Srbija očekuje spas od diplomca sa Yale-a

Ako partneri odbiju rekonstrukciju po Vučićevoj meri, lider SNS-a može da vodi kampanju u kojoj sebe predstavlja kao reformatora, a koalicione partnere kao snagu koja koči nužne promene i razvoj Srbije, preteći raspisivanjem vanrednih izbora. Ako partneri prihvate, neminovno je da će morati prilježnije nego do sada da sviraju po notama koje im pišu Vučić i SNS.

Lazar Krstić (29), dipolomac sa Yale-a, proglašen je za spasitelja srpske privrede i finansija pre nego što je uopšte predložen za ministra. Dan nakon što je objavljeno da je razgovarao sa prvim potpredsednikom srpske vlade Aleksandorm Vučićem na svom Facebook napisao je da je srpski ministar finansija. Vladu u Srbiji, naravno, bira parlament koji na tu temu još nije održao nijednu sednicu, a nema potvrda ni da su se njome sistematski, na zajedničkim sastancima, bavila rukovodstva vladajućih stranaka.

No, i pre sastanka sa Vučićem i Krstićevih prvih zvaničnih izjava da će prihvatiti mesto ministra finansija, srpski mediji su danima forsirali priču o geniju sa prestižnog univerziteta koji će doneti spas srpskim finansijama, ne ostavljajući praktično nikakvu dilemo da će on biti izabran za ministra. Poruka na Facebook naloga pokazuje da ni Krstić u tom pogledu nema nikakve dileme i da je uveren da je reč politički najuticajnijeg čoveka u Srbiji sasvim dovoljna.

Stiče se utisak da podrška koalicionih partnera u ovom trenutku nema odlučujući značaj ni za samog Vučića. I ubacivanje u igru mladog eksperta Krstića i sama rekonstrukcija vlade za njega su, po svemu sudeći, samo međukoraci ka vanrednim parlamentarnim izborima koji bi mogli da budu održani početkom iduće godine. Njegov plan je jednostavan – dovodi u Srbiju mladog eksperta a koalicioni partneri će, ako im se to ne dopada, morati na vanredne izbore na kojima bi Vučićeva Srpska napredna stranka (SNS) nadmoćno pobedila.

Angažovanje Krstića je, sa tog stanovišta, prevashodno politički potez. Da nije tako, vlada koja je u procesu rekonstrukcije bi verovatno najpre utvrdila političku platformu i napravila, ako ne precizan plan, onda makar jasan okvir za reformu privrede i finansijskog sistema, pa onda tražila ministre koji će ga konkretizovati i sprovesti. Umesto toga, javnosti je ponuđena ideja o nekoj vrsti mladog Mesije od koga se očekuje spas, a da prethodno nije jasno da li čak i među koalicionim partnerima postoji dovoljno jaka politička volja za sprovođenje radikalnih ekonomskih reformi.

Primetno je da se u pripremama za rekonstrukciju vlade premijer Ivica Dačić, lider Socijalističke partije Srbije (SPS), praktično i ne oglašava, iako bi bilo logično da vodi celu operaciju budući da namerava da zadrži premijersko mesto. I njega lično SNS, čini se, suočava sa izborom „uzmi ili ostavi“. Ako uzme, ostaje premijer u vladi u kojoj će dominantnu ulogu imati Vučić, dok će Krstić ili neki drugi eksperti koje dovede SNS imati daleko veći značaj od premijera. „Ovo nije vlada Ivice Dačića, ovo je Vlada Srbije“, izjavila je krajem prošle nedelje visoka funkcionerka SNS-a i ministarka energetike Zorana Mihajlović.

Reforme

Koji god izbor da naprave koalicioni partneri, Vučić zadržava oreol političara koji menja Srbiju i iz sukoba, bar za sada, izlazi kao pobednik. On kaže da već priprema „Maršalov plan“ za oporavak Srbije i da oslonac treba tražiti u stručnjacima poput Krstića. Ako, dakle, partneri odbiju rekonstrukciju po Vučićevoj meri, lider SNS-a može da vodi kampanju u kojoj sebe predstavlja kao reformatora, a koalicione partnere kao snagu koja koči nužne promene i razvoj Srbije, preteći raspisivanjem vanrednih izbora. Ako partneri prihvate, neminovno je da će morati prilježnije nego do sada da sviraju po notama koje im pišu Vučić i SNS.

Vučićeva pozicija ne mora da bude dramatično ugrožena ni ukoliko sve bude po njegovom i rekonstrukcija vlade prođe glatko, a nakon nekoliko meseci se pokaže da takva vlada nije u stanju da rešava probleme. On može da kaže da uspeh izostaje jer se SNS i eksperti koje je doveo suočavaju sa opstrukcijom a da partneri nisu spremni na bolne rezove. Na toj platformi može da zatraži podršku birača, izazove pad vlade i raspiše vanredne izbore. SNS bi i u tom slučaju ima realne izglede na ubedljivu izbornu pobedu, pa se može reći da akcija koju trenutno vodi Vučić, bar što se njega tiče, nije opterećena preteranim političkim rizikom.

Realno je očekivati da će Vučić u narednim nedeljama ipak isposlovati formiranje nove rekonstruisane vlade, ali je teško očekivati da novi kabinet u političkoj atmosferi kakva vlada u Srbiji u dogledno vreme ozbiljnije popravi stanje u zemlji. Izgledi da mladi diplomac sa Yale-a uspe su, zapravo, minimalni jer osnovni uzroci ekonomske krize leže u samom političkom establišmentu i drugim centrima moći koji će teško pristati da se dobrovoljno odreknu ogromnog upliva na ekonomski i finansijski sistem Srbije.

To znači da će se Krstić i drugi stručnjaci koji, eventualno, budu postavljeni u novu vladu najpre suočiti sa političkim preprekama. Oni verovatno očekuju da im te probleme reši Vučić, ali valja podsetiti da nijedna politička garnitura u Srbiji, od pada režima Slobodana Miloševića na ovamo, nije bila istinski uspešna u tom poslu. Vučić možda deluje odlučnije od svojih prethodnika, ali garancija za uspeh ipak nema, pogotovo ako se zna da su za njega i njegovu stranku glasali i birači koji bi oštrim reformskim rezovima izgubili radna mesta ili neke druge privilegije.

Koncept

Krstić još nije izložio svoj koncept, a prema navodima medija njegov plan podrazumeva pet osnovnih koraka. Prvi je priprema budžeta za narednu godinu i okvira za budžete za 2015. i 2016. godinu. Drugi je kresanje svih nepotrebnih troškova države, a treći ukidanje podsticaja za investitore i subvencija gubitašima, uz povećanje dotacija poljoprivredi. Četvrti korak je priprema zajedničkih ulaganja sa inostranim partnerima, što uključuje i bankarstvo i telekomunikacije. Peti korak je popravljanje poslovnog ambijenta i odnosa sa MMF-om.

Najmanje dva od pet pomenutih koraka izazivaju podozrenje kod partnera iz Dačićeve SPS, a verovatno i kod mnogih funkcionera u samoj SNS. Reč je o kresanju troškova i ukidanju subvencija za gubitaše, odnosno velika javna preduzeća koja vode uglavnom partijski kadrovi i u kojima su zaposlene desetine hiljada ljudi. Naročito osetljiv problem su penzije budući da je partner SPS-a Pokret ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) koji se ultimativno protivi svakom smanjenju budžetskih izdataka za ove namene.

Ekonomski eksperti procenjuju da je iz srpskog budžeta u protekle četiri godine za pokrivanje gubitaka javnih preduzeća utrošeno čak 10 milijardi evra. Poređenja radi, planirani budžetski prihodi za ovu godinu su 7,7 a rashodi 9,3 milijarde evra. Jasno je, dakle, da značajan deo budžeta troši mahom za plate zaposlenih u javnom sektoru. Ovakvim intervencijama se čuva socijalni mir, ali se urušava ekonomski sistem. Ako se dotacije obustave, desetine hiljada ljudi će ostati bez posla, što bi moglo da ih pretvori u potencijalne glasače opozicije.

BDP Srbije je, inače, nešto više od 30 milijardi evra godišnje. Spoljni dug je veći od 21 milijardu a MMF traži da bude smanjen ispod 50 odsto BDP-a. Smanjenje, naravno, nije moguće postići bez kresanja javne potrošnje, a samim tim i izdataka za penzije, plate u sve glomaznijoj administraciji, socijalna davanja, zdravstvenu zaštitu, školstvo... Situaciju dodatno otežava to što je, prema procenama eksperata, jedna trećina BDP-a u takozvanoj sivoj zoni, što znači da nije adekvatno oporezovana.