Gasni šok iz Moskve

Činjenica da je u snabdevanju gasom Rusija Srbiju stavila u istu ravan sa drugim zemljama regiona pokazuje da Putin tokom posete koja je u Beogradu opisana kao istorijska nije dobio ono što je želeo. Srbija, uprošćeno rečeno, nije ponudila onaj stepen političkog i ekonomskog savezništva koji bi trenutno odgovarao Moskvi

Samo nekoliko nedelja po završetku posete ruskog predsednika Vladimira Putina Srbiji iz Moskve je stigao hladan tuš u vidu smanjenja isporuka gasa Srbiji za gotovo 30 odsto. Nekako u isto vreme mediji su preneli sumorne prognoze britanskih meteorologa da će predstojeća zima u Evropi biti jedna od najhladnijih u proteklim decenijama. Sasvim dovoljno da kod stanovništva izazove zabrinutost, pogotovo ako se ima u vidu da Srbija kupuje samo ruski gas.

Ispostavilo se, dakle, da ni pomeranje prilagođavanje proslave godišnjice oslobođenja Beograda datumu Putinove posete Srbiji (sa 20. na 16 oktobar), ni vojna parada u čast ruskog predsednika, ni insistiranje na istorijskoj povezanosti i neraskidivom bratstvu dva naroda nisu doneli rezultate koje su priželjkivale vlasti u Beogradu. Bratstvo i krupne reči o istorijskom prijateljstvu su jedna, a ugovorni odnosi i ekonomski interesi sasvim druga stvar.

Isporuke su smanjene zbog srpskog duga za gas od 200 miliona evra. Premijer Aleksandar Vučić je, u nastojanju da popravi stvari koliko je to moguće, 5. novembra telefonom razgovarao sa Putinom. Kako je saopšteno iz srpske vlade, uspeo je da dogovori povoljnije uslove za otplatu duga. Detalji nisu navedeni, ali se na osnovu ranijih informacije iz srpske vlade može pretpostaviti da se rešenje svodi na podelu duga u dve ili više tranši.

Problem srpskih dugova izvesno je bio na dnevnom redu tokom nedavne posete Putina Beogradu, ali odluka Moskve o smanjenju isporuka zbog duga pokazuje da tada nije bilo suštinskog dogovora. Kad je postalo jasno da se isporuke stvarno smanjuju, Vučić se našao u situaciji da moli ruskog predsednika za ustupke. Telefonski poziv je, dakle, izbuđen korak, neka vrsta urgentne mere pred predstojeću zimu, i ne podrazumeva dugoročnom rešenju.

Rusija je isporuke gasa smanjila svim zemljama regiona koje su joj dužne za ranije isporuke. Javnost u Srbiji, a verovatno i dobar deo vladajućeg bloka, su očekivali da će bratska Rusija ipak imati više razumevanja za poziciju svog najvažnijeg prijatelja i saveznika u regionu i da će isporuke gasa biti nesmetano nastavljene u istom količinama kao i ranije. Razumevanje ruske strane se svelo na delimični reprogram duga, i to tek pošto je srpski premijer zamolio za ustupke. 

Očekivanja

Srpske vlasti su, sudeći prema navodima srpskih medija, očekivale da će poseta Putina dovesti do makar delimične korekcije ugovora (tzv. energetski aranžman) potpisanik u decembru 2008. godine kojim se ruskoj strani praktično daje gasni i naftni monopol i pravo eksploatacije srpskih rezervi gasa i nafte po izuzetno niskoj rudnoj renti. Prema navodima pojedinih medija srpske vlasti su pokušale da nisku rudnu rentu iskoriste kao argument za smanjenje duga za gas. Putin, međutim, nije prihvatio povezivanje “energetskog aranžmana” i cena gasa koji Srbija dobija od Rusije.

Premijer Vučić je svakako razočaran, ali nije našao načina da privoli ruske partnere da promene stav. Ugovori o energetskom angažmanu sklopljeni su još u vreme kada je predsednik Srbije bio lider Demokratske stranke (DS) Boris Tadić, a njegov politički partner Vojislav Koštunica, lider Demokratske stranke Srbije (DSS). Pri sklapanju tih ugovora se, očigledno, nije vodilo računa o svim aspektima i mogućim posledicama.

Koštunica je slovio kao politički lider blizak Moskvi, a Tadić i on su se, praktično, utrkivali ko će imati važniju ulogu u sklapanju energetskog aranžmana sa Rusijom. Jedan od političkih faktora u tom poslu je bio stav da Rusija treba da štiti srpske pozicije u odnosu na Kosovo. Tadić, koji je slovio kao proevropski političar, prihvatio je takav pristup kako bi umirio desnicu i ultradesnicu i sprečio osipanje podrške njegovoj DS.

U takvim okolnostima se nije previše mislilo na stručni deo ugovora koji se sklapaju sa Rusijom, pa ni na sve posledice koje ugovori mogu da proizvedu u budućnosti. Rusija je, pak, u svakom trenutku znala šta radi i šta može a šta ne može da se nađe u ugovorima, pažljivo je vodila računa o detaljima, uključujući visinu rudne rente, i nije predviđala nikakve izuzetke.

Politika

Činjenica da je u snabdevanju gasom Rusija Srbiju stavila u istu ravan sa drugim zemljama regiona pokazuje da Putin tokom posete koja je u Beogradu opisana kao istorijska nije dobio ono što je želeo. Srbija, uprošćeno rečeno, nije ponudila onaj stepen političkog i ekonomskog savezništva koji bi trenutno odgovarao Moskvi, suočenoj sa rastućom krizom na istoku Ukrajine i sve zategnutijim odnosima sa Briselom i Vašingtonom.

Srpska strana je još pre dolaska Putina najavila da želi da pokrene postupak koji bi rezultirao povećanjem rudne rente, ali izgleda da vlada i premijer Vučić za tako nešto  nemaju snage. Revizija ugovora nije po volji ruskim partnerima i u ovom trenutku je teško zamisliti da bi oni na to pristali dobrovoljno. Jednostran potez Beograda bi u takvim okolnostima mogao da rezultira pogoršavanjem odnosa, a samim tim i urušavanjem energetske stabilnosti Srbije.

Vučić jeste nasledio problem od Tadića ali se, u suštini, nalazi u sličnoj poziciji u kakvoj je bio Tadić pri sklapanju energetskog aranžmana sa Rusijom. Ako povuče neki odlučan potez koji bi iznervirao Moskvu, rizikuje da se suoči sa nezadovoljstvom nacionalista i ultranacionalista koji gaje sentimente prema Rusiji, ali i da produkuje probleme u snabdevanju gasom i naftom. Nevolja je u tome što upravo među nacionalistima i ultranacionalistima vladajuća stranka ima najsnažniju podršku.

Na međunarodnom planu Rusija, naravno, nastoji da izvuče korist iz činjenice da uživa simpatije u Srbiji i da na raspolaganju ima srpski gasni i naftni monopol. Rusija od ranije želi da učvrsti status centra za vanredne situacije (intervencije u poplavama, zemljotresima i slično) koji sa Srbijom ima u gradu Nišu (centralna Srbija).

Ruska strana želi diplomatski status za svoje osoblje, ali je logično pretpostaviti da Brisel i Vašington, kao i NATO, na tako nešto ne gledaju sa odobravanjem. U trenutku kada se na istoku Ukrajine vodi rat koji Zapad povezuje sa ruskom vojnom podrškom ukrajinskim separatistima, davanje potpunog imuniteta ruskom osoblju u centru za vanredne situacije u srcu Balkana sa stanovišta Brisela i Vašingtona nije dobrodošlo.

Teško je zamisliti da centar u Nišu i status ruskog osoblja nisu bili jedna od tema tokom Putinove posete Srbiji. U srpskim medijima, međutim, još nije objavljeno da li su svi problemi rešeni, kakav će biti status ruskog osoblja i kakve su perspektive same baze u Nišu. Hteo ne hteo, Vučić polako klizi ka situaciji u kojoj se mora izjasniti na čijoj je strani. Suočen sa unutrašnjim problemima, on želi sadašnji status da zadrži što je moguće duže i da u javnosti ne „podgreva“ ionako vruće teme.