Stanje na medijskoj sceni u Srbiji nije uporedivo sa stanjem koje vlada u najrigidnijim režimima u svetu, ali nije ni za tolerisanje, a kamo li za pohvalu. Objektivno gledano, situacija nije ružičasta već godinama, a od prošlih izbora, održanih 2012, se ozbiljno pogoršala
Američki ambasador u Beogradu Majkl Kirbi ocenio je da, kada je reč o slobodi štampe, situacija u Srbiji nije toliko dobra koliko bi trebalo, ali da nije ni “toliko loša kao što neki pričaju”. Njegov stav je u direktnoj suprotnosti sa uverenjem opozicije da su vlasti u potpunosti “okupirale” medije, a u vladajućim krugovima bi mogao da bude protumačen kao efikasno sredstvo u nastojanju da “začepe usta” opoziciji, ali i nevladinom sektoru koji sve glasnije govori o sužavanju medijskih sloboda.
Istina, kao i obično, nije tako jednostavna. Stanje na medijskoj sceni u Srbiji nije uporedivo sa stanjem koje vlada u najrigidnijim režimima u svetu, ali nije ni za tolerisanje, a kamo li za pohvalu. Objektivno gledano, situacija nije ružičasta već godinama, a od prošlih izbora, održanih 2012, se ozbiljno pogoršala. Nove vlasti su čak “inovirale” mehanizme uticaja na medije, opredelivši se za pokušaj kontrole sadržaja I na internetu. To, istina, ne daje očekivane rezultate, ali neosporno izaziva veliku nelagodu.
Najnoviji takav slučaj je pokušaj blokiranja šaljivog spota sa prvim potpredsednikom srpske vlade i liderom vladajuće Srpske napredne strranke (SNS) Aleksandrom Vučićem koga su kamere snimale dok je, gologlav i u cipelama, iznosio jednog dečaka iz kolone automobila zavejanih na auto putu kod Feketića u Vojvodini. TV kanali su emitovali snimak Vučićeve akcije sugerišući da je reč o nesebičnom činu, a satirični spot u kome je akcija izvrguta podsmehu preplavio je društvene mreže i veliki broj sajtova.
SNS je pokušala da spreči širenje satiričnog spota ali nije uspela, pa ga je Vučić na kraju sam okačio na svoj Facebook nalog, rekavsi da mu se dopada. Blokada samog spota na internetu je nakon toga prestala. U medijima je usledila orkestrirana kampanja u kojoj se naglašavala Vučićeva spremnost da se nesebično žrtvuje, a svi koji su imali bilo kakve primedbe na to proglašavani su za politikante. Shvatajući da je više izgubio nego što je dobio, Vučić se i lično uključio u kampanju, optuživši oponente da ništa ne rade nego hejtuju iz udobnih fotelja.
Internet
Slučaj sa povlačenjem satiričnog spota je izuzteno važan jer se na njemu vidi način na koji vladajuće stranke i drugi centri moći u Srbiji uspostavljaju kontrolu nad medijskim sadržajem. Naime, glavni cilj autora spota je bio da pokaže da je akcija koju je Vučić preduzeo u Feketiću bila besmislena i da je njen jedini cilj bio da se načini snimak koji bi bio upotrebljen u kampanji. Nasuprot tome, glavni cilj SNS-a je bio da se akcija predstavi kao izuzetan gest, pri čemu stranka nije prezala ni od pokušaja direktnog uticaja na sadržaj na internetu.
U takozvanim klasičnim medijima iznurenim višegodišnjom krizom ima veoma malo otpora uticaju različitih centara moći. Oni otuda i nisu direktno dovodili u pitanje Vučićevu akciju, zadržavši se na prenošenju njegove kritike političkih oponenata, kao i prenošenju izjava funkcionera vladajućeg bloka koji su nastojali da snimak spašavanja deteta predstave kao nesebičan herojski cilj trenutno najmoćnijeg političara u zemlji. Tako slojevi stanovništva, koji se mahom informišu iz tabloida I sa televizijskih kanala ostaju u uverenju da je Vučić morao i lično da interveniše kako bi se spasili ljudi zavejani u smetovima.
Tema je, međutim, široko tretirana na društvenim mrežama i na blogovima, gde je Vučić oštro kritikovan. Imajući u vidu činjenicu da u Srbiji postoji nekoliko miliona naloga na društvenim mrežama, jasno je da nije reč o zanemarljivom uticaju. To unosi nervozu u Vučićev štab, ali loše iskustvo iz konkretnog slučaja pokazuje da kontrola ove vrste sadržaja ni iz daleka nije tako jednostavna kao kontrola sadržaja u klasičnim medijima i na sajtovima tih medija.
Sporni satirični spot je, inače, samo poslednji u nizu pokušaja da se kontroliše medijski sadržaj. Javna je tajna da se Vučić u decembru ponovo oženio, ali tu vest su preneli samo retki portali i društvene mreže. Bilo je logično očekivati da tabloidima ženidba bude glavna tema, ali dogodilo se sasvim suprotno - potpuno su je prećutali, uprkos tome što se spekuliše da neki od njih poseduju čak i fotografije sa venčanja.
Treba, naravno, u potpunosti isključiti mogućnost da su tabloidi, koji imaju vodeću ulogu na srpskoj medijskoj sceni i gotovo svakodnevno iznose informacije i poluinformacije o privatnom životu opozicionih političara, odustali od objavljivanja vesti o Vučićevoj ženidbi jer su smatrali da to nije bitno. Sam po sebi se nameće zaključak da su to učinili na zahtev nekoga ko ima realnu moć, pa bi ovaj slučaj jednog dana mogao da posluži kao materijalni dokaz direktnog upliva vlasti na medijski sadržaj.
Tabloidi
Tabloidi na srpskoj medijskoj sceni funkcionišu kao udarna pesnica različitih centara moći. Na meti njihovih napada izuzetno retko su ljudi iz vladajućeg bloka, dok su za predstavnike opozicije gotovo svakodnevno rezervisani krupni naslovi tipa “Lopov”, “Lažov” i slično. Povremeno napadnu i predstavnike vladajućeg bloka, ali po pravilu je reč o ljudima koji u datom trenutku nisu po volji SNS-u pa im treba poslati neku vrstu javne poruke.
Najsvežiji primer je doskorašnji ministar privrede Saša Radulović koji je došao u sukob sa vladom jer je osujećeno usvajanje nekoliko zakona važnih za reformu srpske privrede. Neposredno nakon što je podneo ostavku, tabloidi su počeli da “otkrivaju” kako je reč o lopovu i nepouzdanom čoveku. Takođe su pokušali da mu podmetnu da je nasilan prema svojoj kćerki, ali je ta “akcija” obustavljena, verovatno zato što se u vrhu vlasti procenilo da je preterana.
Tabloidi kao glavna platforma za političke obračune nisu tekovina sadašnje vlade. Strategiju njihove primene razradila je Demokratska stranka (DS) tokom nekoliko mandata koje je provela na vlasti. Vlada koju predvodi SNS je prihvatila takav pristup, ali ga je učinila bezobzirnijim i otvorenijim nego ikada ranije. Uticaj na tabloide se, naravno, realizuje kroz uticaj na tržište oglasa, što je takođe koncept preuzet od prethodne vlade i DS-a.
Tabloidi su veoma retko na meti napada funkcionera vladajućeg bloka, a osude koje dolaze od opozicije i od novinarskih udruženja se naprosto ignorišu. Iritiran proizvoljnim pisanjem tabloida “Kurir”, lider stranke “Nova” Zoran Živković je prošlog vikenda javno pocepao primerak tog lista. Usledila je orkestrirana kampanja tabloida koji su ga optužili za neviđen pritisak na medije. Tabloidi tako pokušavaju da stvore neku vrstu fronta kako bi skršili svaki otpšor onih o kojima objavljuju poluistine ili potpune neistine.
Novinarska udruženja su reagovala različito. Nezavisno udruženje novinara i Nezavisno društvo novinara pokrajine Vojvodine su ćutali, smatrajući da Živković svojim gestom nikoga nije ugrozio, kao i da je “Nova” samo mala opoziciona partija koja nema instrumente za značajniji uticaj na medije i čiji je lider česta meta kampanje u tabloidima.
Udruženje novinara Srbije, koje je pod tim imenom funkcionislao i u vreme režima Slobodana Miloševića i tesno saradjivalo sa tim režimom, je osudilo Živkovića. Time je posredno podržalo aktuelne vlasti kojima tabloidi i u predizbornoj kampanji i van nje očigledno obavljaju veoma važan posao.
