Srpski dobrovoljci u Ukrajini
U ovom trenutku nije izvesno koliko u Ukrajini zaista ima Srba angažovanih na strani proruskih snaga. Sudeći po šturim informacijama koje pristižu sa tog područja, verovatno je reč o desetinama, ali ne i o stotinama ljudi
„U vojsci sam bar imao šta da jedem“, kaže Dejan Berić, srpski dobrovoljac na strani proruskih snaga u Ukrajini. On je bio snajperista u grupi koja se zove „Severni vetar“. Ukrajinska vojska ga je, kako objašnjava, zarobila u trenutku kada je bio u civilnoj odeći i bez oružja, ali su njegovi prijatelji prikupili novac i „platili starešinama“ te vojske kako bi bio oslobođen. „Da su znali da sam borac, i to još snajperista, slobodu verovatno nikada ne bih video“, kaže Berić u intervjuu za Večernje Novosti koji su preneli i drugi mediji.
Berić je, zajedno sa nekoliki hiljada Srba, prošle godine radio na građevinama u Sočiju. Kaže da ga je gazda (vlasnik firme koja ga je angažovala) prevario i da ga nisu isplatili. Ostao je na ulici i, kako nije imao ništa da izgubi, prijavio se u dobrovoljce. Bio je najpre na Krimu, a onda se prebacio u istočnu Ukrajinu. Kaže da namerava da u Rusiji potraži posao kako bi vratio dugove ljudima koji su ga otkupili iz zarobljeništva, ali i dugove koje ima u Srbiji.
Sasvim je, dakle, moguće da su Berića, jednog od retkih dobrovoljaca koji je pristao da javno govori o svom angažmanu u Ukrajini, socijalni razlozi motivisali da se priključi proruskim snagama, ali to svakako nije bio jedini faktor. On, naime, objašnjava da se, neposredno uoči odluke da se angažuje na ratištu, pričalo o NATO intervenciji na Krimu. NATO mu je, kaže, „ostao dužan“ još od vazdušnih udara na Srbiju i Crnu Goru 1999. godine.
Berić je tokom vazdušnih udara 1999. godine bio pripadnik Vojske Jugoslavije, gde je bio angažovan na „specijalnim zadacima“. Tvrdi da je oduvek bio dobar strelac i da je prošao obuku za snajpersku pušku. U Ukrajini je obavljao slične zadatke. Nakon što je oslobođen iz ukrajinskog zarobljeništva otišao je u Rusiju gde se, kako navodi, trenutno odmara i traži posao.
Motivi
U ovom trenutku nije izvesno koliko u Ukrajini zaista ima Srba angažovanih na strani proruskih snaga. Sudeći po šturim informacijama koje pristižu sa tog područja, verovatno je reč o desetinama, ali ne i o stotinama ljudi. Izveštaji o velikom broju boraca iz Srbije verovatno su motivisani željom grupa i organizacija koje rade na njihovom angažovanju da, koristeći patriotsku retoriku, povećaju interes za regrutovanje novih ljudi.
Generalno gledano, postoje najmanje dve grupe srpskih dobrovoljaca. Prva su pripadnici Četničkog pokreta i drugih organizacija sa predznakom „četnički“ koji u izjavama koje daju srpskim medijima strastveno insistiraju na političkim motivima i želji da pomognu „ruskoj braći“. Druga grupa su ljudi sa ratnim iskustvom angažovani preko različitih agencija, mahom označeni kao „psi rata“. O njima se malo zna, ne pojavljuju se u medijima, a novac im je jedini motiv.
Srpski dobrovoljci iz odreda „Jovan Šević“ hvalili su se da su uništili nekoliko ukrajinskih tenkova, što su preneli i ruski mediji, verovatno sa ciljem da pokažu da proruske snage u Ukrajini imaju i podršku iz drugih zemalja. U izjavama koje daju dobrovoljci koji za sebe kažu da su pripadnici četničkih formacija politički motivi apsolutno dominiraju. Oni time žele da podstaknu prorusko i antizapadno opredeljenje u samoj Srbiji.
Vlasti u Srbiji ne govore o srpskim dobrovoljcima u Ukrajini, nego o srpskim plaćenicima „na obe strane“ u ukrajinskom sukobu, negirajući političke ili bilo kakve druge razloge za angažman dobrovoljaca.
Berića su okolnosti navele da postane dobrovoljac, ali to ne znači da ne deli politička uverenja sa drugim srpskim dobrovoljcima. On negira da je bio plaćenik, a kao glavni motiv koji ga je pokretao navodi NATO udare na Srbiju i Crnu Gosu 1999. godine. Dakle, i sam ističe političke motive, karakteristične za grupe sa predznakom „četnički“, čiji pripadnici razloge za angažman u potpunosti svode na politiku.
Politika
Srpski premijer Aleksandar Vučić shvata da bi odlazak dobrovoljaca iz Srbije u Ukrajinu mogao da nanese štetu vlastima u Beogradu, pa se odmah distancirao od njih. Izričito je rekao da takvi potezi nisu dobrodošli, a ministar u njegovoj vladi Rasim Ljajić je predložio da se donese zakon prema kome bi se odlazak u dobrovoljce u inostranstvu tretirao kao prekršaj. To je jasna poruka koju su dobrovoljci u Ukrajini razumeli kao pretnju da bi mogli da budu uhapšeni kada se vrate u Srbiju. Berić kaže da mu jako nedostaje porodica, ali da ne namerava da se vrati jer strahuje od hapšenja.
U političkom smislu priča o srpskim dobrovoljcima u Ukrajini je zgodna tema u aktuelnim previranjima o srpskoj spoljnopolitičkoj orijentaciji. Beograd se već prilično dugo oseća stešnjenim između Moskve sa jedne i Brisela i Vašingtona sa druge strane. Brisel očekuje da Srbija sledi spoljnopolitičku strategiju Evropske unije, a Moskva želi da se čvršće veže za Rusiju.
Zagovornici „ruske opcije“ su mahom ultranacionalističke stranke i organizacije koje od Moskve očekuju svaku vrstu podrške. Čak i kada bi htele, te stranke i organizacija van Srbije ne mogu naći drugog iole pouzdanog saveznika, što se u Moskvi odlično razume. A upravo takvi politički centri su i najsnažniji zagovornici podrške ruskoj poziciji u Ukrajini, što uključuje i podršku srpskim dobrovoljcima.
Vučićev stav pokazuje da srpskoj vladi ne pada na pamet da podrži bilo kakav neposredni angažman srpske strane u aktuelnim sukobima u Ukrajini. Negativan stav prema dobrovoljcima će se svakako zadržati. Vodeći mediji na koje država ima značajan upliv izbegavaju da u izveštajima u kojima se pominju srpski dobrovoljci akcenat stavljaju na političke motive za njihov angažman.
