Srbija: slab interes za privatizaciju državnih medija

Realno je pretpostaviti da su tamo gde su u najnovijem krugu privatizacije postignute cene daleko veće od početnih odlučujuću ulogu odigrali politički ili ekonomski centri moći, odnosno uverenost kupaca da će pri prodaji oglasnog prostora i sklapanju drugih poslova imati neophodnu političku podršku

Radio Šid prodat je za 531.000 evra, a Beogradski RTV studio B za samo 1.000 evra manje. Šid je opština uz granicu sa Hrvatskom sa oko 40.000 stanovnika, a RTV Studio B pokriva područje sa nekoliko miliona stanovnika u Beogradu i okolini, a vidi se i čuje i u drugim gradovima. Istovremeno, RTV Bačka Palanka, takođe gradić na granici sa Hrvatskom, prodata je za 249.000 evra, a početna cena bila je 8.818 evra.

Pri određivanju početne cene Agencija za privatizaciju je vodila računa o veličini i potencijalima područja koje pokrivaju ovi mediji, pa je za Šid ponuđena cena od 6.928 evra, a za Studio B otprilike onoliko za koliko je i prodat. Radio Šid je i provajder kablovske mreže sa 3.000 korisnika, što može da bude dodatni motiv za kupca jer posao svakog meseca donosi keš. RTV Bačka Palanka, međutim, nema takvu vrstu prednosti, a ipak je prodata po višestruko većoj cenu i samo za polovinu novca manje nego što je prodat potencijalno unosni Studio B.

Otkud ovolika razlika u ceni medija u dve pomenute opštine u odnosu na potencijalno unosno tržište Beograda jedno je od ključnih pitanja vezanih za privatizaciju srpskih medija koji su još u vlasništvu države. Racionalnog i ekonomski ubedljivog odgovora nema budući da je teško poverovati da bilo koji biznismen nije u stanju da uoči razliku između tržišnih potencijala milionskog auditorijuma najbogatijeg dela Srbije i malih, srednje razvijenih opština.

Razlozi su, smatraju novinarska udruženja i pojedini medijski eksperti, vantržišne, odnosno političke prirode. Oni traže da nadležni organi (inspekcijske službe, ministarstva i agencije za privatizaciju) pažljivo nadgledaju proces. Ukoliko ne nađu nikakve formalne prekršaje u upravo obavljenim akvizicijama, one će biti potpuno legalne a skrivene motive biće teško dokazati.

Medijska udruženja i stručnjaci ukazuju na povezanost biznismena koji u najnovijem krugu privatizacije kupuju lokalne medije sa vladajućim krugovima i vladajućom Srpskom naprednom strankom (SNS). Na takve veze ukazivano je i prilikom privatizacija medija obavljenih nakon pada režima Slobodana Miloševića, ali ni tada nije bilo konkretnih posledica. Dokazi nisu pronađeni i obelodanjeni, a kupci obično kažu da smatraju da su napravili dobar posao.

Prodaja

U najnovijem krugu privatizacije treba da budu prodata 72 medija, mahom u vlasništvu opština. Agencija za privatizaciju objavila je javni poziv za prodaju 36 medija, a do sada je kupljeno 13. Za ostale, uključujući i državnu agenciju Tanjug, nije bilo zainteresovanih i oni će čekati drugi krug privatizacije, kada će biti ponuđene upola niže cene. Zaposlenima u medijima koji se ni tada ne prodaju biće ponuđene besplatne akcije, ali ni ta pogodnost, kao ni otvaranje mogućnosti projektnog finansiranja, nije donela željene rezultate.

Više je nego očigledno da nema kupaca zainteresovanih za medije, a osnovni razlog je ekonomska kriza koja je dramatično pogodila medijsku industriju. Na prenatrpanom a siromašnom tržištu posluju stotine privatnih medija, pa 72 neprivatozovana medija koji su sada ponuđeni na prodaju čine ubedljivo manji deo medijske scene. Oni su do sada opstali uglavnom zahvaljujući direktnim dotacijama iz budžeta, što ih objektivno čini tržišno nekonkurentnim.  

Lavovski deo srpskih medija se finansira sa tržišta oglasa koje je odavno potpalo pod odlučujući uticaj političkih i drugih centara moći. To samo po sebi sužava prostor za slobodno preduzetništvo i obeshrabruje poslovne ljude koji nisu na odgovarajući način povezani sa tim centrima da ulaze u medijske poslove. Uprošćeno rečeno, do novca u medijskom biznisu lakše dolaze oni koji imaju „dobre veze“ i poslušno slede volju političkih i drugih centara moći.

Realno je pretpostaviti da su tamo gde su u najnovijem krugu privatizacije postignute cene daleko veće od početnih odlučujuću ulogu odigrali politički ili ekonomski centri moći, odnosno uverenost kupaca da će pri prodaji oglasnog prostora i sklapanju drugih poslova imati neophodnu političku podršku. To, samo po sebi, znači da u radu tih medija u prvom planu neće biti javni interes, nego interes onih koji su dali (sa tržišnog stanovišta) nerealno veliki novac da bi postali njihovi vlasnici. Moguće je da je pri tome bilo pranja novca, korupcije i drugih nezakonitih radnji, ali sve dok se o tome ne izjasne nadležni organi, stvar je formalno čista.

Oklevanje

Privatizacije preostalih medija u državnom vlasništvu ovoga puta je, objektivno gledano, daleko bolje pripremljena nego ranijih godina. Glavna novina je da proces prati i novi model trošenja budžetskih sredstava namenjenih informisanju prema kome opštine, gradovi, pokrajina i republika prelaze na projektno finansiranje. Vlasti mogu i da povećaju iznos sredstava namenjen informisanju javnosti, a zakon predviđa da taj novac potroše za javni interes, na transparentan način, kroz projekte na koje bi mogli da se jave svi mediji.

Na prvi pogled bi se reklo da se ništa bitno ne menja i da će vlasti i nakon prelaska na projektno finansiranje naći načina da odlučujuće utiče na raspodelu budžetsakog novca namenjenog medijima. Ali, činjenica je da je  zakonom predviđeno da o raspodeli novca odlučuju nezavisne komisije u kojima su i predstavnici novinarskih udruženja i asocijacija. Kako će se stvari odvijati u praksi u velikoj meri zavisi od tih komisija, a iskustva iz proteklih nekoliko meseci pokazuju da novi model ipak daje više prostora za favorizovanje javnog interesa.

Lokalnim organima vlasti ta se promena očigledno ne dopada pa su energiju trošili na pokušaje da ostanu direktni vlasnici medija i nisu na odgovarajući način pripremile teren za prelazak na projektno finansiranje. Sada su suočene sa kratkim rokovima a poslovodstva i redakcije medija u njihovom vlasništvu nisu u stanju da se snađu u novim uslovima. Otuda se većina novinara iz lokalnih RTV stanica opredelila za isplatu otpremnina, što znači da nisu spremni sami da preuzmu akcije (a time ni odgovornost za poslovanje) ukoliko se njihove kompanije ne prodaju ni u drugom krugu privatizacije.

Mediji u državnom vlasništvu koji ne budu prodati i čiji zaposleni ne preuzmu besplatne akcije treba da budu brisani iz medijskog registra, odnosno ugašeni. Neki od njih se nadaju da će se dogoditi čudo i da će država, kao i do sada u sličnim prilikama, da produži rokove kako bi sprečila njihovo gašenje. Zakonskih mogućnosti za to nema, što znači da je odlaganje moguće samo naknadnim izmenama važećih zakona. To se ne bi dopalo Evropskoj komisiji pod čijim su patronatom osmišljeni reforma medija i novi medijski zakoni, ali je konačna odluka ipak na srpskim vlastima.