Nekoliko desetina ljudi tiskalo se u tesnom prolazu i na trotoaru ispred zgrade u kojoj je stanovao novinar Slavko Ćuruvija, brutalno ubijen na istom mestu 11. aprila pre 14 godina. Očekivalo se da će se ove godine saznati nešto više o pozadini ubistva pošto je formirana Komisija za istragu ubistava novinara ali je dan uoči obeležavanja godišnjice došlo do nesuglasica unutar te komisije.
Nekoliko desetina ljudi, mahom novinara, tiskalo se u tesnom prolazu i na trotoaru ispred zgrade u kojoj je stanovao novinar Slavko Ćuruvija, vlasnik odavno ugašenog dnevnika „Dnevni telegraf“, brutalno ubijen na istom mestu 11. aprila pre 14 godina.Očekivalo se da će se ove godine saznati nešto više o pozadini ubistva pošto je formirana Komisija za istragu ubistava novinara u koju je ušlo četvoro poznatih srpskih novinara, ali je dan uoči obeležavanja godišnjice došlo do nesuglasica unutar te komisije.
Predsednik Nezavisnog udruženja novinara (NUNS) Srbije Vukašin Obradović saopštio je da istupa iz komisije jer su mu neprihvatljive tendencije da se slučaj reši tako što će se nekim od najviših funkcionera bivšeg režima Slobodana Miloševića, u čije je vreme počinjen zločin, dodeliti status zaštićenog svedoka. NUNS, inače, od samog početka tvrdi da je Ćuruviju i još dvoje srpskih novinara ubio režim, odnosno Miloševićeva tajna policija. Takvo uverenje deli i dobar deo javnosti, pa neslaganje o kome je reč može da ima i dublju pozadinu.
Predsednik komisije i glavni i odgovorni urednik TV B92 Veran Matić kaže da potencijalno status zaštićenog svedoka može imati čak pet osoba i da neki od njih nisu bili visoki funkcioneri bivšeg režima i da je uvođenje zaštićenih svedoka samo način da se konačno podigne optužnica. Obradović, međutim, navodi da je uglavnom reč o operativcima koji nisu ni imali uvid u naloge koje su izdavali centri u tajnoj policiji, zbog čega nisu ni mogli znati ko je tačno ubica a ko nalogodavac, pa teško da mogu biti relevantni zaštićeni svedoci za utvrđivanje pozadine zločina.
Saznanja o onome što se događalo iza scene moglo je imati samo nekoliko najviših funkcionera, među kojima je i nekadašnji šef srpske tajne policije Radomir Marković. On je pravosnažno osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva četvorice članova nekada najveće opozicione stranke Srpski pokret obnove (SPO) i na 15 godina zatvora zbog ubistva Ivana Stambolića, predsednika Srbije tokom osamdesetih godina.
Milošević je krajem osamdesetih došao na vlast smenivši Stambolića nakon brutalne populističke kampanje. Stambolića je tajna policija ubila avgusta 2000. godine, samo nekoliko meseci pre izbora na kojima je Milošević poražen a njegov režim srušen. Mogući motiv je to što je razjedinjena opozicija uoči izbora pregovarala sa Stambolićem da bude njen kandidat na predsedničkim izborima, što je Miloševića zabrinulo. Ubistvo funkcionera SPO, a zatim Ćuruvije i Stambolića, verovatno su deo iste akcije tajne policije koja je pred kraj Miloševićeve vladavine, kada je režim počeo da slabi, krenula u uklanjanje potencijalno opasnih protivnika.
Ćuruvijino ubistvo je, inače, organizovano po uobičajenom receptu koji su primenjivale tajne službe. Operativci tih službi danima i nedeljama prate potencijalnu žrtvu i iz časa u čas javljaju podatke o njenom kretanju centrali. Oni, dakle, nemaju saznanja o celini operacije, nego samo o delu za koji su zaduženi. Za samo ubistvo se angažuju ili profesionalne ubice iz posebnog odeljenja koje je, navodno, postojalo u to vreme u tajnoj policiji, ili kriminalci. U trenutku kada se ubice upute ka već lociranoj žrtvi centrala tajne policije naređuje povlačenje svih svojih operativaca sa terena. Nepobitno je utvrđeno da su operativci tajne službe danima pratili Ćuruviju i javljali podatke o njegovom kretanju, a praćenje je prekinuto samo nekoliko trenutaka pre ubistva.
Istraga o ubistvu Ćuruvije neprekidno se vodi već godinama, a tužioci su saslušali veliki broj potencijalnih svedoka. Izvori bliski istrazi kažu da Komisija za istragu ubistava novinara, u suštini, i ne može doći do nekih novih podataka koji nisu, na ovaj ili onaj način, bili predmet pažnje policije i sudskih istražitelja. Najvažnija novina koju donosi komisija je to što ona može, po prvi put, na jednom mestu da prikupi dosadašnje nalaze iz svih izvora i da ih uporedi.
„Glavni problem do sada je bila politička volja. U komisiju sam ušao jer želim da doprinesem rešavanju ubistava i da podržim deklarativno iskazanu volju vladajućeg bloka da krivci budu privedeni pravdi. Iz onog što smo do sada čuli je izvesno da, u slučaju jasne političke volje, možemo doći do istine bez proglašavanja čelnika bivšeg režima za zaštićene svedoke. Iz komisije sam izašao jer nisu uvaženi moji zahtevi da se jasno odredimo prema mogućnosti da ti ljudi ipak budu zaštićeni svedoci, što bi podrazumevalo smanjivanje kazni na koje su osuđeni“, kaže Obradović.
I Ćuruvijina udovica Branka Prpa smatra da bi davanje statusa zaštićenog svedoka Radetu Markoviću bilo urušavanje samog koncepta pravde. „To je jedna od monstruoznih teza, da oni koji su rukovodili svim tim akcijama i koji od 1998. stoje iza političkih i državnih ubistava, danas mogu da dobiju status zaštićenog svedoka“, rekla je ona novinarima na obeležavanju godišnjice ubistva.
Slučaj Ćuruvija je paradigma odnosa vlasti uspostavljene nakon pada Miloševićevog režima sa krugovima vezanim za tajnu policiju. Brza i temeljita reforma tih službi i lustracija ljudi za koje se sumnjalo da su umešani u zločine su izostali. Tako se dogodilo da komandanti Jedinice za specijalne operacije, moćne formacije specijalaca pod direktnom komandom tajne policije, 2003. godine, u sprezi sa podzemljem, ubiju premijera Zorana Đinđića. To ubistvo je, kako se ispostavilo u potonjim godinama i kako se danas jasno vidi, zaustavilo reformu srpskog društva.
Jedinica koja je ubila Đinđića je rasformirana, a kolovođe ubistva pohapšene o osuđene, ali ubistvo Slavka Ćuruvije, kao i ubistvo još dvoje novinara, Dade Vujasinović i Milana Pantića, nikada nije rasvetljeno. U novinarskim krugovima vlada uverenje da bi se imena ubica i nalogodavaca odavno znala da su tajne službe, koje su bile „srce tame“, istinski reformisane. Negde u pozadini još, izgleda, funkcionišu veze i interesi. Ma koliko ambicija komisije da prodre u njihovu suštinu i dođe do dokaza o ubistvu novinara bile za poštovanje, njeni dometi ostaju pod znakom pitanja.
Stvari bi mogle da se pomere ukoliko novouspostavljena vladajuća garnitura zaključi da ima snage da stvar izvede do kraja i da je eventualno nezadovoljstvo različitih centara moći ne može ugroziti. Za vlast pri tome neće biti od odlučujućeg značaja da li će Marković ili neki drugi visoki funkcioner odgovoran za politički motivisane likvidacije koje je izvela tajna policija dobiti status zaštićenog svedoka i smanjenje kazne. Za Obradovića i njegovo udruženje, kao i veliki deo liberalno i proevropski orijentisane javnosti, tako nešto bi bilo skaradno i značilo bi još jednu nagodbu sa ostacima Miloševićevog režima.
