Karte podeljene nakon vanrednih parlamentarnih izbora pružaju prilično široke mogućnosti vodećim međunarodnim centrima moći da proširuju svoj uticaj na političku scenu u Srbiji, što za buduću srpsku vladu nije najbolja vest
Kako će ishod vanrednih parlamentarnih izbora na kojima je ubedljivo pobedila koalicija oko Srpske napredne stranke (SNS) premijera Aleksandra Vučića uticati na međunarodnu poziciju Srbije, naročito imajući u vidu bitno jačanje proruski raspoložene ultranacionalističke desnice? Precizniji odgovor na ovo pitanje znaće se nakon formiranja nove srpske vlade i njenih prvih praktičnih poteza, ali se već iz čestitki koje su povodom izborne pobede stigle Vučiću može naslutiti u kome će se pravcu stvari kretati.
“S toplinom se prisećam ličnih susreta sa vama. Biće mi drago da nastavimo naše zanimljivo i korisno druženje”, poručio je ruski premijer Dimitrij Medvedev u čestici upućenoj srpskom kolegi Vučiću. Medvedev je naglasio želju ruske strane za realizaciju “velikih zajedničkih projekata u različitim oblastima” (najznačajniji su nafta i gas, za koje Rusija u Srbiji praktično ima monopol), ocenivši da su građani na izborima podržali kurs u kome “posebno mesto zauzima jačanje strateškog partnerstva sa Ruskom Federacijom”.
Američki državni sekretar Džon Keri u čestici Vučiću naglašava da mu je drago što će sa njim raditi na sprovođenju procesa evropskih integracija, podsticanju regionalnog pomirenja i jačanju bilateralnih odnosa. “Unapred se radujemo mogućnosti da podržimo zalaganje Vaše Vlade u cilju unapređenja vladavine prava, borbe protiv korupcije, razvoja ekonomije i normalizacije odnosa sa Kosovom”, poručio je američki državni sekretar.
Čestitka Medvedeva se, dakle, svodi na kratku diplomatsku poruku u kojoj je ruska strana navela nekoliko pitanja koja nju zanimaju, uz pominjanje “toplih sećanja” na “korisno i zanimljivo druženje” i želju da se nastavi “strateška saradnja”. Poruka iz Vašingtona je, kada je reč o definisanju američkih ciljeva u regionu, mnogo konkretnija i detaljnija. Ona je pre neka vrsta spiska želja i očekivanja SAD u odnosu na novu srpsku vladu, od čije realizacije zavisi i lična podrška Vučiću, nego čestitka na pobedi.
Parlament
Međunarodna pozicija srpskog vladajućeg bloka predvođenog Vučićem je, u osnovi, i dalje stabilna, ali je nakon vanrednih parlamentarnih izbora jasno da se na horizontu pojavljuju uslovi za promenu odnosa snaga i za intenzivniju saradnju sa opozicionim partijama. U suštini, Vučić i SNS su i dalje garanti stabilnosti, kako u Srbiji tako i u regionu, ali prestaju da budu nezamenljivi i nezaobilazni na način na koji su to bili do sada.
Moskva sa jedne i Brisel i Vašington sa druge strane će u budućem parlamentu i u opoziciji imati više potencijalnih saveznika, odnosno stranaka i koalicija sa kojima su minulih godina tradicionalno sarađivali, što nije dobra vest za Vučića i njegovu ambiciju da ostane jedini pouzdan partner. U parlamentu je ponovo ultranacionalistička Srpska radikalna stranka (SRS) koja se deklariše kao izraziti protivnik NATO i EU, a Moskvi u prilog ide i prelazak cenzusa koalicije Demokratske stranke Srbije (DSS) Dveri, koja je takođe protiv EU i NATO.
I unutar same koalicije koju predvodi Vučićeva SNS od ovih izbora deluje jedna mala, izrazito proruski raspoložena stranka, Srpska narodna partija biznismena Nenada Popovića. Popović ima veoma razvijene poslove sa Rusijom, a poznat je po otvorenom zalaganju za tešnju saradnju sa Moskvom. Moguće je da je Vučić uoči izbora odlučio da ga pozove u svoju koaliciju kako bi uputio neki signal dobre volje Moskvi. U parlamentu Popović ne može bitnije da utiče na politička zbivanja, ali činjenica da je ipak tu, u okviru vladajućeg bloka, sama po sebi nije beznačajna.
Brisel i Vašington su nakon pada režima Slobodana Miloševića imali odličnu saradnju sa Demokratskom strankom (DS) i drugim partijama koje su srušile taj režim. Činjenica da je DS uspela da „preživi“ i da zadrži uticaj u parlamentu je za njih svakako povoljna. Osim toga, pojavile su se i nove političke snage, oličene u pokretu „Dosta je bilo“ Saše Radulovića. Taj pokret deluje samostalno u odnosu na druge opozicione stranke i blokove, ali svakako ne treba očekivati da u slučaju daljih političkih ili socijalnih zaoštravanja bude „na liniji“ sa Moskvom.
Pritisak
Karte podeljene nakon vanrednih parlamentarnih izbora pružaju, dakle, prilično široke mogućnosti vodećim međunarodnim centrima moći da proširuju svoj uticaj na političku scenu u Srbiji, što Vučiću ne ide u prilog. On zna da bez tesne saradnje sa Zapadom ne može da održi minimalnu ekonomsku stabilnost, a svestan je da Brisel i Vašington sada i u parlamentu imaju na raspolaganju više mogućnosti da utiču na odluke koje bude donosio.
Vašington i Brisel za sada ne pokazuju nameru da menjaju politiku prema Beogradu, niti da prave ustupke Vučiću kako bi mu pomogli da se lakše odupre pritisku proruski raspoloženih ultranacionalista u srpskom parlamentu. Od njega će se tražiti da ispuni ranije postavljene zahteve, kako u odnosu na spoljnu politiku (Kosovo i saradnja u regionu), tako i u odnosu na unutrašnju politiku (jačanje pravne države, borba protiv korupcije, sloboda medija i druga pitanja iz korpusa ljudskih i građanskih prava).
Ukoliko Vučić proceni da ti zahtevi preterano ograničavaju njegovu vlast, jedina mogućnost koju ima na raspolaganju je snažnije okretanje Rusiji. U tom slučaju saveznika bi morao da traži i u SRS, partiji čijim je cepanjem nastala SNS, što nosi višestruke rizike. SNS bez podrške Zapada i bez evropske perspektive bi izgubila sadašnji identitet i prestala da bude prijemčiva za veliki deo birača, a SRS bi savezništvom sa njom bitno ojačala.
Radikalnije remećenje odnosa sa Briselom i Vašingtonom bi svakako bila ogromna promena koja bi mogla ozbiljno da pojača političku krizu, bez garancija da će Vučić i SNS iz nje izaći kao pobednici. Osim što bi izgubio neophodnu političku i ekonomsku podršku Zapada, Vučić bi se našao u poziciji da u potpunosti zavisi od Moskve, što mu svakako ne ide u prilog. Vlasti će, dakle, na međunarodnom planu morati da nastave da balansiraju, pri čemu je logično očekivati da će Vučić nastojati da se u odnosu na Zapad postavi kao jedina snaga kadra da parira prodoru ultranacionalista.
