Tres (Foto etringita, Flickr )
Italijanska sutkinja Flavia Lattanzi, članica tročlanog Pretresnog veća u postupku protiv Vojislava Šešelja, objašnjava razloge svog protivljenja oslobadjajućoj presudi. Intervju
Sutkinjo Lattanzi, Vi se niste saglasili gotovo ni sa jednim od zaključaka Sudskog veća u predmetu Šešelj. Zbog čega?
Zbog toga što su ti zaključci zasnovani na opštim pretpostavkama, a ne na konkretnoj analizi dokaznog materijala. Nastojanje većine članova Veća, jasno izraženo više puta, bilo je da se svaka sporna činjenica obrazlaže tvrdnjama opšteg karaktera, argumentujući, izmedju ostalog, da je otcepljenje [pojedinih republika] bilo nezakonito, da su se Srbi samo branili, da u ratu uvek postoji nasilje, ili pak da tužilaštvo nije dovoljno jasno formulisalo optužnicu. Sve to u cilju obezvredjivanja dokaznog materijala i obesmišljavanja njegove analize. Takav stav doveo je do urušavanja ovog postupka u samim njegovim temeljima.
Većina je, dakle, nastojala opravdavati krivične radnje obrazloženjima istorijske i političke prirode?
Da, upravo tako.
Koji su pak to zločini za koje je tužilaštvo, prema Vašem mišljenju, predočilo dovoljno dokaza da bi se mogla utvrditi krivica optuženog?
Tužilaštvo je predočilo dovoljno dokaza za zločine protiv čovečnosti, medjutim većina je te dokaze u potpunosti odbacila, tvrdeći da nije izvršen rasprostranjen i sistematski napad, koji se smatra nužnim uslovom za postojanje zločina protiv čovečnosti. Dakle, ako nije bilo napada nije moglo biti ni zločina. Takva logika navela ih je da a priori odbace dokaze vezane za zločine protiv čovečnosti, u koje spadaju progon, deportacija i prisilno premeštanje stanovništva, i koji su sama suština ovog predmeta.
Problem je dakle bio u samom pristupu predmetu pre nego u tome što su prilikom donošenja presude počinjene ozbiljne greške?
I jedno i drugo. Uz problematičan opšti pristup, počinjene su i ozbiljne pravne i činjenične greške. Tako je, na primer, postojanje udruženog zločinačkog poduhvata osporeno na osnovu dokaznih elemenata koji, po mom mišljenju, nisu bili relevanti. To što se neki pošten srpski oficir pobunio protiv onoga što su Šešeljevi dobrovoljci radili na terenu, dok su njegovi nadležni prikrivali te akcije, ne znači da u pitanju nije bio udruženi zločinački poduhvat, naprotiv. Uostalom, isključivanjem mogućnosti da je počinjeno proterivanje, kao zločin protiv čovečnosti, obesmišljen je i sam pojam udruženog zločinačkog poduhvata, čije je postojanje tužilac nastojao dokazati upravo u kontekstu prisilnog premeštanja stanovništva.
Prema mišljenju većine, dakle, deportacija nije mogla biti tretirana kao zločin protiv čovečnosti s obzirom da su ljudi dobrovoljno napuštali svoje domove?
Tačno.
U kojoj meri ova presuda odudara od dosadašnje prakse Tribunala, pre svega što se tiče vidova krivične odgovornosti poput podsticanja i pomaganja? Šešeljeva retorika bila je nedvosmislena, kao uostalom i njegove aktivnosti vezane za regrutovanje dobrovoljaca. Ako se to ne može okarakterisati kao podsticanje i pomaganje, šta onda može?
To bi trebalo pitati većinu, koja je utvrdila da se jednostavno radilo o podršci ratnim naporima.
Sve to je pak u suprotnosti s prethodnim odlukama Tribunala...
Naravno, kao i zaključak u vezi sa postojanjem rasprostranjenog i sistematskog napada. Ako ostavimo po strani pitanje Vojvodine, koje se pokazalo delikatnijim i kompleksnijim od drugih, i uzmemo u obzir samo ono što se dešavalo u Hrvatskoj i Bosni i Herzegovini, videćemo da postoji čitav niz presuda kojima je, na osnovu istih činjenica i dokaza kojima se raspolagalo i u ovom predmetu, utvrdjeno postojanje rasprostranjenog i sistematskog napada. Prema ovoj presudi, pak, nije postojao takav napad, već se radilo isključivo o vojnim akcijama. Pri tom nije bilo ni proterivanja jer su ljudi jednostavno “odlazili“. Otišlo se toliko daleko da je autobuski prevoz, koji su srpske snage organizovale u svrhu iseljavanja nesrpskog stanovništva, protumačen kao humanitarna pomoć. To je zaista nečuveno, ne znam šta bih drugo rekla. Ja sam u svom izdvojenom mišljenju napisala da sam, čitajući obrazloženje većinske presude, imala utisak da sam se vratila u doba starih Rimljana, kada je važilo pravilo da u ratu zakoni ćute.
Koliko je zastrašivanje svedoka uticalo na manipulaciju dokazima i uopšte na sam tok postupka?
Veoma mnogo, ali to uopšte nije uzeto u obzir. Kada je tužilaštvo prikupljalo dokaze u vezi sa zločinima počinjenim u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, brojni svedoci su dali preliminarne izjave protiv Šešelja, nakon čega su usledila zastrašivanja i pretnje. Neki od tih svedoka, oni hrabriji, prilikom saslušanja u haškoj sudnici potvrdili su prethodno date izjave. Mnogi drugi svedoci pak, uključujući i neke veoma važne, poput izvesnih insajdera čiji su iskazi imali posebnu težinu medju dokaznim materijalom, u sudnici su porekli sve što su prethodno izjavili u istražnom postupku. Unutar Veća smo vodili žustre rasprave na tu temu, čiji vam sadržaj naravno ne mogu otkriti, ali vam mogu garantovati, a to se jasno vidi i iz transkripta saslušanja, da je bilo potpuno evidentno da su ta poricanja posledica pretnji i zastrašivanja. Ti ljudi su se bojali, premirali su od straha pred Šešeljem. Dovoljan je bio jedan njegov pogled. Ja sam neprestano posmatrala svedoke dok ih je Šešelj unakrsno ispitivao. Videlo se da su uplašeni. Neki od njih su ipak, uprkos svemu, imali hrabrosti da svedoče, drugi pak nisu. Medjutim, ništa od toga nije uzeto u obzir, ono što je izrečeno u sudnici prihvaćeno je zdravo za gotovo, dok su preliminarne izjave u potpunosti zanemarene, čak i one koje su se medjusobno dopunjavale i bile potkrepljene drugim dokazima.
Imajući sve to u vidu, kako biste ocenili praksu dopuštanja optuženima da se sami brane?
Pravo na samostalnu odbranu zagarantovano je Statutom Haškog tribunala, i ja to pravo ne sporim. Sposobnost zastrašivanja, medjutim, ne zavisi samo od toga da li se optuženi brani samostalno ili ne. U Šešeljevom slučaju do zastrašivanja je dolazilo i van sudnice, za šta su bili odgovorni njegovi saradnici. Mnogo ljudi je bilo uz njega, imao je veoma brojan odbrambeni tim, medjunarodnog karaktera. Svi ti ljudi su radili po njegovim naredjenjima, pa tako i kada je trebalo zastrašiti svedoke.
Kakve će biti reperkusije oslobadjajuće presude Šešelju na stanje u medjunarodnom krivičnom pravu?
Sa moje tačke gledišta, ta presuda nema nikakav značaj.
U kom smislu?
U smislu da je toliko loša, kako na činjeničnom tako i na pravnom nivou, da je praktično ništavna.
A posledice?
Ostaje razočarenje žrtava, ali medjunarodno krivično pravo neće trpeti nikakve posledice zbog jedne takve presude. Ona je toliko pogrešna, činjenično i pravno, da ne znači ništa.
Neće postati presedan?
Ne, nipošto, to vam mogu garantovati. Do takvih zaključaka se, u izvesnim aspektima, moglo doći i na pristojniji način.
Sa kakvim osećanjima napuštate Tribunal?
Tokom poslednjih nekoliko meseci, možda čak poslednje dve ili tri godine, bilo mi je veoma teško. Izdržala sam zahvaljujući angažovanosti u drugim postupcima, bila sam na primer pomoćni sudija u predmetu Karadžić. Tu se radilo veoma profesionalno, uz sudelovanje čitavog tima vrlo kompetentnih pravnih službenika. Postupak protiv Šešelja mi je pak zadavao velike muke.
Kako je moguće da se u okviru medjunarodnog krivičnog prava dodje do tako različitih zaključaka poput onih sadržanih u presudama Karadžiću i Šešelju?
Ja se još uvek pitam zašto je presuda Šešelju ispala takva kakva je. Na umu su mi razne pretpostavke, koje naravno ne mogu obelodaniti. Ne mogu tek tako reći šta mislim. Ono što pak mogu reći jeste da smatram da ta presuda neće postati presedan, a verujem da je to svima jasno, jer radi se o ozbiljnom propustu. U pitanju je, medjutim, propust Haškog tribunala, a ne celokupnog medjunarodnog krivičnog pravosudja.
