Foto di Ps.INL /Shutterstock
Bilo da su zaista planirani i podržani iz nekog medjunarodnog centra moći, bilo da su plod odluke samih kosovskih vlasti, i uvodjenje carina na srpsku robu i policijska akcija na severu Kosova u realnosti funkcionišu kao još jedna poruka Beogradu da otpor koji Srbija pruža ulasku Kosova u različite medjunarodne organizacije nije dobrodošao
Tek što je u vladajućim krugovima u Srbiji i u vlastima bliskim medijima euforija povodom odluke Skupštine Interpola da ne primi Kosovo u tu organizaciju dobila širok zamah, stigao je “hladan tuš” iz Prištine. Kosovska policija je 23. novembra rano ujutro u severnoj srpskoj enklavi uhapsila trojicu Srba u vezi sa istragom ubistva opozicionog lidera kosovskih Srba Olivera Ivanovića. Ivanović je ubijen u januaru ove godine, a njegove pristalice odgovornost za ubistvo pripisuju centrima moći povezanim sa kriminalom koji kontroliše situaciju u srpskim enklavama na Kosovu.
Policija je nameravala da uhapsi i Milana Radoičića, koji slovi kao neformalni “gospodar situacije” na severu Kosova i čovek sa jakim vezama i u Beogradu i u Prištini, ali on u trenutku kada je akcija sprovedena nije bio na severu Kosova. Kosovo za njim i dalje traga, a srpske vlasti tvrde da se ne nalazi na teritoriji Srbije i da cela policijska akcija nema veze sa ubistvom Ivanovića, nego je organizovana sa ciljem da se zastraši srpsko stanovništvo. Radoičića srpski mediji koji nisu pod kontrolom vlasti opisuju kao “kontroverznog biznismena” povezanog sa vlastima u Beogradu.
U Beogradu se istog dana kada je organizovana policijska akcija predsednik Srbije Aleksandar Vučić sastao sa ministrima u srpskoj vladi. "Oni koji misle da je moguće da vojno-policijskom silom uplaše Srbiju su se prevarili. Mi jesmo mali i moramo da vodimo računa o našem narodu koji je prošao kroz brojne ratove i podneo velike žrtve, i mi moramo da vodimo računa o svakom čoveku i zato mirno i staloženo odgovaramo na provokacije i ne ponašamo se bahato i molimo za mir i stabilnost i ne pretimo nikome", kazao je Vučić nakon sastanka.
Mejn strim mediji su iz časa u čas izveštavali o pretnjama sa Kosova, objavljeno je kako su se kosovske jedinice uputile prema srpskoj granici (što je Kfor demantovao), a na ekranima su se smenjivali funkcioneri vladajućeg bloka i analitičari bliski vlastima koji su nastojali da podignu patriotsko raspoloženje. Sudeći po dosadašnjim reakcijama, iza toga ne stoji namera da se preduzme neka konkretna akcija, nego je reč o želji da se populistički intoniranom kampanjom zadrži naklonost birača. Uostalom, i Vučić je više puta ponovio da će vlasti reagovati mirno i staloženo.
Carine
Policijskoj akciji na severu Kosova prethodila je odluka kosovskih vlasti da na proizvode iz Srbije i Bosne i Hercegovine uvedu carinu od 10 odsto. Neposredno nakon što je odbijen zahtev Kosova za prijem u Interpol carina je povećana na 100 odsto. To je u suprotnosti sa pravilima koja važe u okviru CEFTA, regionalnog sporazuma čije su članice i Srbija i Kosovo i BiH. Carina je neka vrsta odgovora Prištine na ishod glasanja za članstvo u Interpolu, a većina analitičara u Beogradu smatra da Kosovo ne bi preduzelo takav korak da nema podršku spolja, verovatno iz Vašingtona.
Bilo da su zaista planirani i podržani iz nekog medjunarodnog centra moći, bilo da su plod odluke samih kosovskih vlasti, i carina na srpsku robu i policijska akcija na severu Kosova u realnosti funkcionišu kao još jedna poruka Beogradu da otpor koji Srbija pruža ulasku Kosova u različite medjunarodne organizacije nije dobrodošao. Još jednom je na konkretnim primerima pokazano da realnost u regionu, uključujući i nezavisnost Kosova, ide u smeru u kome to žele Brisel i Vašington, da su pozicije Srbije prilično ranjive i da će ostati takve ukoliko ne promeni pristup.
Carine su bile jedna od glavnih tema Vučićevog sastanka sa ministrima u srpskoj vladi. On je nakon tog sastanka rekao da Srbija neće trpeti ucene i da neće biti nastavka pregovora dok Kosovo ne povuče sporne odluke. Budući da je, objektivno gledano, reč o meri koja nije u skladu sa “pravilima igre” (a za čije ukidanje zalaganja stižu i iz inostranstva), ne bi bilo iznenadjenje ukoliko Priština na kraju povuče odluku o carinama. Pregovori će u tom slučaju biti nastavljeni, ali će Beograd za pregovarački sto sesti sa jasnim osećanjem da je pozicija Srbije oslabljena.
Srbija, inače, na Kosovo godišnje izvozi robu i usluge u vrednosti od oko pola milijarde dolara, što je respektabilna suma. Carine, dakle, pogadjaju srpsku privredu, ali i srpsko stanovništvo na Kosovu koje će sada živeti teže. Granični prelazi sa Srbijom su pod kontrolom kosovskih vlasti, što znači da srpske opštine na severu ne mogu samostalno da preduzimaju akcije kojima bi izbegle plaćanje carina na srpsku robu. Uvoz sa Kosova u Srbiju je veoma mali, pa je suficit u razmeni veliki.
Reakcije
Srpski predsednik se, na dan kada je organizovana policijska akcija na severu Kosova, sastao sa ambasadorima Rusije i Kine u Beogradu. To je verovatno bio gest kojim je želeo da pokaže da Srbija ima saveznike na koje može da računa, ali nikakvih konkretnih akcija Moskve i Pekinga još nije bilo. Teoretski, srpske vlasti bi mogle da se okrenu saradnji sa Rusijom i da “pokažu zube” Zapadu, ali bi to bio očajnički korak sa malim izgledima za dugoročan uspeh, pa je malo verovatno da bi se Vučić na njega mogao odlučiti.
Jer, snažnije vezivanje za Rusiju je za Brisel i Vašington potpuno neprihvatljivo budući da bi neminovno donelo i jačanje ruskog uticaja u regionu. Zapad bi u tom slučaju učinio sve što je u njegovoj moći da osujeti srpske vlasti, a jasno je da za to ima na raspolaganju čitav niz opcija. Pre svega, gotovo 80 odsto robne razmene sa svetom otpada na region, EU i druge zemlje Zapada, a uticaj tih zemalja na političke i druge poslove u Srbiji je veliki. Ukoliko bi se odlučio na “neposlušnost”, Vučić bi lako mogao da se suoči sa merama koje bi uzdrmale ekonomske i socijalne prilike u zemlji.
Pri tome Srbija ništa ne bi mogla da učini da povrati uticaj na Kosovu. Naprotiv, podrška kosovskoj nezavisnosti bi snažno porasla, vrlo brzo bi bila formirana i kosovska vojska, a tragalo bi se i za načinima da Kosovo, u svojstvu posmatrača, udje u UN. Tako bi se srpske vlasti suočile sa dvostrukim gubitkom: ekonomija i stanovništvo bi dodatno siromašili, a Kosovo bi ojačalo pozicije. Vlasti bi, koristeći uticaj u medijima, mogle da forsiraju ideju o nepravdi prema Srbiji, ali to ne bi moglo da traje u nedogled pošto bi nezadovoljstvo birača raslo, a paralelno sa tim bi verovatno rasla i podrška Zapada opoziciji.
Vučiću se, dakle, i dalje najviše isplati da traga za rešenjima u okvirima postavljenim Briselskim sporazumom i da ide ka normalizaciji odnosa sa Prištinom, uprkos tome što je verovatno i sam svestan da podrška koju mu pružaju Brisel i Vašington slabi. Otuda se pažljivo trudi da, paralelno sa forsiranjem populistički intonirane patriotske retorike namenjene pristalicama i biračima, ponavlja da Srbija mora da pregovara i insistira na stavu da neće preduzimati nikakve kontramere prema Kosovu.
