Odgovornost Brisela po pitanju rudarenja litijuma u Srbiji

Zbog memoranduma o razumevanju o litijumu potpisanog 2024. s vladom u Beogradu, EU se izlaže optužbama da daje “prioritet pohlepi i profitu” nad “vladavinom prava, demokratijom i ekološkom održivošću”. Intervju s Valterom Bajerom, predsednikom Partije Evropske levice

Nakon polemike oko prikazivanja pristranog dokumentarca “Ne u mojoj zemlji: litijumska dilema Srbije” u sedištu Evropskog parlamenta , pitanje rudarenja i ekoloških i društvenih rizika u zemlji kandidatu za članstvo u EU ponovno je uzburkalo strasti u Briselu.

Iskopavanje litijuma u rudniku Jadar ključni je element sporazuma potpisanog prošle godine između Brisela i Beograda o eksploataciji mineralnog resursa neophodnog za zelenu tranziciju evropskog automobilskog sektora. Na ovaj način, Unija se izlaže kritikama da je saučesnik srpske vlade i rudarskog giganta Rio Tinta.

“Ovo je jasan primer davanja prednosti korporativnoj pohlepi i profitu nad vladavinom prava, demokratijom i ekološkom održivošću”, tvrdi predsednik Partije Evropske levice Valter Bajer u intervjuu za OBCT.

Lider panevropske levičarske stranke učestvovao je u protestu ispred Evropskog parlamenta dan nakon prikazivanja pomenutog dokumentarca, definišući stav institucija EU kao “neokolonijalizam na delu”, jer “tvrde da su za održivost i ljudska prava, a podržavaju ovaj nepromišljen projekat”.

Šta najviše zabrinjava po pitanju rudnika litijuma u Srbiji?

Uticaj rudarenja litijuma na životnu sredinu dobro je dokumentovan brojnim studijama. Delimo zabrinutost mnogih organizacija u Srbiji. Postoji ozbiljan rizik od kontaminacije podzemnih voda, zagađenja obradivog zemljišta i raseljavanja lokalnih zajednica koje bi mogle napustiti svoje domove i imanja. Protivljenje ovom projektu više je nego opravdano.

Ovo je zapravo evropsko pitanje. Ako se otpor lokalnih zajednica može savladati u jednom delu Evrope – na primer u Srbiji – onda se to može desiti bilo gde.

Naša stranka, kao panevropski pokret koji ujedinjuje partije i organizacije unutar i izvan Evropske unije, posvećena je izgradnji mreža i organizovanju transnacionalne solidarnosti za ekološki i demokratski pokret.

Kakvu odgovornost snosi Evropska unija?

Odgovornost Evropske unije je jasna. Memorandum o razumevanju potpisan u julu 2024. zanemario je volju srpskog naroda koji se već borio da zaustavi projekat. Vremenski raspored i sled događaja govore sami za sebe.

Masovni pokret 2022. godine primorao je vladu da zaustavi rudarski projekat. Zatim je u julu 2024. Ustavni sud Srbije poništio tu odluku, ponovno otvarajući put eksploataciji, da bi ubrzo usledila intervencija EU s memorandumom o razumevanju fokusiranim na iskopavanje litijuma.

Reč je o očiglednom kršenju demokratskih principa i netransparentnoj manipulaciji. Evropska unija, koja često brani vladavinu prava na globalnom nivou, sada izvlači korist iz jednog nepravednog i nezakonitog procesa.

Zar ne postoji opasnost od zavisnosti od trećih zemalja po pitanju čistih tehnologija u slučaju da Evropa odustane od iskorištavanja vlastitih prirodnih resursa, poput rudnika litijuma u Srbiji?

Verujem da konkretno u ovoj regiji postoje valjane ekonomske i društvene alternative. Dolina Jadra je resurs, prirodni dragulj koji bi se mogao iskoristiti za poljoprivredu ili ekoturizam.

Uopštenije posmatrano, ključno pitanje je koji ekonomski model EU želi slediti. Ako daje prednost konkurentnosti, suparništvu i ekonomskoj konfrontaciji s drugim globalnim silama, pritisak po pitanju eksploatacije vlastitih prirodnih resursa biće ogroman.

Ako je cilj stvoriti okvir za međunarodnu saradnju za ekološku tranziciju, uz razumevanje klimatske krize i zajedničke odgovornosti za očuvanje bioraznolikosti, pristup bi trebalo da se zasniva na saradnji.

Ovo je posebno važno u trenutku kada geopolitičke tenzije rastu. Davanje prioriteta sukobu nije samo opasno za globalnu stabilnost, već je štetno i za društveno blagostanje, za stanovništvo globalnog Juga i za ekološku održivost.

Da li je evropska zelena tranzicija realno ostvariva?

Ne sa aktuelnom politikom. Prioriteti Evropske komisije, kao što pokazuju Sporazum o čistoj industriji i Omnibus paket, ukazuju na jasnu promenu. Simbolično je da je termin “Green Deal” zamenjen terminom “Clean Industrial Deal”, prelazeći sa “zelenog” na “industrijski”. Fokus je sada na konkurentnosti, a ne na održivosti.

Ako pogledate Omnibus paket, jasno je da EU umanjuje odgovornost preduzeća, preispituje ekološke ciljeve, snižava standarde zaštite životne sredine, čak ponovo nacionalizuje zakonodavstvo o građanskoj odgovornosti za ekološku štetu.

Evropski konzervativci i reformisti (ECR) i Evropska narodna stranka (EPP) otvoreno su podržali ovu promenu i pre evropskih izvora. Ovo čemu sada svedočimo direktna je posledica pomenute agende.

Ako je Green Deal trebalo da bude ekološka revolucija – što zapravo nikada nije bio, uprkos određenom napretku – onda je ovo čemu danas svedočimo ekološka kontrarevolucija.

Da li je proširenje EU još uvek resurs za Uniju?

Tragedija politike proširenja EU je u tome što daje prednost geopolitičkoj strategiji nad društvenom i ekonomskom kohezijom.

Umesto smanjivanja razlika u Evropi, pažnja je usmerena na integraciju novih zemalja na osnovu strateškog značaja koji te zemlje imaju u političkom i vojnom sukobu sa Rusijom i Kinom.