Vojislav Šešelj
Vojislav Šešelj, predsednik SRS i najdosledniji promoter ideje “Velike Srbije”, posle trinaest godina suđenja u Haškom tribunalu, oslobođen je krivice za sve optužbe. Obrazloženje sudskog veća je iznenađujuće tumačenje rata i zločina koji su tokom devedesetih uništili stotine hiljada ljudskih života
“Nerazumni i protivrečni zaključci o činjenicama” jedna je od ocena haškog tužioca Sreža Bramerca povodom oslobađajuće presude Vojislavu Šešelju na koju će uložiti žalbu. Reč “nerazumno” upotrebila je i sudija Flavia Lattanzi, članica tročlanog veća kojim je predsedavao sudija Žan-Klod Antoneti, jedina koja se usprotivila odluci da Šešelj bude oslobođen po svih devet tačaka optužnice za najteže ratne zločine.
Sve što se odnosi na Vojislava Šešelja prevazilazi granice razuma. To dobro znaju građani Srbije koji su od njegove politike strepeli dok je bio “omiljeni opozicionar” Slobodana Miloševića kako ga je ovaj jednom prilikom nazvao, a krajem devedestih i koalicioni partner u vlasti. Ono za šta mu se u Hagu nije sudilo a u Srbiji svi dobro pamte, je neskrivena hajka na građane nesrpske nacionalnosti, potezanje oružja na ljude na ulici, fizičke obračune njegovih saradnika sa neistomišljenicima, pretnje ubistvom novinarima, nasilje u parlamentu dok je bio poslanik i stalan, glasan govor mržnje prema svakom ko ne deli njegov san “Velike Srbije” čije se granice prostiru preko Bosne do polovine Hrvatske.
Moglo bi se nerazumnim nazvati i samo suđenje. Šešelj se doborovljno predao Tribunalu u februaru 2003. a zatim je punih 12 godina trajalo suđenje. Za svo to vreme sudilo mu se svega 175 dana . U sudnici je dominirao galamom i vulgarnostima a sud je odustajao od sopstvenih naloga – Šešelj je, naime, štrajkom glađu 2006. iznudio ukidanje odluke da mu se dodeli branilac zbog stalne opstrukcije suda i nastavio da se brani, kao i do tada, sam. Sve vereme je opstruisao suđenje, uspeo je da smeni kompletno Pretresno veće, a zbog odavanja imena svedoka u odvojenom procesu osuđen je na preko 4 godina kazne zatvora. One koji su u sudnicu stizali kao svedoci optužbe, na samo njemu znan način pretvarao je u svedoke koji su govorili njemu u korist. Sve je činio ne bi li od suđenja napravio cirkus i u tome su mu često povlađivali – sud je prihvatio njegov zahtev da mu se dokumenti dostavljaju “na papiru i na srpskom”, pošto ne koristi kompjuter jer se plaši strujog udara, a strane jezike, pa čak ni hrvatski, ne zna.
Na kraju je bolestan od raka jetre odbijao da prima hemoterapiju rešen da umre u pritvoru. Verovatno je to navelo Tribunal da ga protiv njegove volje, kršeći sve procedure, u novembru 2014. vrati u Srbiju. Presedan je napravljen i tokom izricanja presude – Šešelj je jedini kome je bilo omogućeno da fizički ne bude prisutan u Hagu. Slobodu je dočekao u Beogradu usred izborne kampanje tokom koje, sudeći prema istraživanjima javnog mnjenja, dobija sve veću podršku birača.
“U ratu zakoni ćute”
Jedino što je razumnopovodom presude Šešelju može se naći u izdvojenom mišljenju sudije Flavie Lattanzi koja u obrazloženju svog naslaganja sa sudskim većem zaključuje: “Dok sam čitala presudu većine članova Veća, imala sam utisak da sam se vratila mnogo vekova unazad, u davno vreme istorije čovečanstva, kada su Rimljani, da bi opravdali svoja krvava osvajanja i ubistva svojih političkih neprijatelja u građanskim ratovima, govorili: ’silent enim leges inter arma’ - "U ratu zakoni ćute" (Ciceron, Oratio pro Milone - Govor u odbranu Milona, 52. p.n.e.).
Pred Haškim sudom Šešelj je optužen a 31. marta prvostepeno oslobođen krivice za zločine protiv čovečnosti (progon, deportacija i nečovečna dela ili prisilno premeštanje) i ratne zločine (ubistvo, mučenje i okrutno postupanje, bezobzirno razaranje, uništavanje ili nanošenje štete ustanovama posvećenim religiji ili obrazovanju, pljačkanje javne ili privatne imovine). Optužnica ga je teretila da je direktno počinio, podsticao, pomagao i podržavao zločine koje su počinile srpske snage u periodu od avgusta 1991. do septembra 1993, ili da je da je u njima sudelovao učešćem u udruženom zločinačkom poduhvatu.
Sudsko veće, s izuzetkom sudije Lattanzi, nije negiralo da su neki od konkretnih zločina počinjeni ali su smatrali da se ne mogu jasno dovesti u vezu sa Šešeljem. Ono što je međutim zaista “neverovatno” kako ocenjuju i Bramerc i Latanzzi, ali i deo javnosti u Srbiji je što su brojni zločini koji već postoje kao činjenica u nekim drugim presudama prema obrazloženju sudije Antoneti jednostavno – amnestirani.
U Srbiji se pamte Šešeljeve preteći govori početkom rata, u maju 1992, u kojima je pozivao da se “očisti prostor od ustaša” (Hrvata) nakon čega je usledilo masovno iseljavanje hrvatskog stanovništva koji su u Vojvodini, na sverozapadu Srbije živeli vekovima. U obrazloženju sudije Antonetija to je bilo u funkciji rešavanje njihovog “stambenog pitanja”! Pokliči „da se braća četnici osvete balijama (Muslimanima)”, sudsko veće ocenjuje kao “podizanje morala njegovih vojnika” a organizovano proterivanje Muslimana iz sela oko Zvornika u Bosni je vršeno „na humanitarnoj osnovi kako bi se civili udaljili iz ratne zone"!
Velika Srbija – legitimna politička ideja
Sudsko veće je, uz protivljenje sudije Lattanzi, zaključio da „tužilaštvo nije dokazalo van razumne sumnje da je civilno nesrpsko stanovništvo bilo izloženo rasprostranjenom i sistematskom napadu u velikim delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine, konkretno u opštinama Vukovar, Zvornik, na širem području Sarajeva i u opštinama Mostar i Nevesinje” od 1991. do 1993. godine, te da „ne postoje bitni pravni elementi za bilo kakvu krivičnu odgovornost za zločine protiv čovečnosti”. Ovakvo obrazloženje potpuno je suprotno sa do sada izrečenim presudama drugim osuđenicima u kojima je jasno utvrđeno da je u tim područjima i u tom periodu postojao rasprostranjeni i sistematski napad na civilno stanovništvo.
Ideja “Velike Srbije” koja je, a i toga se u Srbiji dobro sećamo, bila poziv na pokoravanje oružjem Bosne i Hercegovine i Hrvatske, u trenutku kada su one međunarodno priznate, samostalne države, za sudiju Antonetija je legitimna politička ideja po kojoj bi „Srbi pravoslavne, katoličke i islamske vere" trebalo da žive u jednoj državi. Samo ovom konstatacijom, Haški tribunal je tako dezavuisao mnoge druge presude izrečene u istom Tribunalu koje su se zasnivale upravo na političkom cilju zbog koga su brojni dobrovoljci iz Srbije, među njima i Šešeljevi, otišli u rat.
Osim toga sudsko veće je u ovoj presudi osporilo i postojanje udruženog zločinačkog poduhvata (UZP) za koje su već osuđeni Šešeljevi vojni i politički saborci. U presudi bivšem predsedniku Republike srpske Radovanu Karadžiću, nedavno osuđenom na 40 godina zatvora zbog ratnih zločina i zločina genocida u Srebrenici, Šešelj se pominje baš u kontekstu UZP. Ovo delo, relativno novo u međunarodnom pravu, uvedeno je u praksu suđenja u Tribunalu ne bi li se dokazao zajednički zločinački cilj u kojem učestvuju povezani pojedinci.
Koliko je ceo sudski postupak protiv Šešelja bio groteska toliko je i oslobađajuća presuda i njeno obrazloženje neuspela farsa. Sudije Žan Klod Antonini i Mandaje Nijang su, uz izuzeće sudije Lattanzi, ovakvim zaključcima i oslobađanjem Šešelja, osporili zločine koji su već dokazani, opravdali razloge agresije srpske vojske u Bosni i Hrvatskoj i - ponizili žrtve.
