Srbija: Let između dve stolice

Mesec dana uoči opštih izbora, predsednik Vučić je tek pod pritiskom međunarodne zajednice osudio napad Rusije na Ukrajinu, ali Srbija se, bar za sada, neće pridružiti sankcijama protiv Moskve

Dramatičnim nastupom predsednik Srbije Aleksandar Vučić saopštio je da je nakon snažnih pritisaka Srbija glasala za Rezoluciju UN o agresiji Rusije na Ukrajinu.

Tome je prethodilo, ništa manje dramatično za srpsku javnost, iščekivanje kakav će stav doneti predsednik. Kada su se već svi izjasnili, dva dana posle početka sukoba, Vučić je objavio da Srbija podržava teritorijalni integritet Ukrajine ali nije osudila invaziju niti je uvela sankcije Rusiji.

Usledile su oštre poruke sa Zapada i iz Evropske unije da Srbija ne može sedeti na “dve stolice“ već da se " kandidati za pridruživanje EU usklade ne samo sa pravnim tekovinama EU, već i sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom".

Rusija i Balkan

Istorijske veze, slovensko poreklo, pravoslavna vera, samo su neki od razloga tradicionalne povezanosti Srbije i Rusije. Mnogo važnije za sadašnju političku situaciju je to što je Rusija, koja ima pravo veta u Savetu bezbednosti UN, garant da Kosovo neće, ukoliko sama Srbija na to ne pristane, postati članica UN.

Objašnjavajući podršku Rezoluciji UN, predsednik Vučić je najavio “moguće izbacivanje Rusije iz UN”, nakon čega postoji i mogućnost priznanja Kosova od strane zemalja koje to još nisu učinile.

Bez obzira hoće li se to dogoditi ili ne, izričita je odluka Srbije o podršci teritorijalnog integriteta Ukrajine koja takođe nije priznala nezavisnost Kosova. Ruska aneksija Krima 2014. i pobunjena ruska zajednica u pograničnim oblastima gde su izbijali sukobi, paralela je koja se nameće sa menjanjem granica na Balkanu i izaziva pomešana i često konfuzna osećanja građana.

Rusija se smatra i važnim saveznikom Republike Srpske a Srbija, odnosno predsednik Vučić, medijatorom koji može da pacifikuje Milorada Dodika u njegovim stalnim pretnjama da će srpski entitet izaći iz Bosne i Hercegovine i tako poništiti Dejtonski sporazum kojim je okončan rat 1995.

Građani Srbije dobro pamte NATO bombardovanje iz 1999. i to je ključni razlog što se nijedan političar do sada nije usudio da otvoreno zagovara ulazak države u ovaj vojni blok. Rusija je tada bila deklarativno na strani tadašnje Jugoslavije, nije vojno pomagala, ali je zadržala politiku podrške. Proruska propaganda je do danas toliko jaka da većina građana veruje da tokom devedesetih Rusija nije uvodila sankcije tadašnjoj Jugoslaviji, mada dokumenti pokazuju da je samo jednom iskoristila svoje pravo veta.

I pored toga što su Evropska unija i države članice glavni ekonomski i privredni partner i investitor u Srbiji, Rusija, zahvaljujući i “svojim kadrovima” među predstavnicima vlasti, kroji politiku u Srbiji i ostvaruje sopstvene interese.

Energetska zavisnost

Srbija u potpunosti zavisi od ruskog gasa. Krajem 2008. zaključen je energetski sporazum po kojem je Srbija prodala ruskom “Gaspromu” 51 odsto državne „Naftne industrije Srbije” (NIS) , po ceni od 400 miliona evra, što je, kako se i tada procenjivalo, bila četiri do pet puta niža cena od realne. U martu 2019. u Srbiji je započela izgradnja 403 kilometra dugog gasovoda ”Balkanski tok”, kojim se preko Turske, Bugarske do Srbije i Mađarske, transportuje ruski gas.

Puštanjem u rad “Balkanskog toka” početkom 2021. Srbija se priključila na ruski gasovod “Turski tok” i tako je, prema projekcijama Energetske zajednice, monopol ruskog Gasproma na tržištu Srbije "ojačan je za najmanje 20 godina” a mnogi stručnjaci su ocenili da je Srbija još više pojačala svoju, već stoprocentnu, zavisnost od ruskih energenata.

Jedna od aktuelnih strepnji je da bi osuda Rusije mogla da izazove prekid snabdevanja energentima. Činjenica da se to nije dogodilo susednim zemljama koje su na “Turskom toku” kao ni nekoj drugoj evropskoj zemlji do koje dopire gas preko Ukrajine, ne pominje se u izjavama političara iz vlasti i njima bliskih medija. Naprotiv, to je jedan od argumenata koji se čuju u javnosti zbog čega Srbija ne treba da se suprotstavlja Rusiji.

Spasavanje Srbije

Na samom početku napada na Ukrajinu porežimseki mediji otvoreno su navijali za Rusiju . Tako je tabloid Informer 22. februara na naslovnoj strani objavio: “Ukrajina napala Rusiju“. Slično glasilo, Srpski telegraf, takođe na naslovnoj piše da su Britanci u “neviđenoj panici” jer “Putin šalje vojsku da spoji Srbiju i (Republiku) Srpsku”. Rat u Ukrajini u ovakvim medijima predstavlja se kao posledica sukoba Rusije s jedne i Ukrajine, Amerike i NATO-a s druge strane.

Sve je to istovremeno deo kampanje vlasti pred opšte izbore koji su zakazani za 3. april. Biće zanimljivo pratiti kako će najnoviji zaokret i osudu Rusije provladini mediji intonirati narednih dana. Naime, nakon Vučićevog obrazlaganja osude Rusije, već je usledio naslov: “Svet na ivici gladi. Cene žita divljaju, gorivo nikad skuplje. Vučić doneo ključne mere za spas Srbije”.

Predsednik Vučić se više puta dnevno pojavljuje na glavnim televizijama, objašnjava “tešku poziciju” Srbije i njega lično, poručuje građanima kako imamo dovoljno energenata ali i brašna, pirinča, sardina, graška, pokazuje fotografije punih magacina istovremeno stvarajući osećanje nespokojstva kod građana koji pamte nestašice, ali i uverenosti da on drži sve pod kontrolom.

On zapravo kontroliše sve, od najvažnijih i najgledanijih medija do pravosuđa, od tajnih službi do investicionih projekata. Opozicije nema u parlamentu, jer su poslednji parlamentarni izbori 2020. bojkotovani zbog nepostojanja izbornih uslova. Sada su, osim redovnih lokalnih i predsedničkih, raspisani i vanredni parlamentarni izbori.

Vesti iz Ukrajine koje već danima drže pažnju građana zasenile su teme poput korupcije, državnog kriminala, ekoloških problema, nepostojanja institucija i slobode govora, satanizacije političkih protivnika i kritičara. Upravo su to glavne teme opozicije koja se sabrala u nekoliko kolona i u izrazito neravnopravnim uslovima ulazi u kampanju za izbore.

Vučić je za sada uspeo da zadrži saveznike sa Zapada i kupuje vreme do izbora ne najavljujući sankcije Rusiji. Jedino što mu je važno je da ostane na vlasti i zato je njegova glavna poruka da svojom ličnom žrtvom koju stalno ističe i teškim odlukama spasava Srbiju od neprijatelja u državi i širom sveta. Na poslednjim predsedničkim izborima 2017. za njega je glasalo oko 2 miliona građana odnosno 55,08% izašlih birača. Za tačno mesec dana znaćemo hoće li zadržati taj procenat a zatim i hoće li slediti političke odluke na koje se obavezao.