Svetislav Basara - foto Medija centar Beograd
Osvrt našeg saradnika Božidara Stanišića na Kontraendorfin (Laguna, Beograd 2020, str. 290) Svetislava Basare, dobitnika Nagrade NIN 2020. za najbolji roman na srpskom jeziku
Prema beogradskom izdavaču Laguna roman Kontraendorfin je vrhunac Basarinog* opusa o demontiranju srpskih mitova i detronizacije nacionalnih veličina i bardova, od Andrića do Đilasa (…), razobličavanju tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi (…), izvrgavanju ruglu pogubnog srpskog mentaliteta, ideoloških zanosa i nacionalne megalomanije njegovih nosilaca, čije je samouništavajuće razmere u literarnoj formi uzdigao do groteske i ubojite, bespoštedne satire.
U tom duhu je napisano i obrazloženje žirija Ninove nagrade za najbolji roman na srpskom jeziku za 2020, čiji konkurs je bojkotovalo dvadesetak pisaca. (Ali, to bi bio dug i tužan dodatak o Nagradi među čijim dobitnicima nalazimo i najveća imena jugoslavenske, a od 1992. samo srpske književnosti.)
Ima li dobronamjernih koji unaprijed ne bi rekli: Svetislave, svaka čast! Kako odoljeti radoznalosti? I tako, dan za danom (biće da poštu ne prevoze zečevi već neki srpsko-italijanski puževi bez obavljenog kovid-testa), imao sam vremena i za čitanje brojnih recenzija te intervjua sa autorom. Jedan, televizijski (Svetislav Basara - Ivo Andrić je bio beskrupolozni oportunista koji je manipulisao ljudima, 08.01. 2021j), drugi - tribina beogradskog Centra Krokodil (Obdukcija Andrića: Svetislav Basara, Tomislav Longinović i Mirjana Stošić, 10. 11. 2020). Bili su mi koristan preludijum za susret sa vrhuncem Basarinog opusa. Pročitao sam i recenzije čiji autori svaku kritičku riječ o Kontraendorfinu unaprijed stavljaju u istu kantu sa zadrtim srpskim nacionalistima i Udruženjem književnika Srbije, Basarinim protivnicima. Vrlo zanimljivo su pisali Teofil Pančića (novinar, člana Ninovog žirija) i Miljenko Jergović (sa Basarom je objavio dva zajednička naslova).
Pančić: “Šta biva kad odrasli i obrazovani ljudi ne razumeju ili ne žele da razumeju ništa o odnosu stvarnog i izmišljenog u umetničkom delu?” (Poznajem ga kao duhovitijeg kolumnistu, bez težnji ka retoričkim pitanjima). Jergović: “Roman je impresivan, lud, genijalan, uznemirujući na isti onakav način na koji su uznemirujuće bile Krležine međuratne proze. Blago književnosti koja ima Basaru, da ignoranti imaju po kome pljuvati. Krupna, veoma krupna meta (…) Što je stvarnost u Kontraendorfinu i tko su likovi u romanima Svetislava Basare? Ovo su pitanja kojim bi se trebali baviti ozbiljni čitatelji njegovih knjiga, a naročito oni koji i sami imaju ambicija da budu pisci, ili ih se, čak, u njihovim sredinama smatra piscima (…) On, prije nego itko drugi danas, umije da stoji sam, na pustom mjestu, bez igdje ikog, samo sa svojim glasom. Taj dar za samoću zaštitit će njega i svakoga njegovog čitatelja”. Dakle, prije Basare – pusto polje. Tišina.
Kratka sinteza oba teksta: samo ignoranti i neozbiljni tipovi mogu imati odbojan stav prema Basarinom romanu. Ako mi se omakne da kažem nešto o romanu – šta da činim? Da zatražim oproštaj od dežurnih u ime svih unaprijed istina?
I…tako. Omaklo mi se, ali ne zato što Basara tvrdi da su među svim narodima svijeta Srbi najgori, već što roman mora biti ubjedljiv.
Kontraendorfin? Prema izdavačevoj tvrdnji, pisac je tematizovao maligne i neuralgične tačke novije srpske istorije, kulture i politike? Koje su evidentne, a da ih nema – zar bi aktuelno srpsko društvo bilo tu gdje jeste? Ali, roman bi morao biti nešto drugo i u slučaju autorovog neizbjegavanja politike kao znaka bolesti ili zdravlja jednog društva. Krleža i danas poručuje da nije važno samo šta već i kako.
Skalpel za obdukciju novije srpske istorije (uglavnom od 1941. pa nadalje) Basara je povjerio slikaru Stojkoviću. Evidentno autorov alter ego, Stojković je fiktivna ličnost za razliku od mnogobrojnih stvarnih (uglavnom u grobu). Basara je vrlo hrabar kad u roman “ubacuje” mrtve, nimalo kad se radi o živim ličnostima. Valjda bi mogao sudski odgovarati? “Ubačena” je i ona srpska performerku svjetskog glasa, ali – jok! – ne bih ni ja pred sud. Tu je i onaj pjesnik, član SANU – al’, jok! – ni ja neću reći ko je on. U cijeli galimatijas motiva pisac je utrpao i mrežu benzinskih stanica u Vojvodini. Vlasnici? Bezimeni tipovi?
U značenjskom središtu romana je Basarina tvrdnja da je za svu nesreću kod Srba kriv kontraenderfin koji, za razliku od žlijezde endorfina (koja izlučuje sreću i zadovoljstvo), proizvodi samo čemer i jad. Nema izlaza – junak ovog romana je čemer. Ipak, najčemernije je što je ovom zbirkom tračeva jedne čaršije, čiji je nominalni protivnik, autor potonuo u hipokriziju vlastite “dosljednosti”.
Ali!
Udarna kapisla ove proze koja tek namiguje satiri, valjda nišaneći na uglavnom opštu dekadenciju opšte kulture – ko zna danas ko su Svift, Hašek, Domanović, Nušić, Ćopić?– nisu ni Đilas, ni druge stvarne ličnosti, već Andrić čovjek.
Znamo - nije bio svetac. (Gdje su i ko su?) Ali, držimo li to svijeću nad posteljom pisca ljubavnika udatih žena? Pitamo li se dovoljno o našim kad govorimo o komformizmu drugih? Kome služimo danas, uz mnoga naša, naravno herojska da-da?) Basara Andriću priznaje sve moguće literarne kvalitete, ali Andrić čovjek prema njemu je ništarija, prevrtljivac koji 1941. namiguje i generalu Draži Mihajloviću i komunistima, a poglavniku NDH Paveliću tajno nudi svoje diplomatske usluge.
Čitajući ovu prozu često sam mislio na Danila Kiša. Dok je sedamdesetih godina sticao ime u Francuskoj i Evropi, mogao je pljuvati na sve i svakog u Jugoslaviji. To nije učinio. Govorio je da u Pariz nije došao niotkud već iz književnosti u kojoj je imao učitelje: Andrića, Krležu i Crnjanskog. Pisac koji je smatrao da je književnost veličanstveni mehanizam koji ne dozvoljava da se svet obesmisli, da reči izgube svoje značenje Andriću se odužio pripovijetkom Dug, objavljenoj u njegovoj posthumnoj knjizi Lauta i ožiljci. Šta bi rekao Kiš na Basarine produkte kojim je nakrcao svoj roman? Poput ovih: Andrić, mešanac iz protivprirodnog bluda Schopenhauera i Tozovca, Ćorkana i Kierkegaarda, Prometeja i grnčarskog kalfe (…) Andrić, književni grnčar koji pravi noće posude pune govana već u trenutku silaska sa proizvodne trake… “Lepo si se nalupao, Svetislave!” Samo to bi mu skresao? A da je saznao da Basara s Andrićem ni kafu ne bi popio? “Upitaj Andrića da li bi on s tobom kafu pio!”
Dok sam rastavljao Kontraendorfin na njegove semantičke jedinice i pokušavao odrediti karakteristike Basarinog stila, mislio sam i na D. Albaharija, F. Davida, D. Velikića, R. Petkovića, M. Savića… Da li bi sebi dopustili pad na nivo ovakve proze? Od pomoći mi je bila autorova izjava da Basara novinar piše kolumne, Basara pisac piše romane, priče i eseje. On tvrdi da je razlika vrlo uočljiva. U Kontraendorfinu (koji je nagradio “kompetnenti” žiri u sastavu: tri pjesnika, jedan novinar i jedna te-ve kritičarka) nisam zapazio većih razlika između kolumniste i pisca. Ne mogu ih prikriti ni autorove stilske pozajmice, pa tako ni stilsko koketiranje sa jednim Bernhardom.
Basara je imao građevinskog materijala ali je umjesto solidne romaneskne građevine sklepao klimavu potleušu sa sobičkom za obdukciju.
Nakon svih Basarinih lupetanja o Andriću (ne samo o njemu a bez obzira koliko mi je “simpatičan” recimo Đilas) mogu zaključiti da je riječ o romanu o kojem je i ovaj osvrt tek 1% od onog što ova pseudosatira i zaslužuje. Samo bi neki obimni Contro Kontraendorfin dao odgovor o Basarinom leksičkom (i komercijalnom) podilaženju dnevnom ukusu te njegovim javnim objašnjenjima romana u kojim ne izbjegava reći da je Andrić samo jedan južnoslavenski malograđanin. (Tomislav Longinović je kod krokodilovaca dodao da je malograđanin bio i Man). Bila bi ta knjiga korisna i svim zbunjenim čitaocima? Naravno, ne samo zbog slaganja ili neslaganja sa Basarinom vizijom novije srpske istorije, već zbog artikulacije romana i “satiričnih” falsifikata kojim je ovu prozu pretvorio u čorbu. Otud su karikaturalno smiješna poređenja ovog djela sa Kišovim Časom anatomije i Konstantinovićevom Filozofijom palanke.
Takvo je i mišljenje Dejana Mihailovića, urednika Lagune: Na pristojan ili nepristojan način, kako god da se protumači, ovaj pisac uporno izvlači iz svetačkog rama mnoge srpske veličine, od pisaca i slikara do političara i sveštenika, i iznosi mnoge etički kudikamo skarednije pojave kojih bi trebalo da se stidimo, pa smatram da su ovakve epizode u njegovom poetičkom ključu sastojak Basarine satirične matrice. A da je Basara iz nekog rama izvukao urednikovu babu?
Basaru “svetskog pisca” i magazinera raštrkanih enciklopedijskih znanja vodila su dva Z sa kojim pod starost, vjerujem, liježe u postelju te iz ove ustaje: Zavist i Zloba. Ko je bre taj Andrić? Malograđanska ništarija! A napisao tako blistave stvari! Otud Basarina javna lupetanja o Andriću čime isto tako javno objelodanjuje stvarni razlog nastanka ovog romana. To čini kao neki oživjeli sitni činovnik iz Nušićevih komedija koji nobelovca nosi pod rukom kao prilog uz akta usput osluškujući čaršijska rekla-kazala. Ko zna gde je zaturio ogledalo u kojem bi se vidio prije nego što jezik isturi ispred ograde zubne?
Sjajno bi bilo da uslijedi prevod ovog romana barem na neke evropske jezike. “Svjetskom građaninu” su tijesni i Srbija i Region.
Za kraj, dva odlomka iz Kontraendorfina: o Andriću i pjesnikinji Desanki Maksimović. (Dramska spisateljica Biljana Srbljanović piše da je crkavala od smijeha čitajući Kontraendorfin. A da je Desanka njena tetka?) Ako vam zatreba neko dodatno objašnjenje, obratite mi se putem rubrike za komentare. O krizi Ninove nagrade, o piscima koji su bojkotovali učešće na konkursu, o Basarinoj kritici istih dan prije dodjele Ninove nagrade – snalazite se sami. Eventualno uz pomoć ex jugosa u Italiji. Neka vam objasne šta je i gdje je privatni fakultet Megatrend i sve drugo, lepo i potanko. Ovo je samo jedan prigodan osvrt o srozavanju romana na trač-party i dekadenciji pisca koji sebe piscem smatra i kada vulgarizuje provokativnu ideju demitologizacije. Tačka.
Gazim tačku da bih izlajao: Možda bi samo Nobelova jednom Davidu Albahariju dala do znanja u Srbiji i Regionu ko je pisac umjetnik.
Opštepoznato je, recimo, da je Andrić od rane mladosti bolovao od maltene svih unosnih bolesti - naročito onih u trendu, tuberkuloze na primer, koju je, kada je ušla u modu, zamenila hipertenzija - i da je celog života imao lošu krvnu sliku i povišenu temperaturu, da je bez prestanka kašljucao, da je Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine SHS Andrića - koji je pod neistraženim okolnostima za samo tri godine od pisara III klase avanzovao u rang generalnog konzula - čim bi se požalio na klimu u mestu službovanja po kratkom postupku promicalo u viši platni razred i rang i premeštalo u varoš koja nije nužno morala imati bolju klimu od prethodne, ali koju je Andrić bio naumio da vidi, da obiđe njene znamenitosti i da zabeleži utiske u misterioznu 'Crnu svesku'. Pazi sad, ali ne trči pred rudu, ne zapisuj moje rečenice pre nego što ih izgovorim, omakne ti se to ponekad. Godine 1923. Andriću iznenada zapreti otpuštanje s posla - zbog neodgovarajuće stručne spreme (srednje) - on se trenutno razboljeva, počinje da kunja i kašljuca, ministarstvo nema kud, progleda mu kroz prste, a već sledeće, 1924, na onovremenom Megatrendu, Univerzitetu u Gracu, Andrić uspešno - magna cum laude - brani doktorsku disertaciju Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der trkischen Herrschaft."
(…)
"Maksimović, dakle, Desanka koju je naš pokojni drug, Kangrga, poetički besprekorno nazvao Megaplačipička, a koju je u njenoj osamdeset šestoj zarez nešto godini na njeno pravo mesto u pravoj (zasada nenapisanoj) Istoriji srpske književnosti i srpskog slikarstva XIX, XX i XXI veka - mom životnom spisu koji ću napisati posle smrti, s one strane groba, u pravo vreme i na pravom mestu - postavio, kao pesnik osrednji, ali otrovno duhoviti, Nenadić, javno je upitavši pred masom okupljenom oko stolova sa pečenjem na nekom književnom festivalu, je li, baba, je l' bi se ti jebala u dupe? Maksimovićka je Nenadiću - svedoče očevici - vidno polaskana, sve se zagonetno i dvosmisleno osmehujući, kao iz puške odgovorila, citiram - ju, ju, Milane zaboga ne - i time stekla privilegiju da joj u Valjevu za života, pod njenim pokroviteljstvom bude podignut spomenik u prirodnoj veličini, rad N. N. kamenoresca…
* Ninovom nagradom Svetislav Basara (1953) je nagrađen i 2006. za roman Uspon i pad Parkinsonove bolesti. Na italijanski su prevedena dva njegova djela: Mongolski bedeker (trad. A. Parmeggiani, 2009) i Il cuore della terra (trad. Helena Haloper, Stefania Giancane, 2012); autor je više knjiga – romana, pripovijedaka, eseja i drama, dobitnik brojnih književnih nagrada.
