunili krajiški Srbi, razlozima zašto su prognani i kako su potom dočekani u Srbiji, ni danas se ne govori. Kreatori njihove sudbine i danas vladaju u Beogradu i zarad sopstvene vlasti lakše im je da prate paradu u Zagrebu i komentarišu izjave hrvatskih političara nego da preispitaju sopstvenu odgovornost.
Ono što se tog leta 1995. godine naslućivalo, danas je jasno i dokumentovano. Posle četiri godine ratova na prostoru bivše Jugoslavije pod pritiskom Zapada pripremao se mir. To leto je poslužilo za “čišćenje” teritorija. I kao što je međunarodna zajednica tih dana okretala glavu od masakra koje je vojska Ratka Mladića počinila za četiri dana u Srebrenici, tako su u tišini protekla dva dana koliko je hrvatskoj vojsci trebalo da protera krajiške Srbe. Slobodan Milošević se pre Srebrenice ogradio od bosanskih Srba, hrvatskim nije pomogao ni on ni general Mladić koji je svoj vojnički uspon otpočeo baš u Kninu. Ratne vođe dobile su svoje “čiste” teritorije, Alija Izetbegović Federaciju BiH, Milošević Republiku Srpsku a Franjo Tuđman Hrvatsku bez Srba.
Dvadeset godina kasnije sudbina žrtava, ubijenih ili izbeglih, tema je koja se po potrebi prećutkuje ili ističe. Sezona sećanja na ratne pobede ili s druge strane na zločine, dobra je prilika da današnje vođe ojačaju svoja nacionalna uporišta i odmere snagu sa susedima. Do sledećeg leta kada će se ponovo, svako na svoj način, setiti Srebrenice a možda i prebrojati koliko je ljudi zaista stradalo tokom “Oluje”.
