Slučaj Ćuruvija: država na optuženičkoj klupi

Posebno odeljenje za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu osudilo je četvoricu optuženih funkcionera i operativaca srpske državne bezbednosti na ukupno 100 godina zatvora za ubistvo novinara i izdavača Slavka Ćuruvije

Četiri godine posle početka suđenja za ubistvo novinara i izdavača Slavka Ćuruvije i 20 godina nakon što je on ubijen u ulazu u zgradu u kojoj je stanovao, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu osudilo je četvoricu optuženih funkcionera i operativaca srpske državne bezbednosti na ukupno 100 godina zatvora. To je prva presuda za ubistvo novinara izrečena ljudima iz tajne policije, što praktično znači da sud smatra da je iza likvidacije stajala država. Od devedesetih godina prošlog veka do danas još dvoje novinara, Dada Vujasinović i Milan Pantić, mučki su ubijena. Njihova smrt još nije razjašnjena.

Šef Srpske državne bezbednosti Rade Marković osudjen je na 30 godina zatvora, koliko je dobio i bivši šef beogradskog centra te službe Milan Radonjić. Operativci Ratko Romić i Miroslav Kurak dobili su po 20 godina zatvora. Marković je ranije osudjen na 40 godina zatvora zbog učešća u ubistvu nekadašnjeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, učešća u pokušaju ubistva Vuka Draškovića, lidera nekada najjače opozicione stranke Srpski pokret obnove (SPO), i ubistva četvorice članova te stranke. Operativac Kurak je u bekstvu i sudjeno mu je u odsustvu.

Presuda je prvostepena i osudjeni će se verovatno žaliti, ali ipak ima veliki značaj jer potvrdjuje sumnje da su u vreme režima Slobodana Miloševića državni organi i bezbednosne službe likvidirali ljude koje smatraju nepoželjnim, uključujući i novinare. Potpuna istina o nalogodavcima još nije utvrdjena. Jer, nezamislivo je da je Marković sam, na svoju ruku, osmislio i organizovao ubistvo Ćuruvije budući da je služba koju je predvodio bila pod kontrolom tadašnjih vlasti na čelu sa Miloševićem. Marković jeste nalogodavac, odnosno šef koji je svojim podredjenim naredio šta da urade, ali je i on verovatno imao nalogodavca.

"Samim tim što nije zvanično rečeno i nisu optuženi nalogodavci, ljudi za koje svi mislimo da jesu, u tom smislu nikada se ja i moja porodica nećemo zadovoljiti do kraja, ali mislim da je ovo jedan veliki i važan dan za mene, ali i za našu zemlju. Jer, jeste sudsko veće danas poslalo jasnu poruku i društvu i državi i novinarima, i ja nekako kroz tu prizmu gledam tu presudu“, rekla je Jelena Ćuruvija, kćerka Slavka Ćuruvije. Nalogodavci čija imena nije izgovorila su, po opštem uverenju, članovi porodice Milošević, o čemu nije pronadjen pisani trag niti ima iskaza svedoka pa sud nije mogao ni da postupa.

Radonjić, Kurak i Romić jesu učestvovali u organizaciji ubistva, ali još nije otkriveno ko je neposredni izvršilac, odnosno ko je sa ledja pucao u glavu Ćuruviji. Pravu istinu i o neposrednom izvršiocu i o stvarnom nalogodavcu svakako zna Marković, ali on je odlučio da ćuti, kao i Radonjić. Neka vrsta "omerta" medju ljudima iz tajne policije je, dakle, i dalje na snazi, ali presuda pokazuje da danas njihov neposredni uticaj na sistem, odnosno na organe vlasti, praktično ne postoji. To je bilo vidljivo još 2008. godine, kada je Markoviću izrečena presuda za pokušaj ubistva Draškovića. Po toj presudi on može iz zatvora izaći 2041. godine, dakle u vreme kada bude imao 90 godina.

Pritisci

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u vreme kada je Ćuruvija ubijen bio ministar informisanja i entuzijastično je podržavao oštru politiku prema medijima koji nisu podržavali vlasti. Izricane su drakonske finansijske kazne vlasnicima, urednicima i medijima sa ciljem da budu gurnuti u bankrot, a jedna od najčešćih meta su bili listovi "Dnevni telegraf" i "Evropljanin", čiji je vlasnik bio Ćuruvija. Jelena Ćuruvija smatra da je Vučić delom odgovoran za ubistvo njenog oca i naglašava da su ubistvu prethodile drakonske kazne za medije čiji je on bio vlasnik.

Dvadeset godina kasnije Vučić je, uprkos tome što je bio ministar u vreme ubistva, neka vrsta političkog dobitnika jer je u vreme njegovog predsedničkog mandata napravljen krupan korak u utvrdjivanju istine. Priznao je da je kao ministar informisanja pravio greške a o pripremama ubistva Ćuruvije nije znao ništa, budući da su takve "akcije" dogovarane u veoma uskom krugu ljudi oko Miloševića kome on nije pripadao. Vučić nije prestao sa praksm oštrih i bespoštednih kritika na račun novinara i medija sa čijim izveštavanjem se ne slaže, ali su vlasti načinile pomake u neposrednoj zaštiti bezednosti novinara.

Već nekoliko godina funkcioniše i Stalna radna grupa za zaštitu novinara, u kojoj su predstavnici policije, tužilaštva i novinarskih i medijskih udruženja i asocijacija. Formirana je sa ciljem da olakša komunikaciju izmedju organa vlasti i novinara koji su pod pretnjama i napadima, da pomogne i ubrza istrage i da ohrabri novinare da prijavljuju pretnje. Sistem funkcioniše solidno i daje rezultate u slučajevima neposredne ugroženosti novinara, ali ne može da ih zaštiti do žestokih kampanja koje vlasti i njima bliski mediji permanentno vode protiv nezavisnih medija i u koje su uključeni i najviši državni funkcioneri.

Napadi na novinare su, inače, nastavljeni i nakon pada Miloševićevog režima, a traju i danas. Pantić je ubijen 2001. godine, a 2007. godine na prozor stana u kome je živeo novinar nedeljnika “Vreme” Dejan Anastasijević eksplodirale su podmetnute bombe, sa očiglednom namerom da bude ubijen. Novinaru lokalnog portala "Žig info" u Grockoj kod Beograda Milanu Jovanoviću prošle godine je zapaljena kuća, a istraga je kao nalogodavca označila predsednika opštine Ljubodraga Simonovića. On je i ranije pretio Jovanoviću. Ubistvo Pantića još nije rešeno, ne zna se ko je postavio bombe na Anastasijevićev prozor, a u slučaju napada na Jovanovića čeka se sudski epilog.

Ti dogadjaji, kao i različiti oblici pretnji kojima su i dalje izloženi novinari i mediji u Srbiji, funkcionišu kao deo sistema pritisaka na slobodu javne reči, medije i novinare. Otuda novinarska udruženja već godinama insistiraju na zahtevu da se svaki slučaj pretnji i pritiska istraži i da držva na taj način pokaže da je zaista spremna da ih zaštiti. Policija brzo reaguje na prijave napada, ali sudski epilozi su retki. Na funkcionisanje medijske scene svakako utiču i kampanje koje se vode protiv nezavisnih medija i novinara, ali te probleme ne mogu rešavati ni policija ni tužilaštvo. Ukratko, novinari jesu zadovoljni presudom za ubistvo Ćuruvije, ali ni iz daleka nisu zadovoljni opštim uslovima u kojima rade.