Srbija: Ističe rok za izlazak države iz vlasništva nad medijima

Protivnici privatizacije ukazuju da privatni mediji masovno krše pravila novinarske profesije i da su pod velikim uticajima vlasti ili nekih drugih centara moći. Ali, ponašanje medija u državnom nije ništa bolje, pa je jasno da oblik vlasništva, sam po sebi, nije garancija visokih profesionalnih standarda

Dve nedelje uoči isticanja roka za izlazak države iz vlasništva nad medijima i ukidanja njihovog direktnog finansiranja medija iz opštinskih, gradskih, pokrajinskog i republičkog budžeta, ni mediji ni vladajući krugovi nisu sigurni u konačan ishod tog procesa. Kako stvari sada stoje, prilično je izvesno da će za najveće lokalne medije, kao i za nekoliko centralnih medija u kojima država ima suvlasništvo, rok za završetak privatizacije biti produžen do kraja oktobra.

Izlazak države iz medija novim Zakonom o medijima je predviđen do 1. jula. Država (mahom lokalne samouprave) je vlasnik 74 medija. Svi ostali mediji su u privatnom vlasništvu, uključujući i najtiražnije listove i sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, izuzev javnog servisa (Radio televizija Srbije, RTS i Radio televizija Vojvodine, RTV). U Srbiji, prema zvaničnim podacima, ukupno ima 1.440. Privatizacija, dakle, neće bitno narušiti ravnotežu na medijskoj sceni, ali se oko nje podiže velika prašina jer je reč o tradicionalno osetljivom političkom pitanju.

Većina od 74 medija koja treba da budu privatizovana su u vlasništvu lokalnih samouprava i pod direktnom su upravom lokalnih vlasti koje određuju i programsku i uređivačku politiku. Gotovo sav novac iz lokalnih budžeta namenjen medijima u opštinama koje su vlasnici lokalnih medija do sada je uplaćivan medijima u vlasništvu opština. Takav način finansija sada prestaje pa mediji moraju izlaz da traže u privatizaciji i racionalizaciji poslovanja.

Zakon predviđa da se iz budžeta izdvajaju sredstva za finansiranje medijskih projekata (proizvodnje medijskih sadržaja) od javnog interesa, ali većina lokalnih samouprava okleva da to učini jer nisu previše zainteresovane za ulaganja ukoliko ne mogu u potpunosti da kontrolišu medijski sadržaj. Umesto da blagovremeno otpočnu pripreme za promenu vlasništva i načina finansiranja, lokalne samouprave pokušavaju da uvere javnost kako će privatizacija urušiti medije i čekaju poslednji trenutak, nadajući se novom odlaganju procesa.

Mediji koji do početka jula ne započnu proces vlasničke transformacije bi, shodno zakonu, trebalo da budu ugašeni. Reč je uglavnom o elektronskim medijima nenaviknutim na tržišno poslovanje. Oni su opterećeni viskom zaposlenih, budući da su lokalne vlasti godinama koristile kako bi zaposlile „svoje“ kadrove, što samo po sebi otežava najavljenu privatizaciju. Ako se ne jave potencijalni kupci, zaposlenima će biti ponuđeno da preuzmu akcije i pokušaju da prežive na tržištu.

Odlaganje

Postoje nezvanične najave da će zbog komplikovanih vlasničkih odnosa i ranijih spornih kupoprodaja vlasničkih udela, iz sadašnjeg kruga privatizacije biti donekle izuzeti listovi Politika i Večernje novosti, u kojima država ima vlasnički udeo od 50, odnosno 30 odsto. Takođe se očekuje produžetak roka za privatizaciju državne agencije Tanjug, lokalne RTV „Studio B“ u glavnom gradu Beogradu (u vlasništvu gradskih vlasti), kao i RTV stanicama u Nišu i Kragujevcu, koje su takođe u potpunom vlasništvu lokalnih samouprava.

Nagoveštaji odlaganja završetka celog procesa posledica su političkog pritiska. Republičke vlasti, naime, nisu uspele da na vreme izvrše pritisak na gradske vlasti u najvećim gradovima i da ih prinude da obave svoj deo posla. Lokalne RTV kuće u najvećim gradovima zapošljavaju i najviše ljudi, pa zahteve za odlaganjem ili potpunim odustajanjem od privatizacije pravdaju i socijalnim razlozima.

Izvori u Ministarstvu kulture i medija kažu da će, i ako bude nekog odlaganja, Skupštini Srbije biti predloženo da ono važi do kraja oktobra, a ne do kraja godine. Odlaganje će se, prema tim izvorima, moći primeniti samo u odnosu na medije koji su već ušli u proces vlasničke transformacije, a ne i na one koji taj proces nisu započeli. To automatski znači produžetak roka i za Politiku i Večernje novosti, koje već imaju značajan udeo privatnog kapitala.

Transformacija medijske scene u Srbiji započela je 2003. godine i iz godine u godinu je odlagana, upravo zbog političkih pritisaka sa lokala i straha od otpuštanja zaposlenih. Vlada premijera Aleksandra Vučića, bar za sada, deluje odlučnije od prethodnih i pokazuje ambiciju da, uprkos svemu, konačno privede kraju proces koji je pokrenut pre više od deset godina.

Vlada, zapravo, i nema previše prostora za radikalnije promene koncepta. Reforma medijske scene osmišljena je u tesnoj saradnji sa domaćim medijskim asocijacijama i udruženjima, kao i sa Evropskom komisijom. Ta reforma je postavljena kao jedan od uslova za nastavak procesa pridruživanje Srbije Evropskoj uniji pa vladi premijera Aleksandra Vučića nije u interesu da je opstruira.

Novac

Osnovni cilj vlasničke transformacije medija je da se na tržištu stvore ravnopravni uslovi za sve, naročito na lokalu, gde mali privatni mediji ubrzano propadaju jer zavise samo od siromašnog tržišta, dok oni u opštinskom vlasništvu opstaju zahvaljujući novcu iz budžeta. Protivnici privatizacije ukazuju da privatni mediji masovno krše pravila novinarske profesije i da su pod velikim uticajima vlasti ili nekih drugih centara moći.

Ali, ponašanje medija u vlasništvu opština, gradova ili centralnih vlasti nije ništa bolje, pa je jasno da oblik vlasništva, sam po sebi, nije garancija visokih profesionalnih standarda. Osim toga, u pojedinim gradovima poput Niša i Vranja, privatni mediji su praktično jedini u kojima je moguće naći kritički intonirane stavove u odnosu na lokalnu vlast.

Rešenje problema je, naravno, u uspostavljanju održivih mehanizama koji treba da obezbede ravnopravnu poziciju za sve medije i jačanje medijskih sloboda. Jedan od najvažnijih koraka u tom pravcu je prelazak na projektno finansiranje javnog interesa, umesto direktnog budžetskog finansiranja medija u vlasništvu države. Mnoge opštine, međutim, oklevaju da izdvoje novac za ove namene pa će, ukoliko se ugase mediji u njihovom vlasništvu, biti ugašeno i lokalno informisanje.

Posebno osetljivo pitanje su lokalni mediji u vlasništvu opština koji imaju programe na jezicima manjina. I ti programi treba da se finansiraju projektno, a opštinske vlasti nisu blagovremeno izvršile pripreme za prelazak na novi sistem. Sada se pravo na informisanje na jezicima manjina koristi kao argument u borbi protiv transformacije lokalnih medija, pa država mora da traži rešenje za opstanak lokalnih programa na tim jezicima.

Vlada je dala pozitivan primer, bitno povećavši izdvajanja za projekte. Konkursi, na kojima su učestvovali privatni mediji, su već okončani. Prilikom dodele grantova, nezavisna komisija sastavljena od medijskih eksperata rukovodila se „populističkim“ principom da što više medija dobije novac iz državnog fonda. Tako je na najvećem od ukupno pet konkursa koje je raspisalo Ministarstvo kulture, prihvaćen čak 161 projekat medijskih kuća iz Srbije, a ukupni fond bio je milion evra, odnosno 120 miliona dinara. Medijski eksperti smatraju da to nije  dobro i da treba pojačati zahteve u pogledu kvaliteta.