Protesti u Beogradu (foto G. Vale)
Izlazak studenata i gradjana na ulice je u značajnim delom posledica izrazite antagonizacije političke scene u Srbiji i društva u celini, koju već nekoliko godina snažno podstiču premijer Vučić i njegova Srpska napredna stranka
Hiljade ljudi, mahom studenata, već desetak dana svake večeri demonstriraju u Beogradu i drugim gradovima Srbije, tražeći više demokratije, medijske slobode i smene u vrhu vlasti. To nije dovoljno da se premijer i novoizabrani predsednik Srbije Aleksandar Vučić prinudi na ustupke, ali ima veliki značaj jer je reč o prvoj ozbiljnijoj akciji protivnika vladajućeg bloka od dolaska njegove Srpske napredne stranke (SNS) na vlast 2012. godine.
Protesti su inicirani preko društvenih mreža neposredno nakon završetka predsedničkih izbora 2. aprila na kojima je Vučić pobedio u prvom krugu sa oko 55 odsto glasova. Masovnost i upornost koja ih karakteriše, kao i činjenica da su se proširili na veći broj gradova u Srbiji, je dočekana kao svojevrsno iznenadjenje, s obzirom na činjenicu da je opozicija dan nakon izbora praktično priznala poraz, pa se očekivalo spuštanje napetosti.
Protesti koji se svakodnevno održavaju u Beogradu i drugim gradovima nemaju gotovo nikakvu organizacionu strukturu ni čvrstu teritorijalnu povezanost. Tvrdnje da iza svega ipak stoje neke opozicione stranke zvuče prilično neuverljivo jer bi opozicija, da je imala dovoljno snage i uticaja, ovakve proteste organizovala tokom izborne kampanje i tako povećala izglede da Vučićevi oponenti dobiju više glasova.
Takozvani “inostrani faktor” takodje treba otpisati kao potencijalnog inspiratora i organizatora protesta jer Vučić i danas ima prilično otvorenu podršku Brisela i Vašingtona. On uživa status jednog od najvažnijih faktora mira u regionu i daje veliki doprinos regionalnoj stabilnosti, zbog čeka je hvaljen i podržavan u većini evropskih prestonica.
Antagonizacija
Uzroke narastajućih protesta pre treba tražiti u sve komplikovanijim odnosima unutar srpskog društva, nego u akcijama ove ili one opozicione stranke ili nekog centra moći u inostranstvu. Izlazak na ulice je značajnim delom posledica izrazite antagonizacije političke scene u Srbiji i društva u celini, koju već nekoliko godina snažno podstiču premijer Vučić i njegova Srpska napredna stranka (SNS).
Vladajući blok ima apsolutnu dominaciju nad mejnstrim medijima i odlučujuće utiču na rad organa javne vlasti. Praktično celu opoziciju i sve oponente sistematski satanizuje i optužuje za lopovluk, izdaju, nesposobnost i sklonost ka korupciji, a partijska i politička volja je u velikoj meri pregazila i obesmislila institucije javne vlasti. Takva “procedura” primenjuje se na sve ljude koji imaju kritički stav.
Pobeda Vučiča je, po svemu sudeći, povećala zabrinutost medju mladim obrazovanim ljudima i medju pripadnicima srednjeg sloja da će ovakvo stanje da se održi na duži rok. Dominacija vladajućeg bloka nad mejnstrim medijima i sveprisutna populistička retorika izaziva veliku nelagodu i nezadovoljstvo u tom delu populacije, čiji glas je utišan tokom minulih nekoliko godina jer su stranke kroz koje su ranijih godina izražavali svoje interese i težnje, poput Demokratske stranke (DS), satanizovane i gurnute na marginu.
Učesnici protesta dolaze mahom iz tih slojeva stanovništva. Oni ne čine većinu glasačkog tela, a vladajući blok probleme za sada pokušava da reši pojačanim optužbama na račun svih oponenata da izazivaju haos u zemlji jer su izgubili izbore, a pominje se i mogućnost da vlasti organizuju kontraproteste. Studente i gradjane koji učestvuju u protestima funkcioneri tog bloka i mejnstrim mediji opisuju kao izmanipulisanu grupu, a Radio televizija Srbije (RST) i mediji pod kotrolom vlasti o protestima praktično i ne izveštava, svodeći ih na kratke informacije u odmaklim minutima vesti.
Povezivanje
Vučić svakako oseća da antagonizacija društva koju podstiče još od dolaska na vlast može da mu se obije o glavu ukoliko marginalizovane grupe počnu da se organizuju i da pružaju otpor. Kratkoročno, one ne mogu da ga ugroze jer iza njih ne stoji iole čvrsta organizaciona struktura, ali dugoročno mogu da budu veoma nezgodan protivnik. Jer, organizacija se, ukoliko postoji snažna društvena potreba, brzo napravi, a postoji opasnost i da se uključe opozicione stranke i pokreti i da se proširi na različite socijalne grupe.
Za vladajući blok je zbog toga veoma bitno da spreči bilo kakvo uspostavljenje veza izmedju učesnika protesta i opozicionih političkih stranaka i pokreta koji sa njima dele slična uverenja. SNS je, zahvaljujući punoj kontroli medija, uspostavila atmosferu u kojoj su za sve nedaće u Srbiji okrivljene DS i druge stranke koje su srušile režim Slobodana Miloševića, dok su SNS, Socijalistička partija Srbije i druge stranke i organizacije bliske vladajućim krugovima i Miloševićevo vreme, retko pominju u negativnom kontekstu.
Zahvaljujući takvoj kampanji, kao i greškama koje su pravile stranke koje su srušile Miloševićev režim, veliki broj nekadašnjih protivnika tog režima danas se izrazito negativno odnosi prema DS-u i drugim strankama uz koje su se devedesetih borili protiv Miloševića. U takvim okolnostima vlastima nije teško da podstiču duboki jaz izmedju nezadovoljnih slojeva stanovništva i stranaka koje bi, eventualno, mogle da u političkom smislu artikulišu to nezadovoljstvo.
Sve dok je tako, odnosno sve dok postoji nedefinisana masa nezadovoljnih ljudi bez čvrste organizacije, vlastima u principu ne preti nikakva ozbiljnija opasnost. Izvesno je da opozicione stranke to sasvim razumeju i da žele da se približe učesnicima protesta, ali ostaju veoma uzdržane, strahujući da bi njihovo angažovanje moglo da demotiviše proteste. Opozicija za sada procenjuje situaciju i verovatno traži načina da uspostavi neki prihvatljiv oblik komunikacije sa grupama koje vode proteste.
