Slavko Ćuruvija
Ćuruvijino ubistvo je neka vrsta paradigme celog niza politički motivisanih ubistava. Ukoliko sudski proces za to ubistvo ne bude vodio ka jasnom utvrđivanju i procesuiranju političke pozadine i presudama i izvršiocima i nalogodavcima, učinak vlasti će biti ograničen
Skoro 15 godina nakon ubistva srpskog novinara Slavka Ćuruvije po prvi put je zvanično potvrdjeno ono što je bila javna tajna – zločin je organizovala i izvršila država. Kao izvršioci su označeni bivši šef Državne bezbednosti Radomir Marković (osuđen zbog učešća u ubistvu bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića i pokušaja ubistva lidera opozicije Vuka Draškovića), funkcioneri te službe Milan Radonjić i Ratko Romić, koji su uhapšeni 14. januara, i Miroslav Kurak, koji se nalazi u inostranstvu, verovatno negde u Africi.
Glavni svedok u procesu će biti Milorad Ulemek, bivši komandant specijalne jedinice Državne bezbednosti, osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva Stambilića i ubistva prvog demokratski izabranog srpskog premijera Zorana Đinđića 2003. godine. Vlasti su prethodno pokušale da se nagode sa Markovićem, koji je detaljno upućen u sva politička ubistva, ali je on tražio smanjenje kazne koju izdržava zbog ubistva Stambolića i pokušaja ubistva Draškovića. To nije prihvaćeno, pa se Marković našao u situaciji da bude glavni krivac za seriju ubistava izvršenih po nalogu Miloševićevog režima.
Ubistva o kojima je reč su izvršena krajem devedesetih, kada je Milošević počeo panično da se plaši gubitka vlasti i da uklanja one koje je smatrao potencijalno opasnim. Srpski tužilac za organizovani kriminal Milko Radisavljević je 14. januara, na konferenciji za novinare na kojoj su saopšteni detalji o hapšenjima u vezi sa ubistvom Ćuruvije, ocenio da su motivi bili politički, ali nije bio spreman da potvrdi da je nalog dala Miloševićeva supruga Mirjana Marković koja je u Moskvu, gde uživa zaštitu ruskih vlasti.
Krivica
Ćuruvijino ubistvo je neka vrsta paradigme celog niza politički motivisanih ubistava. Ukoliko sudski proces za to ubistvo ne bude vodio ka jasnom utvrđivanju i procesuiranju političke pozadine i presudama i izvršiocima i nalogodavcima, učinak vlasti će biti ograničen. Najnovija hapšenja u tom slučaju bi se mogla svesti na političke poene koje sasvim izvesno ubiru prvi potpredsednik srpske vlade i lider vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić, čijom voljnom je istraga i pomerena sa mrtve tačke.
Tužilaštvu sada predstoji teži deo posla, dokazivanje krivice u sudskom postupku. Ubistvo Ćuruvije je samo jedno u seriji ubistava koje je sprovela jedna ista organizacija, pa postoje makar teoretski izgledi da klupko počne da se odmotava. Ulemekova jedinica je bila udarna pesnica Državne bezbednosti, što znači da je bila tesno povezana sa Markovićem, ali je pitanje da li on zna sve detalje o samom Ćuruvijinom ubistvu. Takođe nije jasno koliko je ljudi iz grupe koja je vršila likvidacije na slobodi van Srbije, kakve su njihove veze sa podzemljem I šta bi oni mogli da učine.
Među tim ljudima vlada neka vrsta omerte, čega izvesnio mora da se plaši svaki potencijalni svedok. Ukoliko Ulemekovo svedočenje ne bude dovoljno ubedljivo i ukoliko ga ne bude moguće potkrepiti i nekim drugim svedočenjima ili dokazima, tužilaštvo će se naći u nevolji. Vučić će, međutim, i u tom slučaju biti politički dobitnik jer može da kaže da je učinio više nego ijedan njegov prethodnik. Proces će svakako potrajati, a već na proleće bi mogli da uslede vanredni parlamentarni izbori na kojima bi SNS bez sumnje ubedljivo pobedila.
Politika
Kako se uopšte dogodilo da nakon pobune kojom je srušen Miloševićev režim najgnusnija politička ubistva koja je taj režim izvršio ostanu bez odgovarajućeg sudskog epiloga? Odgovor treba tražiti u činjenici da nove vlasti nikada nisu istinski reformisale sektor bezbednosti, zahvaljujući čemu su različite uticajne grupe povezane sa tim sektorom i podzemljem zadržale moć da bitnu utiču na političke strukture, kao I na sudski sistem.
Svakako najvažniji detalj u tom pogledu je odluka Vojislava Koštunice, prvog predsednika bivše SR Jugoslavije izabranog nakon Miloševićevog pada, da Radeta Markovića zadrži na mestu šefa Državne bezbednosti. On je na toj poziciji ostao od 2000. do 2001, što je bilo dovoljno da se spreče radikalne i nagle promene u Državnoj bezbednosti. Ulemekova Jedinica za specijalne operacije takođe nije rasformirana nego je upućena na jug Srbije da smiruje pobunu Albanaca na tom području.
Tako je Rade Marković, koji je na mesto šefa Državne bezbednosti došao voljom bračnog para Milošević, pokazavši bespogovornu spremnost da izvrši svako naređenje, na tom položaju ostane i nakon pada Miloševića, a na insistiranje jednog od čelnika nove vlasti. Đinđić i njegova vlada su uspeli da ga smene, a zatim uhapse, tek 2001. godine.
Nemoć sistema
Činjenica da se na rasvetljavanje ubistva Ćuruvije čekalo gotovo 15 godina, uprkos tome što su objavljene stotine napisa u medijima i iskaza različitih eksperata koji su kao izvršioce označili upravo ljude koji su sada optuženi, pokazuje da najnoviji napredak u istrazi nije rezultat kontinuiranog rada nadležnih organa i institucija, već spleta političkih okolnosti.
Aleksandar Vučić je u vreme ubistva Ćuruvije 1999. godine bio ministar informisanja, a sadašnji premijer Ivica Dačić visoki funkcioner Miloševićeve Socijalističke partije Srbije. Bili su, dakle, bitan deo vlasti, ali ni tada, ni u minulih 15 godina, nijedan od njih nije izneo nikakve po državu optužujuće podatke o ubistvu, mada je malo verovatno da o tome zaista nisu imali neka, makar posredna saznanja.
Koštunica takođe nije želeo da bude revnostan jer su mu strukture preostale iz Miloševićevog vremena služila kao značajna pomoć u nastojanju da skrši rastuću moć premijera Đinđića. Nakon Đinđićevog ubistva Koštunica je postao premijer, ali ni tada nije bilo prodora u istragama političkih ubistava. Njegova vlada, istina, nije prekinula procese koji su već bili započeti povodom ubistva Stambolića, a kasnije i Đinđića, ali je prema njima bila prilično pasivna.
Osnovni razlog je to što su advokati porodice Đinđić insistirali na stavu da Koštunica i njegova stranka snose političku odgovornost za to ubistvo jer su, bespoštednom kampanjom koju su vodili protiv Đinđića i zaštitom koju su pružali Ulemeku, Markoviću i njima biskim ljudima, pripremili politički teren za atentat. Vlada Borisa Tadića bila je usredsređena na nastojanje da obezbedi što širi front podrške, pa ni ona nije uspela da načini ozbiljnije korake.
Vučiću i njegovoj SNS više nisu neophodni ni koalicioni partneri iz SPS-a, stranke koju je osnovao Milošević, kao ni Koštunica i njegova DSS. Otuda prvi potpredsednik vlade pred sobom ima nešto širi prostor za delovanje i može da vuče oštrije poteze, pogotovo ako se ima u vidu da je od dolaska na vlast pre godinu i po dana uticajni koordinator srpskih službi bezbednosti. Od njega, dakle, bitno zavisi dokle će se ići u istragama političke pozadine ubistava novinara i političara.
