Srbija: Vučić reaguje, studenti odgovaraju

Prošlog vikenda u Beogradu su se okupile pristalice predsednika Vučića i SNS-a. Prevoz i hrana koju je platila stranka, slab entuzijazam, malo kreativnosti i mnogo retorike. U međuvremenu, u Novom Pazaru studenti u blokadi pokazali su da umeju prevazići podele i predrasude

Skup u organizaciji Srpske napredne stranke (SNS) i predsednika Srbije, pod nazivom “Ne damo Srbiju”, održan je u Beogradu od 11. do 13. aprila. Centralni događaj organizovan je u subotu 12. aprila, a glavni govornik je bio Vučić, koji je ispostavio pet zahteva nadležnim institucijama, uključujući samog sebe kao predsednika države.

Dugo najavljivani “najveći skup u istoriji Srbije”, kako su ga političari iz vladajućih stranaka predstavljali, zvanično je za cilj imao promociju novog Pokreta za narod i državu i okupljanje Vučićevih pristalica koji, kako tvrde režimski mediji, “već mesecima trpe torturu manjine i sprečeni su da pokažu podršku predsedniku i njegovoj politici”.

U jednom od video spotova napravljenih kao poziv za skup Vučić navodi da je “našoj Srbiji potrebna tvoja pomoć“ i da će “Srbija pobediti“. Nekoliko dana pre skupa, Vučić je objavio da će saopštiti zahteve, mada ni danas nije sasvim jasno u čije ime te zahteve isporučuje (u ime svoje stranke ili pokreta), ko ih je i kada usvojio i kome su upućeni.

Trodnevni skup Vučićevih pristalica u Beogradu završen je ne baš slavno. Prvog dana je nekoliko hiljada ljudi, bez jasne ideje i plana, prošetalo centralnim delom Beograda i pronelo ono što je najavljivano kao najduža državna zastava ikada viđena u Srbiji, što će se naknadno ispostaviti kao netačna informacija.

Predsednik Vučić se u jednom trenutku priključio i, zajedno sa Srbima sa Kosova i drugim pristalicama, prošetao ispod zastave. Ispred Narodne skupštine i duž centralnog gradskog bulevara postavljeni su štandovi i kućice, nalik onima za novogodišnje praznike, u kojima su predstavljeni proizvodi iz Srbije, turistička ponuda i slično, a bilo je i šatora za odmor u kojima je bilo moguće igrati video igre. Postavljeni su i štandovi za hranu i piće.

Najvažniji šatori su bili oni u kojima je bilo predviđeno potpisivanje pristupnice novom pokretu i ostavljanje pisama za predsednika. Traktori su ponovo „doterani“ u Beograd i postavljeni ispred skupštine, mada nije bilo sasvim jasno koja je bila svrha njihovog postavljanja. Studenti koji žele da uče, kako sebe nazivaju studenti bliski vlasti, trebalo je da budu u Pionirskom parku preko puta skupštine (u Srbiji poznatom kao Ćacilend) ali ih je tamo bilo vrlo malo.

U subotu su, nešto posle 15 časova, u Beograd počeli da pristižu autobusi iz svih delova Srbije. Kao i uvek do sada, SNS je nedeljama organizovao ljude za dolazak na skup. Uobičajen scenario viđen je i ovoga puta: kvote po gradovima i opštinama, iznajmljeni autobusi, dnevnice, sendviči, ucene, socijalno ugrožene kategorije stanovništva primorane da dođu, bez jasne ideje zašto dolaze osim zato što “najviše vole predsednika“ i ne daju Srbiju “lopovima Đilasu i Šolaku“. Beograđani su se spontano okupljali u delovima grada gde su se parkirali autobusi i bukom pištaljki i vuvuzela pokazivali šta misle o njihovom dolasku.

Vučić se, kao glavni govornik, okupljenima obratio nešto posle 19 časova. U svom dugom govoru još jednom je rekao da se u Srbiji pokušava sprovesti “obojena revolucija” i da to neće proći. Vučić je podvukao da su oni koji podržavaju vladajuću stranku “pristojna Srbija“ i ponovio sve ono što već mesecima govori.

Na kraju govora, koji je bio iscrpljujući i za predsednika i za okupljene, Vučić je precizirao zahteve: da nadležne institucije i organi, pre svega tužilaštvo, u okviru svojih nadležnosti, pokrenu odgovarajuće postupke kako bi se uspostavio red i mir u državi, posebno puno poštovanje Ustava i zakona, da se utvrdi puna odgovornost lica koja su učestvovala u “vandalskim napadima“ na građane prilikom njihovih mirnih okupljanja, naročito kada je reč o “divljačkim napadima 21. marta u Nišu“ (kada su građani jajima gađali funkcionere SNS-a i sprečili održavanje sastanka).

Treći zahtev je da svakom učeniku i studentu bude omogućeno školovanje ako to želi, dok u četvrtom zahtevu Vučić traži otkrivanje podstrekača, počinioca i pomagača napada na vitalne državne institucije i objekte i sprečavanje takvih napada u budućnosti.

Na kraju, peti zahtev uključuje da se spreči „svaka aktivnost kojom se samovlasno i protivpravno parališe privredna delatnost i onemogućavaju građani da sprovode svoje životne aktivnosti na uobičajen način, usklađen sa javnim poretkom u kojem svako može da računa na to da će mu u demokratskom društvu država zaštititi vitalne životne interese“.

Da li zbog zahteva koje nisu razumeli, iscrpljenosti, dugog čekanja Vučićevog govora, ili nečeg sasvim drugog, okupljeni su počeli masovno da se razilaze još pre početka govora. Na društvenim mrežama kruže snimci na kojima se vidi kako redari pokušavaju da zaustave ljude da ne odu.

Prema procenama Arhiva javnih skupova, na vrhuncu posećenosti, ispred skupštine je bilo 55 hiljada ljudi, dok je iz režimskih medija saopšteno da je bilo 145 hiljada ljudi. Ne ulazeći u broj ljudi, utisak je da je skup prošao bez energije, ideje i vizije i da su ljudi došli zato što su bili primorani ili zbog autentične ljubavi prema predsedniku koja ih dovodi gde god da je potrebno, ne mareći za to šta je „tema“ skupa.

Nije bilo skandiranja, osim ako se se izuzme nekoliko pokušaja povika “Aco, Srbine“ iz prvih redova. U mnogo čemu je subotnji režimski skup trebalo da liči na studentski, ali im to nije pošlo za rukom. Ni pešačenje koje su “prekopirali“ od studenata nije izazvalo efekte kao studentske pešačke i biciklističke ture, pa su tako Srbi sa Kosova, koji su, kako tvrde, peške došli za Beograd, dočekani relativno mlako ne samo u Beogradu, nego i u drugim mestima kroz koja su prolazili.

Skup je prošao relativno mirno, uz nekoliko napada, verbalnih i fizičkih, na novinare, aktiviste i pojedine opozicione političare.

Glavni utisak je da su se okupljeni „razbežali“ glavom bez obzira čim je skup završen, tražeći autobuse kojima su došli. Ni koncert nacionalističkog narodnog pevača Baje Malog Knindže nije dugo trajao. Nosilo se kući šta se stiglo, piće, hrana, čak i stolice koje su bile postavljene na nekoliko mesta u centru grada. Iza demonstranata je ostalo đubre koje su čitavu noć čistile gradske komunalne službe.

Istog dana, u Novom Pazaru, naseljenom uglavnom Bošnjacima, održan je veliki studentski protest. Do Novog Pazara su srednjoškolci, studenti i građani, stigli peške, biciklima, motorima i kolima. Novi Pazar ne pamti toliko ljudi u gradu, a Srbija ne pamti toliko ljubavi, poštovanja i radosti između građana koji su, do pre nekoliko meseci, jedni druge gledali sa nepoverenjem i strahom.

Studentkinje Bošnjakinje sa zastavama države u kojoj žive najbolje opisuju važnost skupa u Pazaru, baš kao i bošnjačke zastave koje nikome ko je bio u subotu u Pazaru nisu smetale. Za razliku od skupa u Beogradu, u Novom Pazaru je, za dvanaest sati, sve vrcalo od energije, kreativnosti i radosti. Građani ovog mesta ne samo da su vratili gostoprimstvo koje su njihovi sugrađani imali kada su išli na proteste u druge gradove u Srbiji, već su se pokazali kao sjajni domaćini.

Za većinu ljudi koji su došli iz Beograda, Novog Sada, Niša i drugih gradova ovo je bila prva poseta Novom Pazaru i, zahvaljujući studentima, srušene su mnoge predrasude.