Miloš Crnjanski
Osvrt našeg saradnika Božidara Stanišića na poglavlje Vergilije kod Skita u romanu Kod Hiperborejaca Miloša Crnjanskog
Nemam namjeru, baš nikakvu, da ovaj zapis započnem pitanjem zašto jedan od romana, koji je svojevrstan i neponovljiv pogled na Rim i Italiju kroz stoljeća, nije preveden na italijanski. Nemam, bože sačuvaj, namjeru da pominjem čak ni inicijale italijanskih izdavača sa kojim sam se dopisivao tim povodom.
(Priča, u svakom slučaju dokumentarna, imala bi podnaslov: Jedna subkulturna farsa naših dana).
Samo da kažem, u ovoj lepršavo (ne)podnošljivoj atmosferi priprema za godišnje odmore, kao da na istoku Starog kontinenta raste nekakvo mirnodopsko žito nad kojim lete golubice mira a ne kvasa opasnost svjetske ratne kataklizme, dva su djela kojim se vraćam. Prvo je Cvajgov Jučerašnji svijet, drugo Kod Hiperborejaca Miloša Crnjanskog. Beskorisno ih čitam, beskorisno o njima pišem i sebi i drugima. Kao i onomad, u predvečerje jugoratova, kad sam u svoj dnevnik, tumarajući između nekih drugih knjiga, zapisao nešto o Tomasu Manu. A to nešto bilo je njegovo uvjerenje: da je Tolstoj bio živ, ne bi se desio Veliki rat. No, to je jako neveselo. I čemu takva sjećanja kad se sve zaboravlja i ponavlja?
“Kod Hiperborejaca? Stari, očito imaš previše vremena!“
Tako mi je rekao, nedavno, jedan školski drug aludirajući na 650 stranica ovog romana. Cvajg je utješniji onima koji prvo mjere količinu stranica. Ali, to mu nisam kazao. Ni da, u svakom slučaju, nemam ni sat ni metar za umjetnička djela, pa tako ni za romane.
O ovom djelu Crnjanskog (objavljenom 1966) samo ću ukratko, mada je i sama namjera da se jedan roman – koji objedinjuje kulturološke, filozofske, putopisne, političke, memoarske i poetske aspekte – predstavi ukratko već po sebi rizična. O naslovu romana – odmah i ukratko.
U grčkoj mitologiji Hiperoborejci su narod koji živi na krajnjem sjeveru Evrope, u zemlji mira i blagodeti, a do koje nema puta ni morem ni kopnom. Misao na Hiperboreju je poetski brod pod čijom “zastavom“ Crnjanski 1937. plovi do Jan Majena, Špicberških otoka i Islanda. Sjeverom se bavi po povratku u Rim, u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavije. Čini to poetski opsesivno, kao što se nekoliko godina prije bavio Toskanom, tragajući za tajanstvenim vezama svega i svakog u svijetu. Pa tako i Stražilovom i dalekom, nikad viđenom Sumatrom. Svi ti toposi su drugo ime za Utjehu onom koji je shvatio da je Homer, još davno prije Velikog rata, rekao da smo lišće.
(Nema slučajnosti u vezama Homera i Ungaretija: italijanski pjesnik vidio je uživo ono što mi još uvijek vidimo samo na televizijskim ekranima).
Ni Mikelanđelo ne napušta Crnjanskog. U njegovo kube je zagledan i kad mu ovo nije u vidnom polju, i kad vrijeme provodi u salonskim društvima. Onim istim iz čijih dugih razgovora se rađa dobar dio ovog romana. Svemu tome u svom proznom i poetskom ciklusu pisac dodaje još jedno ime za utjehu – Sjever. I sve što je vidio tamo, u prostorima neizmjernih tišina, koju godinu prije početka Drugog svjetskog rata. I čuo, tamo, da je čovjek onaj koji sve pokvari. Uvijek i posvuda.
Stotine detalja viđenih na Sjeveru prate ga u stopu. I mnoštvo slutnji, neveselih. “Ja sam u Skagenu, iz hotela, išao obalom, sve dok pesak ne prelazi u more. Na pesku sam naišao na skrhano krilo jednog galeba. Hteo sam da to fotografišem, ne znam zašto, a slučajno sam, sa tim, snimio, i moju senku na pesku. Bila je opomena…”.
Pisac sluti da će rat zahvatiti i italijanski teritorij. Svoju slutnju, mada oprezno i delikatno, prenosi i svojim sagovornicima. O svom raspoloženju je zapisao: „
“Večeri su u Rimu, u boji plavih i žutih irisa, kad je kišovito, a nebo je u takve dane, proletnje, katkad, kao borealno, kao na dalekom Severu. Ja sam to veče bio naslutio, da će to biti moja poslednja godina u Rimu. Rim je bio počeo da vežba zamračenje, totalno zamračenje, noću, a i to je bilo fantastično. Rim, bez ikakvog osvetljenja, takav, u mraku, već stolećima niko nije video. Nije mogao videti“.
Crnjanski zajedno sa ostalima iz svog malog društva dolazi do poraznih hipoteza o ratu. Tako, jedno društvance u Rimu, početkom Drugog svjetskog rata, kao da osluškuju misao iz starinskih udžbenika latinskog: Bella vicos et oppida delent, žuri da prije mogućeg razaranja vidi što više gradova.
Ovo je dovoljno?
Sada – riječ prepuštam Crnjanskom, da znate o kojim gradovima se radi.
Fragmenti poglavlja Vergilije kod Skita iz romanu Kod Hiperborejaca
Dvadeset osmog maja (1940), pred veče, Albanka, žena mog prijatelja, amerikanskog novinara, telefonira mi. Kaže: svršeno je.
Rat je na našem pragu. Pitanje je sad dana.
Da dođem, posle večere, da popijemo nešto i porazgovaramo. Biće naše uobičajeno društvo.
Odlazim, dakle, opet u tu kuću, u ulici gde su stanovali slikari iz severnih zemalja, a koja je sada ulica starinara i garaža. Sedimo opet na terasi mog prijatelja, koja je na krovu. Pinčo, sa svojim stenama, visi nad našim glavama. Sobarica domaćice – bivša seljanka iz sabinskih brda – obilazi nas i spušta nam leda, u čaše.
Moj prijatelj je ubledeo. On je Talijan – ali Amerikanac. Neće mu biti, u ratu, lako. Dva oficira, koji su česti gosti u toj kući, ćutljivi su. U novinarskim krugovima se govori, da će Francuzi, ovih dana, zasuti Rim, bombama. Možda će i engleski bombarderi doći. Izgorećemo, kao što je izgoreo Roterdam, kao što je izgorela Varšava.
Oficiri nas još teše, da to nije sasvim sigurno. Niko neće rado zapaliti Rim.
(....)
Stariji oficir, plebejac poreklom, Alpinac, na odsustvu, pita me: Da li mi je žao što ću, uskoro, morati da idem iz Italije, koju sam, kažu, mnogo voleo. Takvu, kakvu sam je video, nećemo više videti, nikada. Bilo je veselo. Kad sam je prvi put video?
Ja onda pričam, kako sam je video, slučajno, pre dvadeset i osam godina, a došao sam bio u Veneciju, gde je more tako zeleno, a varoš, kao san.
(....)
Kći predsednika vlade kaže, da joj se čini, da smo svi mi, deleći se, na katolike, marksiste, Slovene, fašiste, ljudi! U ratu, zemlje menjaju mesta, u Evropi, kao u kadrilu, Portugalci su, u prošlom ratu, ratpvali protiv Nemaca, i izgubili dve divizije, koje su Nemci pokosili kao decu. Sad će u rat na strani Nemačke. Rusi su u prošlom ratu ušli u Nemačku, sad su sa njom u savezu. Italija je, stolećima, Nemce, smatrala za varvare, sad ih obožava. Obožavala je Francusku, sad će u rat protiv nje. Ko zna na čijoj strani ćemo biti, u idućem ratu, kad ovaj prođe. Mi smo ludi! Ona ne razume to. Što se pak tiče Venecije, nju je u Veneciji naročito razveselila, gondola. Bila je tamo na bračnom putovanju. Šta sve gondolijeri imaju da vide! A što je najlepše, bračni parovi plove u gondoli kao u crnom, mrtvačkom, sanduku.
Ja kažem da volim gondolu, jer liči na praistorijske čunove, jer ima u sebi nečeg polinezijskog. Kao morski konjići, u akvarijumu. Prošle zime, bio sam, sa svojom ženom, u Veneciji. Videli smo zavejane gondole pod prozorima hotela Danielli. Ne verujem da ću ih, takve, videti, ikad više.
(....)
Stariji oficir, koji jedini ćuti, dok svi viču, predlaže da se prvo pita – kuda ćemo – domaćin. Ne znam zašto, domaćin nas pozmatra tužno, i kaže, da smo svi nezajažljivi u svojim željama, jer nismo religiozni. On želi da se, prije svega, ode u Ɖenovu. Nije mu to, ni rodno mesto, niti je tamo odlazio u Operu, ali to pristanište je ono mesto, koje mu je najmilije u Italiji. Voli da vidi nebo iz Ɖenove. Voli da vidi more iz Ɖenove. Voli više svega velike, talijanske, prekookeanske, brodove. Voleo bi da umre i da bude sahranjen u Ɖenovi – kad ostari.
(....)
Svi, međutim, to veče, viču, i dalje, kuda bi da idu, još jednom, u Italiji. Padova, kaže, domaćica. Padova, kažem i ja. Pavija, kaže stariji oficir. Pavija, kažem i ja. Pred očima mi se žuti reka i nad njom, stari most. Ispod njega žene peru rublje u vodi. U Padovi je fiziku predavao Galilej. U klupi je sedeo i jedan švedski kralj.
Svi ponavljamo tako, ponešto, o svakoj talijanskoj varoši. Bergamo, viče mali poručnik, kao na loteriji. Talijani su, kaže, tukli Francuze kod Pavije, tako, da su im i kralja zarobili. Šta kažu na to stranci? Kažu, da je taj gospodin onda napisao pismo svojoj majci: sve je izgubljeno osim časti. Talijani su mu skinuli čakšire, a on priča o časti i ostaje živ. Svi stranci to ponavljaju, kao papagaji. Ovoga puta gospoda Francuzi neće imati vremena, da bombarduju Rim. Danas je kapitulirala Belgija. Skoro će i Francuska.
Stariji oficir, koji ne voli rodomontade svog mlađeg druga pita, ima li nešto, osim violina, da se vidi u Kremoni? Ima nešto da se čuje, kažem, u Kremoni. Tamo se rodio jedan veliki Talijan, koji se zvao Monteverdi. Prvi put sam ga slušao, u mladosti, u Parizu. Zatim, sa svojom ženom, u Fiorenci. Vanredno su ga svirali, iako ne meni, nego svima u Štokholmu. A sa gospođom Martom, sa domaćicom, išli smo, da ga slušamo, i u Rimu, u Svetoj Ceciliji.
Domaćica na to kaže tužno: Nećemo više slušati Monteverdija u Rimu. Rat je. Gleda nas. Pita se gde ćemo kroz godinu-dve biti?
(....)
Za Grke, Hiperborejci behu neka čudnovat, ali ljudska bića, koja žive u nekoj vanrednoj zemlji, iza arktičkog leda.
Pod večnim suncem!
U večnoj radosti!
U večnoj sreći!
Kći predsednika vlade, iz one male balkanske zemlje, kaže, na to, da su to prazne reči, ludorije, snovi, gluposti, uobraženja!
Da toga nema!
Ni onaj mlađi, manji oficir, ne veruje da je Vergilije mogao nešto znati, o Hiperborejcima, to jest polarnim predelima. Hteo je prosto da laska Avgustu i da ga očara tim frazama.
Ja onda kažem, da pesnik, izričito, kaže, da postoji ta veza među narodima i zemljama. Dok u Italiji sviće zora – kaže pesnik – tamo počinje da sja, Večernjača. Vetar nam, kažem, donosi oluj, iz Skitije!
Oluj skitski, kaže, naročito! Suhe oblake, iz kojih kiše nema. Sve nam, kaže Vergilije, dolazi iz tih severnih, zemalja, Hiperborejaca!
(...)
Iz poslanstva mi javljaju da je naš ministar pozvat, sutra, u ministarstvo. Treba da dođem u kancelariju, rano.
Spuštam zatim slušalicu i pitam se: je li to rat?
Vraćam se, zatim, u društvo, i izvinjavam. Sutra ne bih mogao poći. Oni mogu otpočeti obilazak Rima sutra sutra, ali bez mene. Ne mogu sutra.
Zašto? Zašto?
To ne mogu da kažem. Ni kad bih hteo.
Onda u našem društvu nastaje prigušena diskusija, o tom, šta da se radi. Kći predsednika vlade kaže, da ne treba poći, ako ne mogu svi da pođu. Ili svi, ili niko.
Oficiri, vrlo uljudno, predlažu, da mi se odobri jedan dan. Da se polazak odloži za prekosutra, pa, ako ni prekosutra ne bih mogao, da javim, pa ce se poći bez mene.
To se onda prima i mi se razilazimo iz te kuće ispod Pinča.
