Mediji u Srbiji – privatno vlasništvo vlasti?

Krajem oktobra istekao je rok za privatizaciju medija u Srbiji. Ugašena je najveća medijska agencija Tanjug a sumnja se da su mnoge lokalne medije kupili ljudi bliski vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci

Na dan kada je trebalo da proslavi 72 godine postojanja, 5. novembra, agenciji Tanjug stigao je „rođendanski poklon“ – zvanična odluka da ova nekada jedina novinska agencija bivše Jugoslavije, a potom najjača u Srbiji, više ne postoji.

Ovo je jedna od posledica Zakona o informisanju koji je izglasan u leto 2014. i po kome su svi mediji u Srbiji koji su bili direktno finansirani iz budžeta opština, gradova, pokrajine Vojvodine ili centralne vlasti morali biti privatizovani do 31. oktobra ove godine.

Početna vrednost kapitala Tanjuga bila je 760.000 evra ali ni uprvom pokušaju, kao ni u drugom kada je cena upola snižena niko nije bio zainteresovan da kupi agenciju koja je objedinjavala tekst, foto i video servis i ona se, prema rečima ministra kulture i informisanja Ivan Tasovaca, „samougasila“. Arhivu je prethodno preuzeo Arhiv Jugoslavije, zgrada i oprema je ostala u vlasništvu države a oko 180 zaposlenih ostali su bez posla.

Jedna od prvih reakcija stigla je od Evropske asocijacija novinskih agencija u čijem su sastavu između ostalih ANSA, AFP, DPA, Tas, APA i EFE. Asocijacija je uputila oštar protest zbog odluke Vlade Srbije da prekine rad novinske agencije Tanjug i pozvala je da ponovo razmotri tu odluku.

Javnost u Srbiji ali i novinarska udruženja podeljena su u komentarima povodom sudbine Tanjuga. Dok jedni misle da je skandalozno što je država dopustila gašenje brenda kakav je Tanjug drugi smatraju da je neophodno dosledno sprovoditi reformske zakone i usvojenu medijsku strategiju.

Većina se ipak slaže da je Tanjug godinama, u konkurenciji sa druge dve komercijalne agencije, Bete i Foneta, imao privilegovan položaj. Uz finansijsku podršku države i samim tim prednost na tržištu, čini se da je menadžment očekivao da će država do kraja o njima brinuti pa se dogodilo da je propušutena zakonska mogućnost da zaposleni dobiju besplatne akcije i na taj način pokušaju da sačuvaju agenciju.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić koji je potpisao odluku o gašenju Tanjuga, dva dana kasnije saopštio je da je bio protiv takvog rešenja i da će Vlada pokušati da pomogne zaposlenima koji su ostali bez posla.

„Pomoći ću i naći ćemo načina da sa opremom i svojim objektom koji imamo olakšamo nekom privatniku koji bi tu uložio” poručio je premijer. Nije doduše, pominjao još oko 900 novinara koji su tokom poslednjih nekoliko meseci ostali bez posla baš zahvaljujući odluci da se privatizuje 73 medija koji su bili u vlasništvu države.

Rok za privatizaciju produžavan je dva puta i sadašnji bilans je da je nove vlasnike dobilo 35 od 50 medija koji su ušli u proces privatizacije dok njih 23 nije ni ušlo u ovaj postupak već su se većinom jednostavno ugasili.

Ipak, još uvek nisu privatizovana dva tiražna dnevna lista Politika i Večernje novosti kao i novosadski Dnevnik. Država je vlasnik do 50% ovih medija a nakon izlaska nemačkog koncerna Vac (sada Funke grupa) iz privatnog dela vlasništva ovih novina 2012. godine i dalje je nepozato ko je zaista i pod kakvim uslovima otkupio nemački udeo. To je upravo ovih dana tema tabloida a država do sada nije dala odgovor na to pitanje.  

Privatizacija medija podržana je od svih relevantnih medijskih organizacija i udruženja u Srbiji, uz argument da je to standard EU i jedan od zahteva za priključenje Srbije Uniji. Bez obzira što u evropskim državama postoji niz primera medija koji se finansiraju javnim sredstvima, Srbija se odlučila na ovakav model.

U vreme kada su bezrezervno verovali da je to najbolje moguće rešenje, novinari koji su ga zagovarali nisu mogli ni da pretpostave da će izvesni privrednik, koji se bavi proizvodnjom plastične ambalaže, Radoica Milosavljević kupiti čak šest lokalnih medija, od toga četiri gradske TV stanice. Milosavljević je član vladajuće Socijalističke partije Srbije, bio je zamenik gradonačelnika Kruševca a mediji spekulišu da se iza ovih kupovina krije njegov sugrađanin, ministar odbrane Bratislav Gašić, jedan od najbližih partijskih saradnika premijera Vučića. Praveći svoju medijsku „imperiju“ Milosavljević je najskuplje platio TV Pančevo za svega 87.000 evra.

Nešto skuplje je prodata RTV Trstenik. Kupac, do tada vlasnik benzinske pumpe i proizvodnje sadnica platio je za ovu stanicu 177.000 evra, dok je TV Apolo iz Novog Sada kupio vlasnik jednog portala za 175.000 evra.

Popularna beogradska radio i tv stanica Studio B, za sadašnju generaciju ništa manje važan brend od Tanjuga, prodata je za 530.000 evra kupcima koji su do tada bili vlasnici nekoliko manjih i mnogo manje poznatih muzičkih radio stanica.

Za isto toliko para kupljen je Radio Šid koji, za razliku od Studia B koji pokriva višemilionski auditorijum, može da čuje par desetina hiljada stanovnika te opštine. Poslednja cena ovog radija bila je čak 76 puta veća od početne. Nejasna je poslovna logika ovakve kupovine Radio Šida ali je jasna veza kupca, kablovsko distributivnog sistema Kopernikus i vladajuće Srpske napredne stranke koju Kopernikus na svojoj TV stanici otvoreno podržava.

Tokom samog procesa privatizacije brojni lokalni mediji su iznosili primedbe na  zakonske izmene kojima im je, na primer, dat rok od svega osam dana da procene vrednost medija, zatim na sporu administraciju, konfuziju, nedostatak informacija, i političke pritiske.

Nije neobično što su mnogi, do nedavno državni mediji, kupljeni za tako male pare. Prema podacima iz Ministarstva za kulturu i informisanje u Srbiji postoji 1.447 javnih glasila. Na neuređenom tržištu mnogi opstaju upravo uz podršku centralne ili lokalnih vlasti i takav uticaj su podjednako osećali i privatni i mediji na budžetu.

Jedan od argumenata kojim su i vlast i medijske organizacije objašnjavali zašto treba privatizovati sve medije je da će se na taj način smanjiti uticaj na uređivačku politiku preko direktnih državnih subvencija.

Ono što je međutim mnogo prisutnije od državnih subvencija su oglašavači – agencije koje su pod direktnom kontrolom vlasti, a koje se bave prodajom oglasnog prostora ili vremena na elektronskim medijima.

Medijima koji su do pre nekoliko dana bili na budžetu države sada se nudi takozvano projektno finansiranje putem konkursa. Na taj način mogu da dobiju i do 80 odsto potrebnih sredstava ne bi li nastavili da proizvode vesti. Ipak, medijski stručnjaci skreću pažnju da zakon ne obavezuje lokalne samouprave da raspisuju te konkurse. Niti obavezuje nove vlasnike da prave informativni program i da svoj privatni interes podrede javnom.

Sumnja da su mnogi novi vlasnici direktno povezani sa aktuelnom vlašću pa čak i da su među njima partijski funkcioneri samo podgreva strah da je proklamovana medijska strategija do sada promašila svoj osnovni cilj - da se mediji osnaže, profesionalizuju i da rade u interesu građana. Naprotiv, netransparentnost vlasništva, tabloidizacija, kontrola informacija, sve više ukazuje da mediji postaju privatno vlasništvo vlasti.