Sarajevo juli 1993. © Northfoto/Shutterstock
Iz opsednutog Sarajeva – Memoari bivše Jugoslavenke (str. 285), Jasna Levinger – Goy. Knjiga je objavljena krajem 2022, u kolajni Mozaik novosadskog izdavača Akademska knjiga. Osvrt našeg saradnika Božidara Stanišića
Knjiga je prvo objavljena na engleskom: Out of the Siege of Sarajevo: Memoir of a Former Yugoslav (Pen&Sword Military, Yorkshire-Philadelphia, 2022). Potom je Jasna Levinger-Goy1 prevela vlastito djelo na srpskohrvatski, uz poneke, ni po čemu suštinske izmjene. “Za engleskog čitaoca moj tekst je svedočenje o nedavnim istorijskim događajima u ‘dalekoj’ zemlji, dok za domaćeg čitaoca (…) knjiga predstavlja podsećanje na događaje čiji su odjeci relevantni i prisutni u svesti mnogih ljudi”.
Njena knjiga - bespoštedno svjedočanstvo o Sarajevu pod opsadom, bespoštedno kazivanje o drugima i sebi u drami (i ironiji) Istorije, čiji se stvarni rasplet još uvijek nije desio.
K tome - izvan još uvijek dominantnog crno-bijelog narativa o opsadi Sarajeva (1992-1995).
Rado bih samo ovim rečenicama počeo i završio o knjizi sjećanja Jasne Levinger-Goy. Jednostavno, da bih uštedio na prostoru za što više fragmenata iz ove knjige. Možda bih dodao samo da mi se čini kako bi bilo “zanimljivo” prvo pročitati Prilog 1, na kraju knjige. Ali, to je samo preporuka, i ne samo za čitaoce iz Regiona već i Evrope.
Mene je Prilog 1, napučen kratkim, katkad posve lakonskim naznakama o rasijanju lica i sudbina, podsjetio da su još u antici razumjeli da su ljudi i njihove sudbine u svakom ratu i zlovremenu kao lišće na vjetru. Jeste, svako bi od nas mogao napisati takav prilog, ali to je učinio malo ko. A niko, koliko mi je znano, u onoj gomili ličnih ispovijesti o ratu, kojih sam se načitao, a već neko vrijeme ih ne čitam. Svejedno, i dalje se pitam zašto su svi oni koji su na svim zaraćenim stranama u jugo-tragediji pretendirali da budu svjedoci vremena uglavnom vidjeli samo sebe, samo svoju patnju i muku (o mržnji i netoleranciji svojih da ne govorim, uglavnom je loše skrivana).
Iz opsednutog Sarajeva ne može ući u taj katalog. Ne, jer Jasna Levinger-Goy i kada govori o sebi, govori i o drugima. Uz to, autorka ove knjige ne pripada niti jednoj od strana u bosanskom građanskom ratu (i tim terminom izlazi iz jednog od ustaljenih narativa). Ona je sa četvrte strane, od onih koji su svjesni da su sa gubitkom Jugoslavije kao jedine im prave domovine zauvijek izgubili jednu važnu komponentu svog identiteta. Dakle, gubitnica, k tome i Jevrejka, građanka Sarajeva koja je prošla kroz nekoliko emotivnih i misaonih faza: od nevjerice i čuđenja pred dešavanjima do probuđenja u surovosti stvarnog ratnog užasa, od pomisli da je zlo postalo dominantno do iskustava o dobrim i plemenitim ljudima na svim stranama i potrebe da vjerodostojno ispripovijeda sve što je lično vidjela i proživjela. Dobri ljudi su u ovoj knjizi nosioci svjetla i nade o neuništivosti dobra. Mislim da će čitalac lako uočiti stav Jasne Levinger-Goy prema onima koji su se prozlili: nema u njoj riječi osude, ima samo čuđenja pred tim naglim, njoj neočekivanim obratom.
Ova knjiga je ponajviše svjedočenje o jednoj jugoslavenskoj jevrejskoj porodici u opsjednutom gradu. Gdje se društvo ogleda bolje negoli u porodici? (U Romanu u Londonu Crnjanski navodi Kvintilijanovu misao da “za poznavanje čovečanstva nije potrebno znati celo čovečanstvo. Dovoljno je upoznati, dobro, i jednu familiju”.) Uistinu, autorkina porodica (ostarjeli roditelji) je svojevrsno ogledalo ondašnjih zbivanja ali retrospektivno i sudbine Jevreja u Bosni i Jugoslaviji tokom Drugom svjetskog rata te u poratnom periodu. Ogledalo je i autorkina radna sredina, na Filozofskom fakultetu. (Levinger-Goy u knjizi navodi samo imena, nikada prezimena; ponekad samo zanimanje lica o kojim zapisuje svoje utiske).
U knjizi je kurzivom naglašeno pripovijedanje o svakom elementu svjedočenja koje na svoj način odstupa od aktuelnih godina (1992 – 2002), uz jasnu naznaku perioda: sarajevski, beogradski i engleski (London i Kembridž). Ovim možemo pridružiti i kratki period odmora u Pirovcu, na Jadranskoj obali, nakon izlaska iz Sarajeva krajem ljeta 1992. Konvojem, naravno. Uz sto jednu peripetiju. Ali i nastavak brige za druge, ne samo za svoje roditelje. (Nikad se nikom od onih koji su mogli pomoći nije obraćala zbog sebe same.)
Ove knjige ne bi bilo da jednog od strašnih sarajevskih dana Jasna Levinger-Goy nije odlučila da se odazove pozivu na piće jednog svog prijatelja, slikara. Bez njene knjige možda sebi nikad ne bismo postavili pitanje: je li svako podrumsko sklonište (i ne samo u Sarajevu) imalo svoju priču. Kad je ušla u kafić, granata je pala tačno na mjesto na kojem je prethodno zastala. I ne samo taj detalj će podsjetiti sve čitaoce starijih generacija (i ne samo Sarajlije i Mostarce) koje su prošle kroz rat koliko je puta slučajnost bila srećna, a koliko puta kobna.
Jeste, ovo je knjiga od bezbroj detalja. U to sam se uvjerio tokom drugog iščitavanja, u nelagodi prožetoj i svojim pitanjima tako često identičnim ili sličnim onim koje nam svojim svjedočenjem postavlja Jasna Levinger – Goy.
Vrlo često su ti detalji u meni kao čitaocu koji, đavo bi znao, možda ponešto zna o mizeriji savremene istorije (1990- 2023) tamo, razbudili sjećanja za koja sam mislio da su zauvijek iščezla. Prije svega na pisma prijatelja i rođaka – onih koji su ostali u ratnom paklu i onih koji su ga nekako napustili. Ne mogu odrediti najljepši detalj. Možda je onaj kad je u Beogradu, autorka knjige prvi put nakon humanitarnih “poklona” primila buket cvijeća? Živi simbol dostojanstva bića u kojem nije zamro osjećaj za lijepo. Ili, opet, dok sam – valjda sa nepodnošljivom lakoćom? - čitao strane na kojim govori o smrti svog muža, Edwarda Dennisa Goya. (Poznati je engleski slavista i prevodilac – konsultujte Vikipediju - nestankom Jugoslavije izgubio posao na katedri za jugoslavenske književnosti Cambridge Univerziteta, ali se oženio Jugoslavenkom). Sjetio sam se tada jednog kratkog Andrićevog zapisa, nakon smrti njegove supruge: “Sad, kad je umrlo svo dobro moje…”.
A na kraju, neka mi oproste oni koji mi zamjeraju zbog mojih digresija, da kažem da sam na posljednoj stranici ove knjige zabilježio: Paskalova trska.
Filozof iz davnine a naš savremenik, koji je u traganju za smislom isticao dostojanstvo, zapisao je: “Čovjek je samo trska, najslabije biće u prirodi; ali on je trska koja misli. Nije potrebno da se čitav svijet angažuje da bi on bio uništen: dovoljna je samo trunka, samo kap vode da se čovjek ubije. Ali i onda kada ga svijet uništi, čovjek ostaje uzvišeniji od svog ubice, jer on zna da umire i poznata mu je nadmoćnost koju svijet ima nad njim; a svijet, on o tome ništa ne zna”.
Fragmenti
Ja, autor ovih redaka, junak ove knjige, rođena sam i živela u Sarajevu, u glavnom gradu Bosne i Hercegovine, u zemlji koja se tada zvala Jugoslavija. Rođena sam posle Drugog svetskog rata i u Jugoslaviji sam proživela veći deo života.
Oboje mojih roditelja su odrasli u tipičnoj jevrejskoj porodici srednje klase. Porodica moje majke, sefardski Jevreji, došli su na Balkan kad su bili proterani sa Iberijskog poluostrva početkom šesnaestog veka. Očeva porodica su Aškenazi. Očevi roditelji su iz Budimpešte došli u Bosnu sa Austrougarskom imperijom.
Moj majka i otac su rođeni u Sarajevu i do Drugog svetskog rata živeli u Sarajevu. Oboje su bili sekularni Jevreji, no to u Drugom svetskom ratu nije ništa menjalo na stvari. Šanse preživljavanja su za Jevreje u tom ratu bile minimalne. Međutim, za divno čudo, oba roditelja i njihove porodice su preživeli: majka, koja je na početku rata tek bila završila gimnaziju, njeni roditelji i njena mlađa sestra; otac, nešto stariji od majke, njegovi roditelji i starija sestra.
(…)
Moji su roditelji spremno prihvatili novi režim. Nakon užasa rata u kojem je religiozno, nacionalno i ideološki zasnovana mržnja divljala na sve strane i pretila da im oduzme život, to nije bilo začuđujuće. Oboje su verovali u komunističke ideale i silno želeli da veruju u bolju budućnost. Uostalom, oni su se, na samom kraju rata, venčali u partizanskom matičnom uredu, uredu novog režima. Bio je to novi početak, krenuli su da stvaraju novi život puni entuzijazma, uprkos tome što su oboje bili “poštena inteligencija”, kako je Tito imenovao intelektualce u ranim govorima.
Kakvu je ulogu u tom novom početku igrala činjenica da su bili Jevreji, ljudi u velikoj manjini u gradu, ne mogu da kažem. Ono što znam je da se nikada nisu odrekli jevrejskog porekla, niti bi ikada na to pristali, ali su Jugoslavenstvo prihvatili kao svoj identitet i oduševljeno usvojili ideologiju “bratstva i jedinstva”. Koncept jedinstva im je bio posebno blizak. Nakon ratnih iskustava instinktivno su odbacivali plemensko odvajanje, svako razdvajanje po grupama, nacionalnostima, religijama. To su preneli i na mene, i ja sam verovala u te ideale, i ja sam sebe smatrala Jugoslavenkom.
(…)
Dakle, život sam započela kao član porodice Jugoslavena, svesna jevrejskog porekla, ali uz veoma malo znanja o judaizmu. Osećala sam jaku pripadnost zemlji; identifikovala se sa zemljom, bila sam ubeđena Jugoslavenka. No ironija je bila što, dok sam ja sebe smatrala Jugoslavenkom, ljudi oko mene su me prećutno smatrali Jevrejkom.
(…)
“Za ovo sada ste vi, naši roditelji, krivi! Da ste nam pričali o vašim iskustvima iz Drugog svjetskog rata, možda bismo mi bili bolje pripremljeni za ovo”, vikao je na moje roditelje Božo, muž moje prijateljice iz djetinjstva Mime. Sjurio je s petog sprata i došao kod nas vidno uznemiren situacijom koju naprosto nije mogao da shvati. Stvarno, da li bismo mi bili bolje pripremljeni za ovo što nas je snašlo da su nam roditelji pričali o svojim iskustvima? Nije da o tome ništa nismo znali. Priče o mržnji među nacijama, sukobima i ubijanjima su nam bile poznate. Međutim, ja sam lično verovala, ili bolje rečeno htela sam da verujem kako je sve neponovljiva prošlost (…) Ili su možda razlozi što naši roditelji nisu govorili o zločinima i užasima isto oni koje Hana Arent, kad govori o iskustvima iz Holokausta, pominje: “Da bismo što temeljitije zaboravili koncentracione i sabirne logore, mi izbegavamo svaku aluziju na njih”. Nažalost, ako su naši roditelji želeli da zaborave Drugi svetski rat, to je sada postalo nemoguće, u situaciji koja je sada neumitno na to podsećala.
(…)
Tako svrstani u grupe, najviše po nacionalnoj osnovi, ljudi su smatrali da je prihvatjivo, pa čak možda i poželjno da glasno izražavaju mržnju prema njima i onda kada su predstavnici njih bili u istom podrumu i delili istu sudbinu. Uplašena multietnička kongregacija, većinom sačinjena od grupa nacionalno osvešćenih ljudi, bila je primorana da se zajedno skloni u podrum i da se na ovaj ili onaj način bori za opstanak. Ma koliko bila shvatljiva potreba da se strahu da oduška, ipak je bilo silno neprijatno biti svedokom glasnih napada gneva, proklinjanja i psovanja. A gnev i netrpeljivost su bili svuda – u podrumu i izvan njega.
(…)
Prijatelj ili neprijatelj, hrabar ili kukavica, mi ili oni: to su bile nove podele. Delili su se oni koji su do juče bili prijatelji, komšije, kolege, pa čak i supružnici koji su živeli skladno jedni uz druge. Ili se to ranije meni tako činilo, želela sam da tako bude. Ako je trebalo da delim ljude, ja sam ih delila na humane i nehumane, a birala sam između dobrog i plemenitog, toleratnog s jedne strane, “moje strane”, i zlog, sebičnog i zatrovanog mržnjom, s druge, “tuđe strane”. (U isto vreme bibliotekar sa Fakulteta me je pitao zašto ne idem u svoju rezervnu domovinu, Izrael, meni nije mesto u Sarajevu, rekao je. Bolno! Zašto bi Izrael bio moja rezervna domovina? Zašto mi nije mesto u Sarajevu? I ja i moji roditelji smo rođeni u Sarajevu. Da li je njegov komentar bio antisemitski? Rekla bih da jeste; tako sam ga doživela.
(…)
Bilo je veoma teško doneti odluku da ostaviš kompletan život za sobom; da napustiš rodni grad gde je čitava familija proživela život. (Moji su roditelji napustili Sarajevo samo kad su morali, u Drugom svetskom ratu, da spasu život, i vratili su se čim je bilo moguće.) Tu su naši prijatelji, većina rođaka, grobovi naših dragih, poznate ulice, poznat pejzaž, poznati mirisi – sve što je činilo naš svet (...) Ni ja nikada nisam razmišljala o seljenju. Čak i kad sam bila na postdiplomskom studiju u SAD, kad mi je bilo oko 25 godina, nisam želela da ostanem tamo. Imala sam ponude, ali nije me privlačilo. Nisam mogla da zamislim da život počinjem od nule, kad sam u Sarajevu imala sasvim pristojan život.
(…)
U septembru/oktobru 1992. veliki broj sarajevskih izbjeglica je stigao u Beograd. (U to vreme je već, uz konvoje Jevrejske opštine, bilo više načina da se izađe iz Sarajeva: Crveni krst, UNHCR, tajni tunel ispod aerodroma i još neki.) Samo poneki od tih izbeglica su bili Jevreji, no bez obzira na to, priličan broj se obraćao Jevrejskoj opštini Beograd. Bilo je lakše emigrirati u druge zemlje uz pomoć Opštine.
(…)
I ponovo nisam mogla da verujem koliko dobra čovek nailazi. Velikodušnost i plemenitost su bili prisutni ne samo kod familije, nego i kod brojnih drugih ljudi. Nepoznatih, poznanika, prijatelja novih i starih. I neverovatno i divno. Pitala sam se otkud toliko ljudskosti i nesebičnosti. Kako su ti ljudi zadržali iskonsku dobrotu? (…) Vremenom je sama reč izbeglica dobila pogrdno značenje. I inače je teško bilo prihvatiti status izbeglice u zemlji koju (osnovano ili neosnovano) čovek smatra svojom. Problem je bio u tome što je sve izgledalo kao pre, ali ništa nije bilo kao pre. Ja sam uporno podržavala vlastitu iluziju kontinuiteta i uveravala sebe da sam našla svoje mesto. Realnost je, nažalost, bila drugačija; ja sam bila stranac-izbeglica, što je najgora vrsta stranca.
(…)
London mi je najednom postao čudan. Nije to više bio onaj grad koji sam posećivala i volela. Relativno mnogo vremena provodila sam u Londonu i kao turista, i kao student, i kasnije, dok sam pripremala doktorat. Sad nisam bila ni turista, ni student/istraživač, nit sam mogla da London smatram svojim stalnim mestom boravka. Nedefinisana situacija. Ko sam ja i gde sam? Ni vlastiti identitet mi nije bio jasan.
(…)
Izbeglica je za mene ostala pogrdna reč. Sramotna težina koju je taj naziv nosio me je pritiskala. Na moju sreću, Ned me nije samo voleo, nego je i saosećao sa svakom mojom novom mukom (…) Između ostalog, osetio je i moju muku sa statusom izbeglice. Uporno je i dugo radio da me toga oslobodi. Shvatao je korene i prepoznavao svaku manifestaciju, čak i one koje ja nisam prepoznavala.
(…)
Te iste godine (2001, op.a.) sam postala britanski državljanin. Nakon svih šokova, promena i preispitivanja kroz koja smo moja porodica i ja prošli, to je bila neka vrsta raspleta. (Proces naturalizacije moje majke je trajao nešto duže.) Napokon sam mogla da razmišljam o svom identitetu. Shvatila sam da me formulacija “britanska sekularna Jevrejka jugoslavenskog porekla” najbolje određuje. Jeste dugačko i komplikovano, ali sve kroz šta sam prošla bilo je komplikovano.
1 Pažnju na autorku mi je skrenuo njen članak , objavljen na portalu Lupiga, 21. 04. 2021.
Jasna Levinger-Goy rođena je u Sarajevu, u bivšoj Jugoslaviji. Diplomirala je Engleski jezik i književnost na Univerzitetu u Sarajevu, magisterij ostvarila iz Lingvističkih nauka na Džordžtaun univerzitetu u Vašingtonu, potom doktorat na Univerzitetu u Zagrebu. Bila je nastavnik na Univerzitetu u Sarajevu, potom kratko na Univerzitetu u Novom Sadu. Kad je 1990-tih došla u Veliku Britaniju radila je prvo kao lektor na Univerziteskom koledžu London (UCL), Školi slavenskih i istočnoevropskih studija (SSEES), a potom kao tutor na Kursu prevođenja Metropolitan univerziteta u Londonu. Objavila je brojne članke i prevode kako sa srpsko-hrvatskog na engleski tako i sa engleskog na srpsko-hrvatski. Dok je živjela u Sarajevu prevela je, između ostalog poeziju Emili Dikinson u saradnji sa Markom Vešovićem (Svjetlost, Sarajevo 1989. i OFK Cetinje 2014). U toku građanskog rata u Bosni i Hercegovini izbjegla je prvo u Srbiju, a potom u Veliku Britaniju gdje je upoznala svog budućeg muža Edvarda Denisa Goja, slavistu na Kembridž univerzitetu. Ubrzo su se vjenčali i počeli da se intenzivno posvećuju prevođenju. Najznačajniji su im prevodi na engleski romana Tvrđava Meše Selimovića i Banket u Blitvi Miroslava Krleže. Na početku 2000-tih završila je studij psihoterapije. U Kembridžu ima svoju privatnu ordinaciju.
