Odlična vest za Srbiju

Za mnoge, verovatno za većinu građana Srbije trenuci strepnje da je uhvaćen „najveći srpski junak“. Za mene, osvedočenog izdajnika srpskih nacionalnih interesa, trenuci nade. Da smo konačno zakoračili u poslednji čin balkanske krvave ratne drame nakon kojeg ćemo možda jedni druge moći da pogledamo u oči. Komentar

Krajem prošle nedelje Srbija je ponovo bila tema broj jedan u svim svetskim medijima. Posle decenije potrage, Ratko Mladić, najtraženiji haški begunac uhapšen je u selu Lazarevo, nadomak Beograda. Skrivao se kod rođaka, nije pružao otpor i policajcima je potvrdio identitet.

U četvrtak, nešto pre podneva, sve televizije su pustile vest da je uhapšen izvesni Komadić za koga se sumnja da je Ratko Mladić. Nije to prvi put da nam televizije javljaju takvu vest. B92 nas je nekoliko puta navela da pomislimo da je Mladić dolijao. Nisam smela da verujem. No, kada je objavljeno da će predsednik Srbije Boris Tadić održati vanrednu konferenciju za novinare, bilo je jasno da je u pitanju nešto veliko.

Sat, dva neizvesnosti. Za mnoge, verovatno za većinu građana Srbije trenuci strepnje da je uhvaćen „najveći srpski junak“. Za mene, osvedočenog izdajnika srpskih nacionalnih interesa, trenuci nade. Da smo konačno zakoračili u poslednji čin balkanske krvave ratne drame nakon kojeg ćemo možda jedni druge moći da pogledamo u oči.

Pre nego što se složite sa mnom ili pre nego što iznervirano počnete da komentarišete, možda još nekoliko reči. Ne mislim da je Tribunal u Hagu oličenje svetske pravde. Ne verujem da su Naser Orić i Ramuš Haradinaj oslobođeni krivice jer nisu činili zlodela. Nemam iluzija u nepristrasnost suda.  Jasno je da se tamo karte mešaju i prema političkim interesima. Nije za mene hapšenje Ratka Mladića pitanje Haga. Ne interesuje me da li je to međunarodna obaveza koju je Srbija preuzela da bi bila bliže članstvu u Evropskoj uniji. Na kraju krajeva, do te ćemo se unije načekati mi ovde, biće još mnogo Mladića i Hadžića i Kosova i reformi pravosudnog sistema i korupcije i kriminala.

Mene drugo interesuje i drugom se nadam za zemlju u kojoj živim. Verujem da ćemo nakon ovoga, bez naše kolektivne volje, za korak biti bliže suočavanju sa našom nedavnom prošlošću. Stoga smatram dobrim što je Tadić u obraćanju novinarima pomenuo, pre svega, da je hapšenje Mladića važno za pomirenje u regionu, za porodice žrtava, za otkrivanje istine o zločinima. Da je to obaveza Srbije jeste pomenuo, ali se iza toga nije sakrio. Ko god da je pisao taj govor, ima moju zahvalnost.

 Verujem da predsednik nije srećan što će u istoriji biti zapamćeno da su za njegovog mandata isporučeni  Karadžić i Mladić. Politički mu svakako nije na ruku. Glasove ne donosi, već samo bes naroda. Ne znam da kažem da li predsednik veruje u pomirenje među narodima bivše SFRJ. Znam da Vili Brant svakako nije. Verovatno je predsednik „izvagao“ kada je pravi trenutak za hapšenje, jer niko nije verovao da Srbija ne zna gde se nalazi general Ratko Mladić.

I sada bismo mogli da spekulišemo do sudnjeg dana. Da li je Mladić stvarno bio u Lazarevu kod svog rođaka. Da li je istina da naše bezbednosne službe nikada nisu pretresle baš tu kuću. Da li je napravljen „dil“ sa Mladićem koji više nije mogao da se krije i beži.

Ostavljam stručnim ljudima i dokonim političarima (čitaj Tomislav Nikolić) da nagađaju kako se, zašto, kada i gde odvilo hapšenje Ratka Mladića. Za mene je ta tema završena. Kamen mi je pao sa srca. Znam da je ovo dobro za Srbiju, da je otrežnjujuće, da nema više kovanja legendi o nekom tamo besmrtnom generalu koji toliko voli svoj narod da neće živ da se preda antisrpskim demonima haškim. Ne mogu da slušam razne stratege kako mi do beskraja objašnjavaju njegov vojnički genij i kako je samo zahvaljujući njegovoj odvažnosti i mudrosti spašena Republika Srpska i srpski narod u Bosni i Hercegovini. Nije, kažu sada, znao Mladić za Srebrenicu a kamoli da je on naredio pokolj hiljada ljudi. On je general na tragu najbolji srpski vojskovođa, onih što su u prvom i drugom svetskom ratu bespoštedno se borili protiv okupatora.

Molim? Za to da imam razumevanje?! Ili za snimke tog velikog ratnika koji se živ neće predati a u kesi nosi hrpu lekova jer mu se živi. Ili da bi hteo da pojede malo jagoda. Siromašno je živeo pa nije mogao da ih priušti. Ili da nagađam je li imao dva ili tri moždana udara. Pomera li jednu stranu tela. Da li želi da ide na grob ćerke. Kao da gledam sapunicu a ne izveštaje o čoveku koji je tražen zbog najtežih zločina.

Izvinite, nemam saosećanja prema Ratku Mladiću, makar i teško bolesnom i izmučenom. Praštajte, ali od mene nećete dobiti ni jednu dobru reč. Neka se u Hagu brani i dokaže da nije znao za Srebrenicu. Neka dokaže nevinost. Samo nemojte od mene da očekujete da Mladića vidim kao žrtvu, jer mi kroz glavu namah promaknu slike srebreničkih majki. Mnogo je godina prošlo, ali ne može se baš sve zaboraviti.

Za mene je stvar jasna. Kriv je što nikada nigde i nikome nije rekao izvini, što ga stradanja ne interesuju, što nije časno otišao da se brani i da kaže kako je bilo. Kriv je što se godinama nosimo sa ljagom koju ništa ne može da spere. Kriv je što nas je godinama ismevao krijući se i gledajući našu muku sa strane.

Krivi smo i mi. Menjamo se sporo. Svako će svoju odgovornost da nosi. Ratko Mladić ide u Hag. Za Srbiju je to odlična vest. Tačka.