Izbori u Srbiji: Pobednik želi sve

Lider SNS-a želi da bude premijer vlade koja će biti homogena i čiji ministri će biti uz premijera, a ne uz lidere stranaka iz kojih su došli. Ako SNS osvoji više od 40 odsto glasova, takvo rešenje neće biti teško nametnuti

Prošlog vikenda, sedam dana uoči vanrednih parlamentarnih izbora zakazanih za 16. mart, lider Srpske napšeredne stranke (SNS)  stranke Aleksandar Vučić je intervjuu jednoj srpskoj televiziji opozicionu Demokrartsku stranku (DS) optužio da je ekstremistička i da je spremna na nasilje. Iste večeri tabloid “Informer” je na naslovnoj strani objavio da je sprska tajna policija obavestila vladu da stranci i tajkuni pripremaju državni udar u Srbiji “po bosanskom scenariju”. Jedan od predizbornih slogana te stranke glasi  “Ili Vučić ili tajkuni”.

Svodjenje političkih poruka i akcija na ovako uproštene stavove kojima je pribegao Vučić vodi ka antagonizaciji unutar srpskog društva, ali daje rezultate jer su nezadovoljstvo i strah od budućnosti postali dominantno osećanje kod velikog procenta birača koji izlaz traže u dominantnom centru moći, pa SNS ne trpi političku štetu. Naprotiv, istraživanja javnog mnjenja koja su radile prestižne agencije u proteklih desetak dana potvrđuju da bi on i njegova stranka mogli da dobiju možda i 45 odsto glasova birača koji izadju na izbore.

Ovako ubedljiva pobeda je sasvim moguća i dovela bi SNS na korak od mogućnosti da u parlamentu od 250 mesta sami prikupe natpolovičnu većinu. Vučić se, izgleda, veruje da bi mu upadljivo zaoštravanje kampanje i radikalne predizborne poruke mogle doneti možda i 50 odsto glasova i čini sve da postigne taj cilj. U buduću vladu može da pusti neku manju opozicionu partiju, ali to ne znači da bi zaista delio vlast i prepuštao bitne odluke nekome drugom.

Prostor za neko ozbiljnije izborno iznenađenje praktično i ne postoji budući da je opozicija razbijena i da vodi prilično mlaku i neubedljivu kampanju. SNS ima punu kontrolu nad medijima koji joj daju ogroman prostor, retko se usuđujući da objavljuju kritički intonirane tekstove i priloge koji bi dovodili u pitanje stavove vladajuće stranke. Drugačija mišljenja prilično široko su zastupljena na internetu, odnosno pojedinim portalima, blogovima i drušvenim mrežama, ali to ne može odlučujuće da utiče na biračko telo.

Opozicija bez ideje

SNS je na vlast došla pre više od dve godine, pobedivši do tada vladajuću Demokratsku stranku (DS), partiju koja je nakon pada režima Slobodana Miloševića bila jedan od ključnih stubova nove vlasti. Vučić je ispravno procenio da je većina stanovništva nezadovoljna reformama, da ljudi žive loše i da žele da se to stanje promeni. Kao i danas, kampanju je i tada svodio na stavljanje znaka jednakosti između svojih oponenata i podzemlja i obećanjima da će sprovesti reforme i iskoreniti korupciju.

Snažno se oslanjajući na populistički intonirane fraze, SNS i Vučić su u minule gotovo dve godine uspeli praktično da slome DS koja se u međuvremenu podelila na dva suprotstavljena bloka – jedan koji predvodi bivši predsednik stranke i bivši predsednik Srbije Boris Tadić, koji je firmirao Novu demokratsku stranku (NDS) i stranačko jezgro koje predvodi Dragan Đilas. Obe stranke će ući u parlament ali, prema rezultatima dosadašnjih istraživanja javnog mnjenja, mogu da računaju tek sa po nešto više od 10 odsto glasova.

DS i druge stranke koje baštine tekovine smene Miloševićevog režima pokušale su da iskoriste činjenicu da se godišnjica ubistva premijera Zorana Đinđića (ubijen u atentatu 12. Marta 2003. Godine) praktično poklopila sa izborima. Svake godine na taj dan i do 20.000 ljudi prošeta centrum Beograda u znak sećanja na ubijenog premijera. Ove godine u šetnji ipak učestvovalo manje ljudi nego ranijih godina, ali razjedinjena i defanzivna opozicija ipak može da bude zadovljna jer je pokazala kakvu-takvu snagu.

Saradnja između DS i NDS nakon izbora je teško zamisliva budući da Tadićeva NDS stavlja do znanja da bi možda mogla da uđe u koalicioni savez sa Vučićem, dok Đilasova DS izričito odbija takvu mogućnost. U DS-u veruju da je Tadić novu partiju i formirao, ako ne po direktnom dogovoru, a onda makar na podsticaj SNS-a, kako bi se isključila čak i teoretska mogućnost da blok stranaka koji je vladao nakon Miloševićevog pada ponovo dobije većinu. 

Čak i ako bi prošle nešto bolje nego što istraživanja javnog mnjenja pokazuju, DS i NDS teško da bi mogle zajedno da dobiju više od 25 odsto glasova. Njihov potencijalni partner, bar kada je reč o načelnim političkim opredeljenjima, može da bude Liberalno demokratska partija (LDP) Čedomira Jovanovića, ali takav savez nije moguć delom zbog neslaganja izmedju te tri partije, a delom zbog činjenice da ni LDP nije isključio mogućnost ulaska u koaliciju sa SNS.

LDP je na ivici cenzusa od pet odsto i moglo bi se dogoditi da ne uđe u parlament ukoliko izlaznost na izborima bude velika. Nešto veće šanse za ulazak u parlament ima izrazito konzervativna i nacionalistički obojena Demokratska stranka Srbije (DSS) bivšeg premijera Vojislava Koštunice, ali ona i dalje ne pokazuje spremnost ni za minimalne kompromise, zbog čega teško nalazi koalicionog partnera. Ostale opozicione stranke su za sada ispod cenzusa, ali bi se moglo dogoditi da neka od njih ipak uđe u parlament.

Potencijalni partneri

Socijalistička partija Srbije (SPS) dosadašnjeg premijera Ivice Dačića je, uprkos snažnoj kampanji koju protiv nje vode mediji bliski SNS-u, zadržala prilično dobru poziciju. Prema istraživanjima javnog mnjenja ta stranka može da dobije i do 15 odsto glasova. Najbliži Dačićevi saradnici optuženi su za korupciju i povezanost sa vodećim ljudima srpskog podzemlja, ali on upadljivo izbegava da napadne SNS, strahujući od još snažnije odmazde.

Dačić računa da bi mogao ponovo da bude koalicioni partner u srpskoj vladi. Vučić je toga očigledno svestan pa su optužbe za povezanost Dačiću bliskih ljudi sa podzemljem efikasno oružje u disciplinovanju SPS-a. Optužbe koje se pojavljuju u medijima su neka vrsta testa spremnosti Dačića i SPS-a na poslušnost u koju oni uspešno prolaze. Dakle, ako i uđu u vladu, SPS i njen lider moraće da pristanu na punu podredjenost SNS-u i Vučiću.

Tretman koji je u kampanji imala SPS je dobra ilustracija političke klime koja trenutno vlada u Srbiji. Ozbiljnijeg javnog dijaloga o političkim pitanjima nema, a sve se svodi na mogućnost nametanja svojih stavova kroz medije i na različite forme uticaja na javnost. Biračko telo na takav pristup reaguje onako kako njegovi kreatori žele. Istraživanja su pokazala da je rejting SPS-a padao u vreme najžešćih optužbi za kriminal, ali da se oporavljao čim bi medijski pritisak bio smanjen.

Zahvaljujući takvoj atmosferi Vučić i može pred birače da izađe sa nekoliko svedenih političkih poruka – da se bira između njega i tajkuna, da je DS ekstremistička organizacija i da samo SNS može da  povede Srbiju punom snagom u reforme. Pri tome nije morao da nudi jasno definisane strategije za reforme o kojima govori, a potpuno razbijeni oponenti nisu u stanju ni da ga efikanso opovrgnu, ni da sami nametnu neku svoju strategiju. Vučićeva procena da su birači spremni da zažmure na to što tokom više od dve godine, koliko je trajala vlada u kojoj je bio potpredsednik, nije bilo suštinskih pomaka ni u oblasti ekonomije ni u reformi javne uprave pokazuje se kao tačna.