Dom Narodne skupštine Republike Srbije (foto © Nebojsa Markovic/Shutterstock)
Suštinski, sistem funkcioniše i bez vlade koja bi imala pun kapacitet, što daje za pravo onima koji tvrde da je u Srbiji neformalno uspostavljen predsednički sistem i da se sve važne odluke donose u Vučićevom okruženju
Tri meseca nakon redovnih parlamentarnih izbora srpski vladajući blok predvođen Srpskom naprednom strankom (SNS) predsednika Aleksandra Vučića nije u potpunosti završio konstituisanje parlamenta niti je počeo proceduru za izbor novog premijera i vlade. Situacija je neuobičajena zbog činjenice da su SNS i njeni saveznici osvojili dvotrećinsku većinu u novom sazivu parlamenta. Pri tome SNS sama ima više od polovine poslaničkih mesta, unutar te stranke nema vidljivih turbulencija, a Vučić je dominantna politička figura koja može da brzo i lako izniveliše svako eventualno neslaganje.
Može se, dakle, reći da nema nikakvih formalnih prepreka za brzo formiranje nove vlade i da su posredi neki drugi razlozi. Vučićevi oponenti i mediji koji nisu pod neposrednom kontrolom vladajućeg bloka oklevanje o kome je reč uglavnom vezuju za njegovu želju da biračima pokaže kako kompletna situacija u Srbiji u visokom stepenu zavisi od njega lično i poteza koje on osmišljava i vuče. Takav narativ je mnogo lakše plasirati ako parlament i vlada, koji po Ustavu treba da budu ključni donosioci i izvršioci odluka, nisu u punom kapacitetu. Pri tome Vučić i SNS nisu izašli iz ustavnog i zakonskog okvira budući da za formiranje nove vlade imaju rok sve do kraja oktobra.
Iako formalno nisu prekršeni zakoni, teško je oteti se utisku da se ovakvim pristupom narušava duh ustavnog poretka, a time i derogira vladavina prava. Sistem u praksi funkcioniše i bez vlade koja bi imala pun kapacitet, što daje za pravo onima koji tvrde da je u Srbiji neformalno uspostavljen predsednički sistem i da se sve važne odluke donose u Vučićevom okruženju. Opšte je uverenje da u takvim uslovima sastav nove vlade i nije previše bitan. Nova vlada će biti imenovana onda kada predsednik proceni da je to zgodno, a stiče se utisak da se malo ko uzbuđuje zbog odugovlačenja cele procedure.
Tačno je da je, s obzirom na dvotrećinsku većinu, Vučiću lako da isposluje parlamentarnu podršku za odluke koje donosi i poteze koje vuče, ali je takođe tačno da mu je bez procedura još lakše. Izvesno je da bi parlamentarne rasprave mogle da uspore procese kakav je, na primer, nesumnjivo približavanje Srbije Sjedinjenim državama, praćeno obećanjima o normalizaciji odnosa sa Kosovom. Logično je pretpostaviti da vlasti žele da izbegnu potencijalne rizike, kao što je logično pretpostaviti i da Zapad, koji želi napredak odnosa između Srbije i Kosova, izbegava da izvrši frontalni pritisak na srpskog predsednika od koga očekuje konkretne rezultate.
Neizvesnost
U okolnostima kakve trenutno vladaju u zemlji i regionu, vladajući srpski blok s pravom veruje da je potpuno zaštićen i da odugovlačenje sa izborom nove vlade ne može da mu nanese štetu. Na unutrašnjem planu ga štiti dvotrećinska većina i činjenica da odlaganjem izbora nove vlade formalno ne krši zakon, pri čemu je opozicija isuviše slaba da bi mogla da pokrene ozbiljniju kampanju i pokaže da se suštinski derogira vladavinu prava. Na spoljnopolitičkom planu oslanja se na približavanje Vašingtonu i kooperativan stav u odnosu na proces normalizacije odnosa sa Kosovom. Ta kombinacija za sada daje rezultate.
Odlaganjem izbora nove vlade Vučić drži u neizvesnosti i aktiviste i ključne ljude SNS-a koji još ne znaju sa sigurnošću koga će on da zadrži, a ko će da izgubi poziciju. Spekulacije o kadrovskoj kombinatorici koje se gotovo svakodnevno pojavljuju u medijima i na društvenim mrežama nije moguće proveriti, ali je izvesno da one utiču na podizanje unutarpartijske discipline i podstiču ključne ljude iz Vučićevog okruženja da neprekidno pokazuju lojalnost kako bi zadržali ono što sada imaju ili dobili neka bolja i unosnija mesta na koja, eventualno, računaju. Otuda je glorifikacija šefa stranke postala uobičajena u gotovo svakom javnom obraćanju partijskih i državnih funkcionera.
U toku je "disciplinovanje" i koalicionih partnera SNS-a koji ne pokazuju (makar ne javno) ni želju ni kapacitet da se usprotive volji vladajuće stranke. Svakako najzanimljiviji deo buduće "kadrovske slagalice" u novoj vladi biće odnos prema Socijalističkoj partiji Srbije (SPS), koja je do sada imala čak šest ministarskih mesta. SPS je samostalno izašla na izbore i nije imala naročit uspeh, ali je zadržala mesta u parlamentu. U političkim kuloarima se spekuliše da će izgubiti možda i polovinu dosadašnjih ministarskih mesta, ali iz same stranke nema nikakvih znakova otpora. SPS je, uprošteno rečeno, svesna realnosti i preostalo joj je da čeka konačnu Vučićevu "presudu".
Odnos prema SPS-u je važan i zbog odnosa između Srbije i Rusije. Ta stranka, naime, već decenijama slovi kao ključni oslonac Moskve u srpskim vladajućim krugovima. Logično je pretpostaviti da je ta činjenica igrala veoma važnu ulogu pri donošenju odluka o broju ministarstava koja je imala u prethodnim vladama. Ukoliko njena pozicija bude radikalno urušena, to će biti signal da su odnosi između SNS i Vučića sa jedne i Moskve sa druge strane ozbiljno narušeni. Naročito je osetljiv sektor energetike gde Rusija praktično ima monopol na srpsko tržište nafte i gasa i gde je SPS tradicionalno držala ključna mesta u vladi i naftnim i gasnim kompanijama.
Opozicija
Opozicija je i dalje pasivna, bez ideja i inicijative i bez pristupa mejn strim medijima. Takva kakva trenutno jeste ona ne može da prinudi vlasti na poštovanje duha Ustava i učvršćivanje vladavine prava. Nova vlada, i kada bude izabrana (a to se mora dogoditi za nešto više od mesec dana), zavisiće od istih centara moći od kojih je zavisila dosadašnja i neće menjati kurs. Nju će postaviti parlament u kome praktično i nema opozicije, što znači da neće biti nikakvih unutrašnjih prepreka za dalje jačanje autoritarnog načina vladanja. Otuda je jasno da će, ukoliko se na vreme ne reorganizuju i prestroje, opozicione stranke biti suočene sa daljom marginalizacijom.
Srbiju za manje od dve godine, odnosno 2022. godine, čekaju predsednički izbori i važni izbori za gradske vlasti u Beogradu. Kraj ove i početak iduće godine vlasti će u propagandnom smislu "pokriti" izborom i početkom rada nove vlade što će po prirodi stvari smanjiti prostor za delovanje i veću vidljivost ionako slabo vidljivih opozicionih stranaka. Opozicioni prvaci su sistematski satanizovani od strane funkcionera vladajućeg bloka i izloženi praktično svakodnevnim optužbama za krađu stotina miliona evra i izdaju zemlje. Oni nemaju mogućnost da se javno brane od optužbi budući da nemaju odgovarajući pristup mejn strim medijima.
Otuda opozicija insistira na "oslobađanju medija" kao jednom od glavnih uslova za organizovanje poštenih izbora. Već se pominje mogućnost ponovnog organizovanja dijaloga između opozicije i vlasti o izbornim uslovima. Opozicija je jedinstvena u zahtevu da se ceo proces obavi pod budnim okom Brisela, ali se još ne zna kako bi mogao taj dijalog da izgleda ni kada bi mogao biti organizovan. Da bi eventualno popuštanje kontrole mejn strim medija (ukoliko do toga uopšte dođe) imalo efekte na izbore, trebalo bi da usledi mnogo pre početka same kampanje. Ukoliko počne tek u kampanji, efekti na birače izložene višegodišnjoj propagandnoj presiji neće biti veliki.
Ozbiljan problem za oponente vlasti je i činjenica da nemaju jasnu strategiju u odnosu na Brisel i Vašington, bez čije pomoći ne mogu da organizuju front protiv Vučića. Vučić u teškim i važim nacionalnim pitanjima, poput kosovske krize, dosta dobro "pliva" i nudi više nego opozicija, unutar koje se i dalje barata idejom o Kosovu kao o sastavnom delu Srbije, što u sadašnjim uslovima ipak nije moguće sprovesti. Opozicioni prvaci nisu u stanju da Zapadu ponude više od Vučića niti da podrže ono što Vučić nudi, pa za sada biraju da ovu osetljivu temu veoma važnu za odnose sa Briselom i Vašingtonom zaobilaze.
